Италија (), званично Италијанска Република (), држава је на југозападном делу Европе. Смештена усред Средоземног мора, састоји се од полуострва омеђеног Алпима и окруженог са неколико острва. Италија дели копнене границе са Француском, Швајцарском, Аустријом, Словенијом и енклавираним микродржавама Ватиканом и Сан Марином. Има територијалну ексклаву у Швајцарској, Кампионе, и одређена острва у Африци. Покрива површину од 301.340 km², са популацијом од око 60 милиона, што је чини трећом најмногољуднијом државом чланицом Европске уније, шестом у Европи, и десетом по величини земље на континенту по површини. Њен главни и највећи град је Рим.
Италијанско полуострво је историјски било матично место бројних древних народа и одредиште мноштва других народа и култура који су емигрирали током историје. Древна римска држава је настала у Лацију и проширила се по целом полуострву и територијама око медитеранског басена кроз процес романизације. До првог века пре нове ере, Римско царство је проширило своју територију широм Европе, Северне Африке и Блиског истока, оснивајући Pax Romana. Током раног средњег века, Западно римско царство је пало, хришћанска црква је настала и Италија је доживела унутрашњу миграцију из околних племена. До 11. века, италијанске градове-државе и поморске републике су се прошириле, доносећи обновљени просперитет кроз трговину и постављајући темеље за модерни капитализам. Италијанска ренесанса је цветала у Фиренци током 15. и 16. века и проширила се на остатак Европе. Италијански истраживачи су такође открили нове путеве ка Далеком истоку и Новом свету, помажући да се уведе европско доба открића. Међутим, векови ривалства и сукоба између италијанских градова-држава, између осталих фактора, оставили су полуострво подељено на бројне државе све до касног модерног периода. Трговачка и политичка моћ Италије значајно је ослабила током 17. и 18. века са опадањем Католичке цркве и све већим значајем трговачких путева који су заобилазили Средоземно море.
После векова политичких и територијалних подела, Италија је скоро у потпуности уједињена 1861. године након ратова за независност и Похода хиљаде, чиме је успостављена Краљевина Италија. Од касног 19. века до почетка 20. века, Италија се брзо индустријализовала, углавном на северу и стекла колонијално царство, док је југ остао у великој мери осиромашен и искључен из индустријализације, подстичући велику имигрантску дијаспору. Упркос томе што је била једна од савезничких сила победника у Првом светском рату, Италија је ушла у период економске кризе и друштвених превирања, што је довело до успона италијанске фашистичке диктатуре 1922. Током Другог светског рата, Италија је прво била део Осовине све док се није предала савезничким силама. Била је окупирана од стране нацистичке Немачке уз фашистичку колаборацију (1940-1943), а потом и од савезничке стране током италијанског отпора и ослобођења Италије (1943-1945). Након завршетка рата, земља је референдумом заменила монархију републиком и доживела је продужени економски процват, постајући главна напредна економија.
Италија има осми највећи номинални БДП на свету, девето по величини национално богатство и треће по величини златне резерве централне банке. Земља је описана као „најмања од великих сила“ и има значајну улогу у регионалним и глобалним економским, војним, културним и дипломатским пословима. Италија је оснивач и водећа чланица Европске уније и налази се у бројним међународним институцијама укључујући НАТО, Г7, Уједињење за консензус и многе друге.
Као извор многих проналазака и открића, земља се сматра културном суперсилом и дуго је била глобални центар уметности, музике, књижевности, науке и технологије и моде. Има највећи број места светске баштине на свету (58) и пета је најпосећенија земља на свету.
