200px|мини|десно|Фигура Његоша са орлом у маузолеју 200px|мини|десно|Каријатиде на улазу у маузолеј Његошев маузолеј налази се у националном парку Ловћен, на Језерском врху (1.657 m), другом по висини врху планине Ловћен. Посвећен је Петру II Петровићу Његошу. Подигнут је по замисли југословенског и хрватског вајара Ивана Мештровића. Од Цетиња до маузолеја води асфалтни пут у дужини од 21 km. До маузолеја води степениште са 461 степеником, које пролази кроз тунел пробијен у масиву Ловћена.
Маузолеј је подигнут на мјесту на коме се претходно налазила капела — Његошева заветна црква коју око 1845. године за живота подигао Његош у славу Светог Петра Цетињског, са жељом да у њој буде сахрањен. Црква је гранатирана у оба свјетска рата да би коначно 1974. године била срушена, упркос противљењу Митрополије и православних вјерника, и на њено мјесто је подигнут данашњи маузолеј.
РТС је продуцирао серију од пет епизода о бурним збивањима у вези са гробним местом Петра Другог Петровића.
Историја Иницијативу о подизању маузолеја посвећеног црногорском владици, владару и јужнословенском књижевном великану Петру II Петровићу Његошу покренуле су власти Краљевине Југославије 1924. године. На њихов захтјев вајар Иван Мештровић је направио прве скице, које су исте године презентоване у Бруклинском музеју у Њујорку. Међутим због, како се у изворима наводи, недостатка финансија убрзо се одустало од ове замисли и умјесто маузолеја сљедеће, 1925. године, на врху Ловћена подигнута је нова капела, Његошева заветна црква, на мјесту старе, која је током Првог свјетског рата девастирана аустроугарским гранатирањем.
Идеја о подизању маузолеја обновљена је 1951. године од стране Одбора за прославу 100 годишњице Његошеве смрти. У иницијативу се укључила и Влада НР Црне Горе, која је расписала конкурс за нови пројекат, међутим ни једно од понуђених рјешења није прихваћено. То је био и разлог због којег је ондашњи предсједник црногорске владе и члан Извршног комитета ЦК СКЈ Блажо Јовановић одлучио да преко југословенских дипломатских представника у Сједињеним Америчким Државама контактира Ивана Мештровића, који је накнадно позитивно одговорио на понуду да доврши посао започет 1924. године.
Мештровић је као главног сарадника на техничком дијелу пројекта ангажовао личног пријатеља и познатог хрватског архитекту и конзерватора Харолда Билинића, са којим је током осам мјесеци интензивног рада до у детаље разрадио основну замисао. У међувремену су отпочеле припреме на вађењу и транспортовању гранитних блокова из јабланичког каменолома, а посао око израде каријатида и Његошеве фигуре са орлом, повјерен је Мештровићевом сараднику, вајару Андрији Крстуловићу. Иван Мештровић је Крстуловићу и његовим сарадницима за ове потребе ставио на располагање атеље у Сплиту, подигнут између два свјетска рата. Клесарски радови окончани су 1958. године, али до формалне одлуке о подизању маузолеја, коју је донијела Скупштина општине Цетиње, прошло је још 10 година. Завршне техничке припреме су окончане 1970. а са изградњом се кренуло наредне године. Маузолеј је инаугурисан 1974.
Током 2013. године Његошев маузолеј је реконструисан. Саниране су степенице, прилазни тунел и унутрашњост маузолеја.
Стара капела - Његошева заветна црква
Стара капела, Његошева заветна црква се налазила на Језерском врху, на планини Ловћен. Цркву-капелу, посвећену Светом Петру Цетињском, подигао је по својој замисли Петар II Петровић Његош, 1845. године, са жељом да у њој буде сахрањен. Због бојазни да би Турци могли оскрнавити гроб, Његош је ипак сахрањен у Цетињском манастиру, да би 27. августа 1855. године његове кости биле пренете на Ловћен. Аманет да у њој и почива испунио је књаз Данило, изнијевши са највиђенијим Црногорцима Његошеве посмртне остатке на Језерски врх.
