Еверет () град је у америчкој држави Вашингтон, који се налази 40 km северно од Сијетла. Седиште је округа Снохомиш, а по броју становника седми је по величини град у држави Вашингтон. Град се налази на полуострву Порт Гарднер, на ушћу реке Снохомиш у Залив Пјуџит. По попису становништва из 2010. у њему је живело 103.019 становника.

мини|десно|250п|Фабрика Боинга у Емерету

Полуострво Порт Гарднер историјски је било насељено Снохомишима, салишким народом чије се зимско село звано Хибалб налазило на ушћу реке. Савремено насеље у том подручју основано је тако што су дрвосече и цела домаћинства овде насељена 1860-их, али планови за изградњу града били су замишљени тек 1890. Конзорцијум инвеститора са источне обале који је желео да изгради велики индустријски град стекао је земљиште на том подручју и поднео захтев за додељивање грађевинске дозволе за изградњу „Еверета”, кога су назвали у част Еверета Колбија, сина инвеститора Чарлса Л. Колбија. Град је правно организован као град 1893, убрзо након што је изграђена Велика северна железница, и развијао се као велико средиште дрвне индустрије са неколико великих пилана.

Еверет је постао седиште округа 1897. након спора са градом Снохомишом због неколико избора, који је доспео до Врховног суда државе Вашингтон. У граду су организовани раднички немири током 1910-их, који су кулминирали „Масакром у Еверету” 1916. у коме је убијено неколико чланова синдиката „Индустријски радници света”. Подручје је 1920-их повезано новим међуградским железницама и мостовима аутопута, претварајући га у главно комерцијално чвориште, такође је 1936. изграђен аеродром Пејн Филд (Окружни аеродром Снохомиша).

Градска економија се након Другог светског рата преусмерила од дрвне индустрије ка ваздухопловству, изградњом Боингове Фабрике за склапање авиона Боинг Еверет на Пејн Филду 1967. Боингово присуство донело је додатни индустријски и комерцијални развој Еверета, као и нове стамбене четврти на југу и западу полуострва које су прикључене граду. Боинг је остао највећи послодавац у граду, заједно са морнарицом САД, која управља Поморском базом Еверет од 1992.

Еверет је и даље главни пословни центар округа Снохомиш, али је такође постао „велика спаваоница” Сијетла у последњим деценијама. Повезан је са Сијетлом „међудржавним аутопут 5” и разним јавним средствима превоза која се заустављају на Станици Еверет, укључујући железничку пругу Саундер, Амтрак, и приградске аутобусе. Еверет организује неколико годишњих фестивала, а такође је седиште спортских тимова нижих лига, укључујући јуниорски хокејашки клуб Еверет Силвертипс (игра у Енџл оф д Виндс Арени).

Историја

Рана историја и насељавање Американаца мини|десно|„Железница Сијетла и Монтане” дуж залива Порт Гарднер 1891. Полуострво Порт Гарднер првобитно је било насељено локалним Обалским Салишима који су у регион стигли пре 10.000 година и настанили се у близини модерног Еверета пре око 2.000 година. Снохомиши су живели око локалних пловних путева на ушћу Лагуне Позешн, имали су утврђено зимско село Хибалб (познато и као Хиболб) на ушћу реке Снохомиш. Први Европљани у овом подручју били су истраживачи који су 1792. посетили ову област у „Експедицији Ванкувер”, пристали су на плажу на обали данашњег Еверета 4. јуна и положили право на земљу у име Енглеске на рођендан краља Џорџа III. Пјуџит Саунд су додатно истражили радници Компаније Хадсон Беј 1824. и експедиције Јунајтед Стејтс Експлоринг Експедишн под командом Чарлса Вилкса 1841, што је претходило већем америчком присуству у том подручју.