Географија
лево|мини|200п|Сателитски снимак Италије Положај Италија се налази у јужној Европи, између 35° и 47° северне географске ширине и 6° и 19° источне географске дужине. Италија обухвата Апенинско полуострво, три велика острва на Средоземном мору: Сицилију, Сардинију и Елбу, као и неколико мањих. Једину копнену границу има на северу, на Алпима, где се граничи са Француском, Швајцарском, Аустријом и Словенијом. Копнену границу грубо одређује алпска вододелница, која окружује Падску и Венецијску низију. Независне државе Сан Марино и Ватикан су енклаве унутар територије Италије, док је Кампионе д’Италија италијанска есклава у Швајцарској. Облик земље подсећа на чизму, а Сицилија асоцира на троугао. Излази на пет мора: Јонско, Јадранско, Лигурско, Тиренско и Средоземно море.
Укупна површина државе износи 301.230 km², од чега је 294.020 km² копно, а 7.210 km² је вода.
Геологија и рељеф Кроз цело полуострво простиру се Апенини, а на северу један део Алпа припада Италији. Највиши врх Италије је Мон Блан де Курмајор висине 4.748 -{m}-. Дуж западне италијанске обале протежу се са севера у правцу југа следеће ривијере: Италијанска ривијера у Лигурији, Етрурска ривијера у Тоскани и Напуљска ривијера у Кампањи. Источна обала је од Трста на северу до Гаљана на југу (може се и рећи до Отранских врата).
200п|Вулкан Везув|мини
Држава се налази на граници Евроазијске и Афричке плоче, што доприноси значајној сеизмичкој и вулканској активности. У Италији се налази 14 вулкана, од којих су четири активна: Етна на Сицилији, Стромболи, Вулкано и Везув. Везув је једини активни вулкан у континенталној Европи и познат је због своје ерупције која је уништила Помпеју и Херкуланеум. Неколико острва и брда је створено вулканском активношћу, а северозападно од Напуља се налази прилично активна калдера Кампи Флегреји.
Воде Реке Италије отичу у Јадранско, Јонско, Средоземно, Тиренско, Лигурско, Црно и Северно море. Најдуже реке су По, Адиђе, Тибар, Ада, Ољо, Танаро, Тичино и Арно. По, са 652 km је најдужа италијанска река, тече на од Алпа на западној граници са Француској и улива се у Јадранско море. У највећа италијанска језера убрајају се Гарда (367,94 km²), Мађоре (212,51 km², на граници са Швајцарском) и Комо (145,9 km²) у северној Италији и Тразименско језеро (124,29 km²) и Болсена (113,55 km²) у средњој Италији.
Клима мини|200п|лево|Детаљ из Тоскане Клима Италије драстично варира од стереотипне медитеранске климе у зависности од локације. Приморским деловима Лигурије и већим делом Апенинског полуострва јужно од Фиренце влада класична медитеранска клима. Већи део северних унутрашњих области Италије, око Торина, Милана и Болоње има континенталну климу, која се често по Кепеновој класификацији климата класификује и као влажна суптропска клима. Приморски делови полуострва могу имати драстично другачију климу од планина и долина у унутрашњости, посебно током зимских месеци, када на планинским деловима владају хладноће и снег. Приморски региони имају благе зиме и топла и обично сува лета, мада и долине у унутрашњости могу бити прилично топле лети.
Историја
Од праисторије ка Римској држави мини|200п|десно|Групе на Апенинском полуострву у гвозденом добу
Ископавања широм Италије показују присуство модерног човека на овим просторима још од палеолита, отприлике пре око 200.000 година.
Данашњи Италијани су потомци старих племена која су се још почетком првог миленијума п. н. е. настанила у крајевима између Алпа, и по целом Апенинском полуострву и Сицилији. Ови народи су били различитог порекла. Најстарији су били Лигури и Илири, које су италијански преци потиснули пред крај 2. и почетком првог миленијума п. н. е. Негде у 8. веку п. н. е. између ријеке Арно и Тибар настанили су се и Етрурци, који су се у 7. веку п. н. е. проширили све до реке По и Корзике. У тим крајевима били су настањени још многи народи. Тако су у подручјима око данашње Венеције живели Венети, тако да се данас италијанска регија у којој је живео овај град зове Венето, На Сицилији су живели Сицули, Сицани и Елими.
