мини|десно|250п|Територија квислиншке творевине НДХ.
Борбе за источну Босну 1942. године су биле сложене политичке и оружане борбе заинтересованих страна за превласт на подручју источне Босне, вођене током првих неколико месеци 1942. године.
Заинтересоване стране су били партизани, четници, Немци, Независна Држава Хрватска и окупирана Србија. Четници нису желели борбу против Немаца већ само против усташа. Они су покушавали да ово подручје издвоје из НДХ и прикључе окупираној Србији. У том циљу су се нудили Немцима као савезници за пацификовање овог подручја и борбу против партизана. Партизани, који су садејством окупаторских и квислиншких крајем 1941. године протерани из Србије, желели су наставак борбе. За њих је подручје источне Босне било од пресудне важности, због планираног повратка у Србију у очекивању масовног устанка на пролеће 1942. године. Усташе су по сваку цену покушавале да спрече издвајање источне Босне из надлежности НДХ и њено уступање Србији.
Током устанка у НДХ 1941. године, знатан део источне Босне је доспео под четничку контролу. Након што су четници почетком 1942. године почели да сарађују с окупатором, партизани су почетком марта предузели офанзиву на подручју источне Босне, током које су заузели битна четничка упоришта: Власеницу, Милиће, Сребреницу, Братунац, Факовиће и Дрињачу. Током напада на четнике код Власенице се чак десило да партизани наступају упоредо са усташама, због чега су уследиле гласине у народу, и жестока Титова критика.
Непосредно по партизанском потискивању четника у источној Босни, априла 1942. године је уследила удружена осовинска операција Трио, позната као трећа непријатељска офанзива, коју је предводио немачки генерал Паул Бадер. Током осовинске операције, усташка Црна легија је потукла четнике, док су немачке снаге потукле партизане.
Борбе за источну Босну постале су извор контроверзи, захваљујући извештајима генерала Бадера према коме изгледа да је било сарадње усташа и партизана.
Позадина
Средином 1941. године избио је устанак у НДХ. Убрзо је међу устаницима дошло до раздвајања на партизане, који су водили борбу са окупатором, и четнике, који су нису желели сукоб са окупатором, већ само с усташама. Крајем децембра 1941. године, Прва пролетерска бригада је заједно са Врховним штабом, прешла у источну Босну. У току Друге офанзиве, од 17. до 23. јануара 1942. партизани су водили више борби против окупатора: на Пјеновцу, код Рогатице, Вареша, Хан Пијеска и Бијелих Вода.
Истовремено, у пределу источне Босне четници Јездимира Дангића су тежили приближавању Немцима и квислиншкој Недићевој влади у окупираној Србији. Ово је посебно интензивирано након немачко-квислиншке офанзиве против партизана у Србији. Од тога времена четници су водили пропаганду за придобијање српског становништва. Дангић обилато користи шовинистичку реторику, оптужујући партизане да их воде „чивут Моша Пијаде, Турчин Сафет Мујић, Мађар Фрањо Вајнерт и такозвани Петар Илић чије право име нико не зна”, а циљ им је да униште српство.AVII Chetnik Collection, box 222, facs. 5, doc. 23.Dr. Marko Hoare: The Chetniks and the Jews, Приступљено 9. април 2013. На овај начин четници су успели да чак и неке комплетне партизанске чете преведу на своју страну.