Језерски врх био је мета прво Турака, а потом и током Првог свјетског рата, када је 1916. аустроугарска војска капелицу сравнила са земљом, бомбардујући је из Бококоторског залива. После рата црква је обновљена и поново освећена 12. септембра 1925. године. Капела је порушена 1972. године, да би на њеном месту 1974. године био подигнут данашњи Његошев маузолеј.
Противљења изградњи маузолеја 200px|мини|десно|Његошев маузолеј на Језерском врху Још када се, 20-их година 20. века, јавила прва идеја о рушењу Његошеве капеле, део јавности, заједно са Српском православном црквом, успротивио јој се. Црква је сматрала да то није у духу православља. Обнављањем ове замисли, 50-их година, у српској јавности поново се распламсала јавна полемика има ли рушење Његошеве капеле и изградња маузолеја на Ловћену смисла. Полемику је први отворио историчар умјетности, ликовни критичар и професор на Универзитету у Београду Лазар Трифуновић. Трифуновић је 30. августа 1961. објавио у часопису Данас чланак "Мит о Мештровићу", у којем је Мештровићев пројект Маузолеја на Ловћену прогласио страним и туђим тијелом које је "у потпуној супротности са свим идејама које су у овом друштву рођене". Притом се, у својој аргументацији, послужио и неким, изразито критичким и негативистичким, мишљењима Моше Пијаде и Мирослава Крлеже о Мештровићевој умјетности. У јулу 1964. године, када је Републички секретаријат за просвјету, културу и науку СР Црне Горе формирао стручну Комисију за реорганизацију Музеја на Цетињу, догодило се да је на чело те Комисије био постављен управо Трифуновић. Трифуновићева Комисија је засједала крајем 1965. и 1966. и једногласно закључила, 15. фебруара 1966. да изађе у јавност с приједлогом "да се на Ловћену не подиже Његошев маузолеј према пројекту Ивана Мештровића". За тај свој став Комисија је изнијела три аргумента: Прво, Мештровићевом пројекту не одговара "природна конфигурација Ловћена, која је ушла у грб Црне Горе", и која је "толико импозантна и сама је по себи споменик да се на њој не може умјетнички одржати ништа што би се такмичило са природом". Друго, Мештровићев пројект Маузолеја је "парадна, хладна и репрезентативна архитектура" која, заједно с Његошевом фигуром испод орла у унутрашњости, више истиче Његоша "као господара и владара него као песника и симбола слободе". Треће, чисто стилски гледано, тај је пројект "типично дело бечке сецесије" које нема ништа заједничко с нашом, домаћом (српском, односно црногорском) средином, културном традицијом и менталитетом.
Прије него што је завршила рад, Трифуновићева Комисија је организовала анкету међу југословенским историчарима умјетности, критичарима и умјетницима "о подобности Мештровићевог пројекта". Анкети се одазвало 10 културних радника из цијеле Југославије, а резултат анкете био је 7 : 3 против изградње Мештровићевог пројекта на Ловћену. "Против" су се изјаснили: књижевник Мирослав Крлежа, директор Конзерваторског завода за Далмацију, академик Цвито Фисковић, директор Умјетничке галерије у Сплиту Круно Пријатељ, књижевник и ликовни критичар Ото Бихаљи-Мерин, вајар академик Ристо Стијовић, сликар академик Мило Милуновић и професор Универзитета у Љубљани Луц Менаше. "За" су била само тројица: професор Универзитета у Загребу Грго Гамулин, вајар и професор на Ликовној академији у Загребу Вања Радауш и доценткиња на Универзитету у Сарајеву Сида Марјановић. Највећу је тежину имало мишљење водећег југословенског писца, иначе Хрвата по националности, Мирослава Крлеже. Он је у свом образложењу навео да је, када је о Маузолеју на Ловћену ријеч, "Његош карикатура и као споменик и као статуа".