Снохомиши и други приморски салишки народи била су потписници Уговора о Поинт Елиоту 1855, којим су своје земље препустили влади територије Вашингтон и основали оближњи Индијски резерват Тулалип, где они би били пресељени. Први амерички досељеник који се трајно населио на полуострво био је Денис Бригхем, столар из Вустера, који је положио право на 64,7 ha земље и саградио колибу за себе, на основу „закона о домаћинству”, који је давао право насељеницима да преузму власништво над одређеним парцелама државне земље (одузете староседеоцима). Њему се придружило још неколико породица, затим су отворене продавница и пилана, који су брзо престали са радом. Током неколико наредних година већи број дрвосеча преселио се на то подручје, али планови за трајно насељавање нису замишљени до 1890.

Током крстарења дуж обале Аљаске путем „Унутрашњег пролаза” (између америчког копна и оближњих острва) на броду Краљица Тихог океана у јулу 1890, дрвосеча Хенри Хјуит Јр и извршни директор железнице Чарлс Л. Колби, сачинли су планове за изградњу индустријског града у заливу Порт Гарднер. Хјуит и Колби раније су се срели у Висконсину, где је Хјуит водио дрвно предузеће, а Колби поморски посао, и у Такоми, одакле су започело путовање. Пар је желео да изгради индустријски центар на месту за које су веровали да ће бити прва океанска лука Велике Северне железнице, коју ће изградити Џејмес Џ. Хил, која би постала „Пицбург Запада”. Браћа Ракер су 22. августа 1890. поднели захтев за грађевинску дозволу на локацији површине 20 ha, која се налазила на полуострву, они су се преселили на север из Такоме и имали скромније планове за то подручје од Хјуита и Колбија.

До септембра, Колби је осигурао $800.000 намењених финансирању пројекта (еквивалентно $21 милион долара у 2018) од нафтног магната Џона Д. Рокфелера и његовог сарадника из железнице Колгејта Хојта, предвиђено је било да започну са набавком земљишта, избегавајући шпекуланте. Синдикат Хјуит−Колби одлучио је да користи име које неће открити тачну локацију, назвавши њихов планирани град по Еверету Колбију, петнаестогодишњем сину инвеститора Чарлса Л. Колбија, који је имао „огроман апетит” на заједничкој вечери. Еверет Ленд Компани је основан у Округу Пирс 19. новембра 1890. и недељу дана касније купио 175,69 ha земље од браће Ракер. На полуострву је већ било основано неколико предузећа, подељених између Бејсајда који је окренут Порт Гарднеру и Риверсајда који је окренут према реци Снохомиш. Захтев за грађевинсу дозволу браће Ракер је повучен након што је постигнут споразум са Хјуитом о донацији половине њихових поседа, Хјуит је обећао низ индустријских подухвата који би били реализовани на основу „изузетног документа”, који је такође коришћен за стицање имовине од других власника земљишта у околини.

У Еверету су прва предузећа основана почетком 1891, након што су у ново насеље на реци Снохомиш дошли шпекуланти који су куповали и продавали земљиште и изградње млинова и других индустријских предузећа. Прва пошта је отворена у јулу у бакалници на обали, на којој је касније у октобру изграђена Железница Сијетла и Монтане. До краја године, Еверет је добио своју прву школу, салун (бар), цркву и пилану. Браћа Свалвел започела су продају парцела у Риверсајду дуж авеније Хјуит, која је, када је завршена у јуну 1892, била широка 30 m и постала главна магистрала која се од обале реке пружала правцем исток-запад. Компанија Еверет Ленд није првобитно организовала општинску владу, препуштајући локална питања „грађанском одбору”, који је 21. марта 1892. формирао 21 становник града. Овде је живело око 5.000 становника до краја године, мало пре довршетка „Велике северне железнице” преко пролаза Стивенс Пас 6. јануара 1893. Пруга није имала задњу станицу у Еверету, како су се првобитно надали шпекуланти, уместо тога наставила се дуж обале Пјуџит Саунда све до Сијетла.

Инкорпорација и прве године мини|десно|Захтев за издавање грађевинске дозволе коју је поднела Компанија Еверет Ленд 1892.