Дана 8. јануара партизански вођа Тито говори о критичном стању у Босни:
Иако између четника и партизана у источној Босни још није било отворених сукоба, владала је атмосфера општег неповерења. У упутству Врховног штаба Романијском партизанском одреду од 10. јануара очекује се напад ка Рогатици и Сјетлини, а као могући непријатељи се именују „Немци и недићевци”:
Договор четника и окупатора у Вишеграду
Почетком јануара, четници су са Немцима увелико припремали заједничку борбу против партизана. У извештају команде Вишеградског четничког одреда од 11. јануара 1942. команданту Оперативних јединица источне Босне и Херцеговине Бошку Тодоровићу се каже:
Тих дана су у Вишеграду, по Дангићевом наређењу, вођени преговори четника источне Босне са немачком и италијанском командом. Четнички делегати су 15. јануара јавили да су резултати преговора са окупаторима повољни, да сукоба са Немцима не сме да буде, и да морају прогонити и проказивати партизане Немцима:
Истовремено, 15. јануара у источној Босни отпочела офанзива 342. и 718. немачке дивизије и снага НДХ. Партизански одреди и Прва пролетерска бригада претрпеле су губитке, док су четници пропустили Немце без борбе. Крајем јануара Дангићеве снаге су претрпеле значајне губитке у људству и територији, али нису пружале отпор Немцима јер су имали наређење да се не боре против немачких трупа.NAW, T-311, Roll 175, 000190: Извештај о делатности оперативног одељења команде Југоистока за јануар 1942 (31. јануар 1942). Више немачке команде су биле изненађене том чињеницом:
За четничку сарадњу са окупаторима су убрзо сазнали и партизани. Дана 30. јануара, Тито о томе обавештава Главни штаб партизанских одреда Црне Горе:
Дангићева понуда Немцима у Београду
Дана 31. јануара, Јездимир Дангић је стигао у Београд на разговоре са Недићем, Немцима и Павелићевим представницима о пацификовању источне Босне и евентуалном уступању 17 срезова Србији. Дангић је био спреман признати њемачку војну управу у источној Босни, и борити се против партизана. За узврат је тражио да усташке и домобранске јединице напусте тај простор. Приликом првог разговора Недић и Дангић су закључили да се мир у источној Босни може успоставити само сарадњом четника са Вермахтом:
Немачки генерал Бадер, опуномоћени заповедник Србије, био је спреман да препусти Дангићу обезбеђење граничних котарева НДХ на простору који омеђују реке Сава, Дрина и Босна, али је за било какву промену статуса источне Босне била неопходна сагласност НДХ.
Дана 2. фебруара 1942, немачки генерал Бадер је позвао представнике НДХ, министра Вјекослава Вранчића и домобранског пуковника Федора Драгојлова у Београд, на преговоре са Дангићевим изасланицима. Дангић је био спреман да призна немачку команду, а условно и сувереност НДХ:
Представници НДХ су одбили било какву могућност препуштања било какве власти четницима у источној Босни и преговори су окончани без резултата.
Партизанска офанзива
До тада је главна партизанска акција била уперена на Сарајево и долину реке Босне, које су држали окупатори и усташе, док су се четнички одреди налазили према Дрини. Изазван преласком четника источне Босне на страну окупатора, начелник Врховног штаба партизанских одреда Јосип Броз Тито је 8. фебруара наредио да се пређе у борбу против њих:
Избијањем сукоба партизана и четника отпочела је грозничава борба свих заинтересованих страна за превласт у источној Босни. Дана 10. фебруара, у селу Кули код Соколца делови Романијског партизанског одреда уништили вод домобранског 1. коњичког пука. Погинуло 12, рањена 4 и заробљена 34 домобрана. Брзо је уследио и противудар снага НДХ на партизане. 14. фебруара је отпочео продор домобранског 1. коњичког пука, делова Црне легије и других јединица НДХ из Соколца у окружену Рогатицу. Седмодневни отпор пружали су делови Романијског партизанског одреда и батаљон Бајо Пивљанин Дурмиторског партизанског одреда.
Први оружани обрачун међу устаницима у источној Босни догодио се 20. фебруара у Вукосавцима код Лопара, када су четници Драгослава Рачића на препад су напали и уништили штаб Мајевичког партизанског одреда. Истог дана, у Кифином Селу (код Невесиња) чета Ударног батаљона Оперативног штаба партизанских одреда за Херцеговину уништила Штаб мајора Бошка Тодоровића, проглашеног сарадником Италијана. Партизани су разоружавали четнике и од стварали добровољачке јединице са националним обележјима, под својом командом.
Партизанско вођство је придавало много значаја источној Босни, у вези са очекиваним пролећним устанком у Србији. Тито партизанском вођству БиХ 20. фебруара поручује:
Дана 27. фебруара у селу Закому код Рогатице 1. батаљон четничког Рогатичког одреда заробио је Штаб Романијског партизанског одреда, са намером да их спроведу за Београд. Сутрадан, 28. фебруара четници су стрељали чланове окружног комитета СКОЈ-а за Бирач.
