Антун Михановић (Загреб, 10. јун 1796 — Нови Двори Клањечки код Клањца, 14. новембар 1861) био је хрватски књижевник, правник и дипломата. Познат је као аутор текстописац хрватске химне Лијепа наша домовино.
Биографија мини|десно|Биста Антуна Михановића у Тухељским Топлицама, подно Дворца Михановић Антун Михановић је рођен у Загребу, на Хармеци, данас главни загребачки трг, Трг бана Јелачића, у малој једноспратној кући на северној страни трга, уз данашњу Сплавницу. Родна кућа више не постоји, срушена је у земљотресу 1880. године.
У Загребу је завршио пучку школу, гимназију и филозофију, а у Бечу је завршио право. После завршетка студија вратио се у Загреб, где је започео војничку службу, али је брзо морао да је напусти због здравља. После тога се више није враћао у Загреб. Током неколико наредних година обављао је војну службу, као војни судија у Венецији и Падови, Будиму и Ријеци и др. После тога се посветио политици. Прво је од 1823. године радио као секретар грофа Фрање Урменија, гувернера Ријечког и Угарског приморја. На наговор гувернера је отишао у Пожун (данас Братислава), седиште хрватско-угарског сабора, на коме је од 1825 —1827. године представљао Ријеку, заједно с Андријом Људевитом Адамичем био заговорник ријечких грађанских интереса. На сабору је остао запажен по својим наступима, који су узнемиравали старе конзервативце на седницама,Сушачка ревија бр. 74/75: Да је срца било би и Кроације, Саша Дмитровић, Приступљено 13. 3. 2013. тако да у тој фунцкији није дуго остао због својих либералних ставова. Године 1836. постао је први аустријски конзул у Београду.
За време боравка у Београду, остао је запамћен као веома културан, образован и темпераментан човек. Често је посећивао посела, која су се организовала у дому господара Јеврема, у то време један од најпросвећенијих у граду. Током посела се развила велика Антунова љубав према Анки, трећој ћерки господара Јеврема. Надахнут великом љубављу, у част Анкине лепоте, младости и отмености, Михановић је испевао свој чувени сонет „Виђење“ и песму „Камена дјева“, која је била компонована и као врло популарна песма се певала по целој Србији и Војводини у 19. веку. Међутим, на захтев кнеза Милоша, крајем 1838. године, бечки двор је морао да опозове Михановића, из политичких разлога, јер је на двору кнеза Милоша преовладао утицај француске и енглеске дипломатије, тако да је Михановић са великом тугом напустио Београд и заувек се раставио од своје велике љубави.„Београдски балови и посела у 19. веку“, Полексија Д. Димитријевић - Стошић, Приступљено 13. 3. 2013.
У функцији конзула, радио је и у Солуну, Трапезунту, Смирни, Цариграду и Букурешту.
Аутор је брошуре на кајкавском говору: „Реч домовине о хасновитости писања ву домородном језику“, објављеној у Бечу 1815. године, где је изнео своје просветитељске и романтичне идеје о употреби народног језика и тражи да се латинског језика укине из јавног живота као службени језик. Из ових идеја касније се развио програм Хрватског народног препорода Људевита Гаја и других припадника Илирског покрета.
Ипак, највећу славу Михановић је стекао док је живео у Ријеци (1823—1836),Моја Ријека: „Ријека - родни град Лијепе наше“, 7. 9. 2011, Приступљено 13. 3. 2013. са песмом „Хорватска домовина“, чији је први стих гласио Лијепа наша домовино. Песму је, као свој допринос Илирском покрету, послао у штампаном облику Људевиту Гају да је први пут објави у десетом броју часописа Даница, 14. марта 1835.Старе хрватске новине - Даница бр. 10: „Хорватска домовина“, дигитализована страна, Приступљено 13. 3. 2013.
Бавио се прикупљањем старословенских рукописа.Calameo: Новине Београдског читалишта бр. 33-34-35. : Историја црквене и високошколске библиотеке у Хиландару, Љубомир Дурковић-Јакишћ. стр. 13, јун-јул-август 2008, Приступљено 13. 3. 2013. У Венецији је 1818. пронашао рукопис Гундулићевог Османа те подстакао његово објављивање.Пролексис енциклопедија: Иван Михановић , Приступљено 13. мрат 2013 А 1843. године у светогорском манастиру Зограф, пронашао је Зографско јеванђеље, старословенски глагољски кодекс са ћириличним додатком из 10—11 века, написан у БугарскојЛексикографски завод Мирослав Крлежа: „Хрватски обитељски речник - Зографско јеванђеље“, (2008), Приступљено 13. 3. 2013.
Пензионисао се 1858. године, као министарски саветник и од тада је живео у Новим Дворима (Двор Миханић), у близини Клањца у Хрватском Загорју, на граници са Словенијом,Cultura Croata: „Аntun Мihanovic autор del himno de Croacia“ , 22. 4. 2011, Приступљено 13. 3. 2013. све до смрти 1861. године. Сахрањен је на Старом гробљу у Клањцу, где је педестих година прошлог века подигнут спомен парк.Моја повијест , 9. 9. 2011, Приступљено 13. 3. 2013. Године 1910. Клањчани су му подигли бисту, рад Роберта Франгеша Михановића. У граду се налази и мали меморијални музеј, са његовим радовима.
Дворац Михановић Антун је често боравио у дворцу, који су у 18. веку саградили грофови Ердеди. Дворац је прешао у руке бана Јосипа Бригљевића, мужа Антунове сестре. По Антуну, дворац и данас носи име „Дворац Михановић“, који је реконструисан и обновљен 1983. године. Данас је то познати угоститељски објекат за одржавање разних свечаности.
Улица у Загребу У његову част, у Загребу је почетком 20. века, улица која спаја Старчевићев и Марулићев трг, добила име Антун Михановић.
Референце
Категорија:Рођени 1796. Категорија:Умрли 1861. Категорија:Загрепчани Категорија:Хрватски књижевници Категорија:Хрватски правници Категорија:Дипломате Аустријског царства