Након куповине парцела на обали, око којих је вођен спор, компанија Еверет Ленд је омогућила формирање општинске владе. Почетне границе града компанија је одредила тако да избегне опорезивање индустријских подручја и искључи град Ловел, који је претходио Еверету. Грађани Еверета 27. априла 1893. гласали су 670–99 за оснивање града (инкорпорација), а Томаса Двајера су изабрали за градоначелника. Оснивање је потврдила влада Округа Снохомиш 4. маја 1893. Градски трамвајски јавни превоз покренут је 3. јула 1893, са линијама које су повезивале трговачки округ Хјуит Авенју са пиланама, топионицама и удаљенијим областима као што је Ловел.

Компанија Еверет Ланд упала је у финансијске проблеме након неколико месеци од оснивања града, јер се у региону осетио утицај рецесије у коју је запала национална економија. Улагање компаније у подручје Монте Криста дало је лоше резултате, јер је у овој рударској области добијана руда лошијег квалитета него што се очекивало и није била у стању испунити обећања дата у „изузетном документу”, који је неколико пута мењан у договору са браћом Ракер, који су постали млађи партнери у компанији. Рокефелер је своју инвестицију довео у питање и именовао саветника Фредерика Гејтса да започне са дезинвестирањем, док су Колби и Хојт остали на челу компаније. Неколико већих предузећа у Еверету затворено је или пропало током трогодишњег врхунца економске депресије, али је у октобру 1894. успешно окончан рад на изградњи пароброда СС Сити оф Еверет (-{SS City of Everett}-), највећег који је изграђен у Пјуџит Саунду у то време. Женски Књижевни Клуб Еверета основан је 1894. и отворио прву градску болницу и јавну библиотеку.

Упркос економским превирањима, Еверет је наставио да расте уз оснивање нових предузећа, како се развијала дрвна индустрија у тој области. И друге индустрије су се такође развијале у Еверету, укључујући и локалне фабрике конзерви, опеке и неколико топионица. Откриће нових лежишта минерала у Монте Кристу, заједно са завршетком „Железнице Еверета и Монте Криста” у власништву Рокфелера, подстакло је раст становништва. Град је такође имао користи од „Клондајчке златне грознице”, јер је за превоз истраживача и предузетника изградио неколико парних бродова.

У првим годинама свог постојања, Еверет је покренуо кампању за преузимање статуса седишта округа од Снохомиша, који је изгубио на значају након завршетка већег броја железничких пруга које су пролазиле кроз друге градове у округу. Избори за одређивање града који ће бити седиште округа заказани су за 6. новембар 1894, уследила је жестока расправа између грађана и новина. Прелеминарне резултате избора прогласили су комесари 19. децембра, резултати су били у корист Еверета, уследиле су оптужбе за превару и куповину гласова са обе стране. После жалбе Снохомиша, врховни суд државе Вашингтон је прогласио резултат неважећим и блокирао спровођење резултата избора, али поновно пребројавање гласова, које је организовано у октобру 1895. није променило резултат избора. Дуга правна битка вођена је између два града, а у октобру 1895. Врховни суд је пресудио да Еверет постаје седиште округа на основу законитог и обавезујућег поновног бројања гласова. У јануару 1897. документација окружних власти је премештена вагонима из Снохомиша до Еверета, где је 1. фебруара 1898. отворена троспратна зграда суда.

Пилане и раднички немири мини|десно|Приобаље града Еверета око 1905.

Након што су се спољни инвеститори повукли из компаније Еверет Ленд, власништво је пренесено 1899. Еверет Импрувмент Компани (), који су контролисали Џејмс Џ. Хил и његов сарадник од поверења Џон Т. МакЧесни. Фридрих Вејерхојзер купио је Хилове поседе под шумом на северозападу америчког приобаља Тихог океана и изабрао Еверет за место своје највеће пилане, која је отворена 1902. Крајем деценије, Еверет је имао 11 пилана које обрађују трупце, 16 пилана које производе шиндру и 17 комбинованих пилана, чиме је надмашио сваки други град у држави и добио надимак „Град пилана” и „Град димњака”. Вејерхојзер Компани () је отворила своју другу велику пилану на реци Снохомиш априла 1915, названу Пилана Б, она је имала димњак висине 62 m и могућност (капацитет) обраде 23.600.000 m³ дрвне грађе.