Максимилијан I од Мексика (Беч, 6. јул 1832 — Сантијаго де Керетаро, 19. јун 1867) био је члан династије Хабзбург-Лотринген, којег су мексички монархисти уз потпору француског цара Наполеона III прогласили за цара Мексика 10. априла 1864. године. Већина европских држава признала је и подржавала његову власт, посебно Француска, Аустрија, Белгија и Шпанија, а имао је и потпору Римокатоличке цркве, чије су свештенике у Мексику републиканци убијали у унутрашњим немирима и сукобима који су претходили страној интервенцији и успостави царства. САД нису признале царство, него су наставиле да подржавају свргнутог председника, Бенита Хуареза. Војна потпора Сједињених Држава републиканцима, посебно након победе у Грађанском рату, била је велики допринос каснијој победи те фракције мексичког политичког живота у сукобу с монархистима. Године 1867, републиканци су надвладали, заробили Максимилијана, те га 19. јуна стрељали.

Биографија

Детињство и младост

Максимилијан је рођен у палати Шенбрун у Бечу у Аустрији, као други син надвојводе Аустрије Фрање Карла и Софије Вилхелмине, баварске краљевне.

Године 1850, ступио је у војну службу у аустријској морнарици, те је 1854. именован за поморског официра. Подупирао је јачање аустријске ратне морнарице, чији ће да буде врховни заповедник све до одласка у Мексико. На поморским путовањима посетио је низ земаља, укључујући Грчку, Турску, Италију, Шпанију, Португалију и Бразил. За своје боравиште одабрао је Трст (конкретно палату Лазарић), у близини којега ће 1857. године започети изградњу дворца Мирамар као своје резиденције. Исказивао је велико занимање за уметност и ботанику осмисливши парк око дворца као јединствену ботаничку башту.

мини|лево|Палата Мирамар у близини Трста. У 27. години, оженио се белгијском принцезом Шарлотом (у верзији на шпанском језику, Карлотом), кћери Леополда I из куће Саксен-Кобург и Марије Лујзе Орлеанске. Првобитно су живели у Милану, где је Максимилијан био намесник (поткраљ) Венецијанско-ломбардског краљевства, тада још у оквиру Аустријског царства. Године 1859, његов брат, цар Фрањо Јосиф га је сменио због Максимилијанових исувише либералних погледа и неспремности на владање чврстом руком. Недуго затим, у рату против Пијемонта-Сардиније и Француске, 1859. године те Пруске и Италије, 1866. године Хабзбурзи су изгубили већину поседа у Италији.

Након смене и одласка из Милана, Максимилијан и Шарлота су до свог одласка у Мексико већину времена проводили у дворцу Мирамар, који ће по његовим нацртима наставити да се гради и уређује и након Максимилијанове смрти. мини|На овој слици, изложеној у дворцу Мирамар, приказан је тренутак у којем мексичко изасланство Максимилијану нуди царску круну.

Мексички цар

Године 1859. Максимилијан је примио први позив мексичких монархиста предвођених племићем Хосеом Паблом Мартинез дел Риом да постане цар Мексика. У Мексику је тада у току био жесток сукоб либералне странке предвођене председником Хуарезом, те конзервативаца који су се противили његовим реформама. Максимилијан је у почетку одбио понуду, кратким одговором „Хабзбург није узурпатор“. Након интервенције европских сила (Француске, Белгије, Шпаније и Уједињеног Краљевства) на страни Хуарезових противника, под утицајем францускога цара Наполеона III, те након што је генерал Елије-Фредерик Фореј освојио главни град Мексико где је потом 1863. организован плебисцит о обнови монархије, и проглашено Друго Мексичко царство, ипак се одлучио 10. априла 1864. да прихвати позив и постане цар Мексика. Након те одлуке изгубио је своја наследна права у Аустрији, а сам Фрањо Јосиф противио се братовом одласку у далеку земљу. Доласком у Мексико, 28. маја 1864. и службено је постао цар, но и даље га није признавала републиканско-либерална странка предвођена Бенитом Хуарезом која је водила рат против француске окупације (све остале силе су се након прве интервенције и остварења својих циљева, везане уз поврат мексичких дугова, повукле из Мексика).

Током своје кратке владавине, Максимилијан је прихватио и потврдио низ либералних политичких промена укључујући управну реформу земље, проглашење религијских слобода, те увођење општег права гласа без обзира на класне разлике. Забранио је израбљивање деце. Обновио је и преуредио замак Хуапултепек поврх главног града, који је постао и владарска резиденција. У његово је време велик број европских усељеника дошао у Мексико, а пружио је уточиште и избеглицама са америчког Југа након пораза Конфедерације у Америчком грађанском рату. Како Карлота и он нису имали деце, наследницима је прогласио унуке првог мексичког цара, Агустина де Итурбидеа. Године 1865, је реорганизовао Мексичку царску војску, која је створена две године раније на наговор Наполеона -{III}-, али она је и даље зависила од непрестане потпоре француских снага.

Сукоби у држави су се појачавали а притисак обновљених и снажних Сједињених Држава порастао до те мере да је 1866. пропаст царства постала неизбежна. Те је године Наполеон -{III}- повукао француску војску из Мексика. Повлачење је било последица притиска Сједињених Држава, које нису желеле уплитање европских влада у своју интересну сферу (у складу с Монроовом доктрином) те наглог успона Пруске под вођством Ота фон Бизмарка. Максимилијан је одбио да напусти Мексико и своје присталице, а Карлота је отпутовала у Европу у безнадном покушају да обезбеди додатну помоћ Француске, Аустрије, Белгије и самог папе. У фебруару 1867, цар се се пред надирућим снагама хуариста повукао у град Керетаро Артеага у покрајини Сантијаго де Керетаро где је неколико месеци успешно одолевао опсади, али је након издаје у редовима одбране предаја ипак уследила 15. маја 1867. године. Ухапшен је и изведен пред војни суд који га је, заједно с његова два војна заповедника, осудио на смрт стрељањем. Иако су многи европски владари и истакнуте јавне особе (међу којима и познати републиканци Виктор Иго и Ђузепе Гарибалди) слали Хуарезу телеграме и писма у којима су молили да се поштеди Максимилијанов живот, он је одбио да помилује осуђене.

Смрт

мини|Слика Едуарда Манеа, која приказује стрељање Максимилијана I. Дана 19. јуна 1867. године, Максимилијан је у рано ујутро стрељан на Серо де лас Кампанас заједно с Мигелом Мирамоном и Томасом Мехиом. Његово мртво тело је затим било јавно изложено у катедрали у Керетару, где је остало до 1868, када је на тражење Франца Јозефа који је у Мексико послао бојни брод „Новару“, враћено у Европу. Максимилијан је након тога био сахрањен у хабзбуршкој царској крипти у Бечу. Карлота је, под притиском свега проживљеног, изгубила разум те је остатак живота провела у изолацији, прво у Мирамару, а затим у Белгији, под старатељством својег брата, Леополда -{II}-"", New York Times, March 6, 1885. где је преминула 19. јануара 1927."Belgium Mourns for Dead Empress; Tragedy of Life of Charlotte, Wife of Maximilian, Is Recalled", New York Times, January 19, 1927..

Ваља напоменути и како је Максимилијан био потомак шпанског краљевског пара Фердинанда и Изабеле (за чијег је владања откривена Америка, 1492. године).

Породично стабло

Референце

Литература

Категорија:Рођени 1832. Категорија:Умрли 1867. Категорија:Бечлије Категорија:Мексички цареви Категорија:Династија Хабзбург