Титова наредба за напад на Власеницу Наређење начелника Врховног штаба Другој пролетерској бригади од 3. марта 1942. године гласи: десно|мини|175п|Јосип Броз Тито, врховни командант НОП и ДВ Југославије.
Начелник партизанског Врховног штаба Тито оперативном штабу за источну Босну 4. марта јавља:
Врховни штаб 5. марта даје штабу Друге пролетерске бригаде детаљне инструкције о извођењу операција на подручју: Гласинац — Сребреница — Власеница. Главни удар требало је извршити на Власеницу, у којој су се налазиле четничке снаге под командом Јездимира Дангића и капетана Драгослава Рачића, а не Хан-Пијесак, где се налазио гарнизон НДХ. Пре тога је требало напасти предео Борика, где се налазе заробљени партизани:
Након тога би следио напад на Власеницу, главно четничко упориште:
Тито потом образлаже зашто одустају од напада на Хан Пијесак, јер би тиме помогли четницима, а усташама би отворили пут ка Власеници:
Врховни штаб на крају истиче зашто је предвиђени правац напада најбољи:
Темпов извештај Титу Дана 10. марта, делегат врховног штаба Светозар Вукмановић Темпо извештава Врховног команданта Тита да су четници опколили снаге НДХ у Хан Пијеску:
На основу читаве ситуације он предлаже да пролетерске бригаде нападну Власеницу, похапсе четничке официре и образују партизански фронт према Хан-Пијеску:
У истом извештају Темпо обавештава Тита да су четници променили тактику према муслиманима и покушавају да их привуку себи:
Титова наредба против наступа са усташама Дана 12. марта, врховни командант Тито наређује делегату Врховног штаба Темпу:
Дана 13. марта, Врховни командант Тито издаје упутство оперативном штабу пролетерске ударне групе о предстојећим операцијама, напомињући да паралелни марш са усташама не би био целисходан:
Према наредби Врховног команданта, требало је да се упадне у Хан Пијесак, који је био под четничком опсадом, затим напредовати ка Власеници јаким ударним групама. Своје упутство закључује речима: „Врло је важно да се почетком овога пролећа дочепамо важних позиција”.
Напад на четнике код Власенице У Хан Пијеску су били утврђени домобрани (око 700) и 2 чете усташа, док су у Власеници били четници (Драгослав Рачић).
Дана 16. марта у зору су Прва и Друга пролетерска бригада напале четничке јединице код Власенице, док су оне водиле борбе са Францетићевом Црном легијом, која је такође предузела офанзиву ка Власеници против четника.
Титова реакција Истог дана, 16. марта, уследила је жестока Титова критика и наређење за тренутачно обустављање покрета према Власеници:
Упркос Титовом наређењу за обустављање покрета према Власеници, Темпо га 18. марта извештава о ослобођењу Власенице.ИЗВЕШТАЈ ДЕЛЕГАТА ВРХОВНОГ ШТАБА НОП И ДВ ЈУГОСЛАВИЈЕ СВЕТОЗАРА ВУКМАНОВлЦА-ТЕМПА ОД 18. МАРТА 1942. ГОД. ВРХОВНОМ КОМАНДАНТУ ДРУГУ ТИТУ О ОСЛОБОЂЕЊУ ВЛАСЕНИЦЕ И НАРЕЂЕЊИМА УПУЋЕНИМ ПАРТИЗАНСКИМ ОДРЕДИМА И ДОБРОВОЉАЧКИМ БАТАЉОНИМА У ИСТОЧНОЈ БОСНИ У наредном извештају Темпо обавештава Тита о успешном наставку дејстава пролетерске ударне групе према Хан Пијеску и формирању Власеничког добровољачког одреда:
Дана 29. марта, Врховни штаб НОП и ДВ Југославије издаје упут Оперативном штабу пролетерске ударне групе о даљим дејствима на подручју источне Босне:
Исход партизанских операција Дана 31. марта Тито обавештава Оперативни штаб НОП и ДО за Босанску Крајину о повољном развоју ситуације у источној Босни:
Након овога, четничка пропаганда је ширила у народу како су партизани заузели Власеницу како би је предали усташама. У априлу 1942. положај четника у источној Босни стално се погоршавао. Они нису могли да се одрже у Дрињачи коју су усташе од њих узели 8. априла.