Сабињани и Латини живели су у Лацију, заједно са Фалисцима, Еквима, Херницима и Аусонима. У Абруцу су живели Вестини, Паелигни и Марси. Френтани, Пиценти и Маруцини насељавали су средишњу обалу Јадрана. Самнити и Луцани живели су у Молизеу и Басиликати. Језгру нове нације свакако су дали они народи и племена по којима су Италијани добили име, звали су се Италици (или Итали). Италици нису били једно племе, бијаху подијељени на 4 главна племена, то су: Латини, Фалисци, Осци и Умбри (или Умбријци).
У 8. и 7. веку п. н. е. антички Грци су основали своје колоније дуж обале Сицилије и у јужним деловима Апенинског полуострва. Римљани су касније назвали ову област Великом Грчком, због велике бројности Грка.
Антички Рим
мини|220п|лево|Колосеум у Риму мини|Византијски мозаици у Равени Стари Рим је на почетку била мала пољопривредна заједница основана у 8. веку п. н. е. која је током векома израсла у џиновско Римско царство које је обухватало цело Средоземно море, у којој су се културе Античке Грчке и Рима спојиле у једну цивилизацију. Ова цивилизација је била толико утицајна да су делови ње опстали у модерном праву, администрацији, филозофији и уметности, формиравши темеље на ком су засноване западне цивилизације. У 12 векова свог постојања, Антички Рим је прешао пут од монархије преко републике до царске аутократије. У полаком опадању од 2. века нове ере, Римско царство се 395. године коначно поделило на два дела, Западно римско царство и Источно римско царство. Западни део ја пао под притиском Гота, после чега је Апенинско полуострво подељено у мале независне краљевине и градове-државе у наредних 14 векова, док је источни део постао једини наследник античког Рима.
Средњи век
мини|220п|лево|Гвоздена круна којом су крунисани лангобардски краљеви Од 493. године Остроготи су поново остварили политичко јединство Италије. Од 535. до 553. године територија Италије је била поприште Готског рата, који је водио источноримски цар Јустинијан I против Остроготског краљевства. Јустинијан је освајање Италије окончао 553. године коначним поразом Острогота и анексијом целе територије Остроготског краљевства Источном римском царству. Сукоб, који је трајао готово двадесет година, разорио је целу земљу и довео до озбиљне демографске, економске, политичке и социјалне кризе.
Године владавине Источног римског царства је потлаченима донело погоршање животних услова пољопривредника због тешких пореских терета, као расељавање становништва због куге између 559. и 562. године. Ослабљен и осиромашен регион није могао да се супротстави лангобардској инвазији под краљем Албоином. Између 568. и 569. Лангобарди, често уз подршку локалног становништва огорченог због византијског опорезивања, заузимају велики део Италије: од уласка у Фриули, ускоро су освојили већину централне и северне Италије, област којој је наденуто име Велика Лангобардија, и у јужној Италији, која је прозвана Мала Лангобардија. Краљевство Лангобарда је трајало око два века, када их је на северу савладао Карло Велики 774. године, а касније на југу Нормани. И током наредних неколико векова Византија је била константна сила на Апенинском полуострву, довољно јака да спречи Арабљане, Свето римско царство и Папску државу да ставе Италију под своју власт, али превише слаба да истера уљезе.
Последице ратова у првих пар векова после пада Западног римског царства су довеле до тога да, док су северно од Алпа настајале националне државе, политичком сценом Италије су доминирале на завађени градове, мали тирани и страни нападачи. Међутим, било је покушаја да се се поново успостави независност Италије од Светог римског царства за време Беренгара Фурланског и Ардуина Ивреовског.
мини|Политичка мапа Италије из 15. века подељена на мале државе
Нови век
мини|усправно|160п|Леонардо да Винчи, квинтесенцијални полихистор (аутопортрет, око 1512)