Црногорци су овај извјештај одбацили. Најприје је црногорски пуковник ЈНА Саво Ј. Оровић поставио у Борби од 24. фебруара 1966. питање "зашто Комисија није одређена само из Црне Горе, када се постављање Његошевог маузолеја највише тиче народа ове републике". Односно, упитао се: "Ако је у Комисију требало ангажовати и друге републике, зашто само Србију, а не и остале?" А онда је, три године касније, у титоградској Побједи од 10. априла 1969. секретар Општинског комитета СК Цетиње и тадашњи директор Музеја на Цетињу, Бранко Кривокапић, став Трифуновићеве Комисије окарактеризирати "незваничним", позвавши се притом и на ту чињеницу "да нико из црногорске владе није дао свој суд о њиховом мишљењу стога и позивање на њега нема сврхе".
Међутим, оваквом се црногорском ставу брзо супротставио митрополит црногорско-приморски Данило II, поручивши у Побједи од 7. априла 1966. да "СПЦ још ништа није рекла о свему овоме, а свакако да има много више права да о томе говори него многи који настоје да сруше ловћенску капелу, јер се ради о једном православном, освећеном храму". Притом је нагласио: "Црква је за владике, а маузолеји за цареве, краљеве, предсједнике република или друга свјетовна лица". Ово је био врло важан момент у овој причи јер је наговијестио побуну Српске православне цркве у "случају Ловћен".
Током 1968. и 1969. прича око Његошева Маузолеја на Ловћену диже се на виши ниво. Дана 9. децембра 1968. Скупштина Општине Цетиње доноси дефинитивну одлуку о рушењу старе Његошеве капеле на Ловћену и изградњи Маузолеја, а непуна три мјесеца касније, 28. фебруара 1969, Завод за заштиту споменика културе Црне Горе доноси још једну врло важну одлуку - о измјештању старе Његошеве капелице на неку другу, алтернативну локацију. Све је то учињено без знања и без конзултација са Српском православном црквом, односно с Митрополијом црногорско-приморском, па 11. фебруара 1969. ванредно засједа Свети архијерејски сабор СПЦ и издаје саопштење у којем се оспорава Скупштини Општине Цетиње право на рушење постојеће капеле на врху Ловћена и изградњу предвиђеног маузолеја, уз препоруку Светом архијерејском синоду "да и даље настоји да се црква на Ловћену сачува и Владичин аманет одржи". Другим ријечима, Архијерејски сабор СПЦ је ставио вето на рушење старе капеле на Ловћену. Дана 17. марта 1969. одржана је сједница Скупштине Општине Цетиње, на којој су се одборници дословце отимали за ријеч да би изразили своју огорченост и противљење ставовима и инкриминацијама Српске православне цркве. Неки су чак тражили да се и судским путем затражи сатисфакција због тешких оптужаба.
Врхунац црногорских протеста против СПЦ-а догодио се такође у марту 1969. године, паралелно са сједницом СО Цетиње, када су цетињски гимназијалци, односно ученици старијих разреда цетињских школа, демонстрирали испред резиденције митрополита Данила II у Цетињу, носећи притом транспаренте на којима су били исписани цитати неких Његошевих стихова. Демонстрантима је парирао митрополит Данило II изјавивши за Илустровану Политику, 25. марта 1969, да је Маузолеј који црногорске власти намјеравају подићи на Ловћену "пагански". Митрополит је притом иступио и с једним компромисним приједлогом, који је СО Цетиње одбацила. Предложио је да се постојећа Његошева капела из 1925. једноставно уклопи у нови, Мештровићев маузолеј, али о томе се никада није службено расправљало.
200px|мини|десно|Његошева скулптура, са орлом раширених крила изнад главе
У априлу 1969. цио проблем дошао је и до предсједника СФР Југославије Јосипа Броза Тита. Дана 29. априла 1969. српски патријарх Герман, заједно с још четворицом епископа, одаслао је Титу протестно писмо у којем се окомио на одлуку СО Цетиње од 9. децембра 1968. о рушењу Његошеве капеле и подизању Мештровићевог маузолеја. "То је одлучено без знања и консултовања са Црквом и њеним одговорним представницима", написао је у свом писму Герман, затраживши од Тита и позивајући се притом на Његошев аманет, "Вашу високу интервенцију да се узму у заштиту права и светиње Српске православне цркве".