Коста Стојановић (Алексинац, 2. октобар 1867 — Београд, 3. јануар 1921)Математички институт САНУ: „Коста Стојановић (1867—1921)“, приступ 3. март 2013 био је српски политичар и научник из области математике, физике, механике, социологије и економије.Удружење банака Србије: „Визија и мисија једног научника Др. Коста Стојановић (1867—1921)“ , др Весна Матић, УДК: 33:929, приступ 3. април 2013 Сматра се утемељивачем математичке економије и претечом кибернетике у Србији.Алексинац.нет: „Слом и васкрс Србије“, 15. јануар 2013, приступ 4. април 2013 Сарађивао је са великим бројем стручних и књижевних часописа, као што су: „Српски књижевни гласник“, „Глас српске академије наука“ и „Дело“. Био је професор Велике школе и Београдског универзитета.Вечерње новости: „Поражени без битке“, приступ 27.4.2013 Поред универзитетске, имао је и богату политичку каријеру.Зборник радова конференције „Развој астрономије код Срба VI“, Астр. друш. „Руђер Бошковић“ бр. 10 (2011): „Астрономске књиге из 18. и 19. века у виртуелној библиотеци Математичког факултета“, Надежда Пејовић, Жарко Мијајловић. стр. 797—799, приступ 3. април 2013 Налазио се на важним државним и политичким положајима, осам пута је биран за министра у Краљевини Србији и Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Биографија Рођен је у Алексинцу, од мајке Стеване и оца Тривуна (или Трифуна) ТрпковићаВиртуална библиотека Математичког факултета: „Коста Стојановић живот и дело“, др Радмило Пешић, приступ 4. април 2013, трговца пореклом из села Маловишта код Битоља.Политика: „За све је крив Никола Пашић“, Зоран Радисављевић, 12. јануар 2013, приступ 3. април 2013 Презиме Стојановић, по старом словенском обичају, Коста је добио као патроним по деди Стојану, Тривуновом оцу.

Школовање и универзитетски рад Основну школу и ниже разреде гимназије такође је завршио у Алексинцу, док је више разреде завршио у Нишу 1885, као један од најбољих ђака. Дипломирао је математичке науке на Филозофском факултету Велике школе у Београду, јуна 1889. године, као најбољи студент у генерацији. Студирао је заједно са Михајлом Петровићем Аласом, који му је касније много пута помогао. За даље студије, у првом тренутку није добио могућност, тако да је 1890. положио професорски испит, обрадивши тему „Теорија анвелопа код кривих линија и површина“Виртуална библиотека Математичког факултета - Присутна прошлост: „Математички модели Косте Стојановића“, Драган Трифуновић, књига 4. стр. 49–69 , Београд (1991), приступ 10.4.2013 и запослио се као професор математике у Нишкој гимназији. Нишка гимназија је у то време била веома позната, не само као образовна већ и као културна установа. У њој су предавали познати професори, као што су Стеван Сремац, Светолик Ранковић, Тихомир Ђорђевић и други.

Упоредо са радом у гимназији, наставио је да продуљује своја знања, па је у Нишу је наредне године, објавио свој чувени рад „Атомистика – Један део из филозофије Руђера Јосифа Бошковића”. Тада је превео и књигу „Смак света“, француског астронома Камила Фламариона.

После више покушаја, успео је да добије стипендију на годину дана и отишао у Париз 1893. године, где је похађао часове математике, астрономије, механике и физике, код Поенкареа, Пикара и Апела. У Паризу се поново срео са Михајлом Петровићем, који је од 1889. године радио на докторској дисертацији. У Паризу је Стојановић постао члан Историјског друштва, као и Астрономског друштва Француске, показавши подједнак интерес, како за друштвене, тако и за природне науке.

Од 1894. године и током наредних шест година, радио је као професор у елитној Другој београдској гимназији (данас Филолошка гимназија)., приступ 3. април 2013 Затим је отишао у Лајпциг 1897. године, на докторске студије, али је убрзо запао у меланхолично стање, резигнацију и бригу о својој даљој судбини. У приватним писмима из његове заоставштине, види се да је забринутост полазила од чињенице да се у том тренутку налазио само као професор у гимназији. Такође, није био сигуран да ли би за годину дана, колико је имао на располагању, могао да заврши докторске студије, а схватио је и да у Француској неће имати прилике да далеко напредује, док је за професорско место у Великој школи у Београду, било већ неколико кандидата са стеченом докторском титулом, па му се труд, који је у том тренутку требало да уложи, учинио помало узалудан. Разболео се, и после три месеца био принуђен да се врати у Србију.

Године 1900. је постао народни посланик Нишког округа и од тада се трајно везао за политику. У јавни живот је ушао пред крај владавине Александра Обреновића, пре Мајског преврата 1903, у време када се Србија сусретала са мноштвом спољних и унутрашњих проблема.

Захваљујући научним квалитетима, према броју и теоријској убедљивости научних радова, после Мајског преврата, постао је хонорарни наставник у Великој школи, у исто време када и Јован Жујовић и Милоје Васић. По оснивању Београдског универзитета 1905. године,РТС: „Историја науке: Коста Стојановић“ редитељ Милан Јовановић, сценариста Борислава Николић (2010), приступ 4. април 2013 постао је ванредни професор математичке физике.

У свом универзитетском раду, за неколико година написао је низ радова из механике, математике и физике, који одражавају његов висок ниво познавање материје. Ово је уједно и једини период у којем је писао радове из само по једне научне дисциплине, што није одговарало његовим карактеру.

Политички рад Академску каријеру нагло је прекинуо 17Политика бр. 813: „Криза - Министар војни“. стр. 2, 17. 4 1906, приступ 6.9.2018/30. априла 1906. године, када је изабран за Министра народне привреде Краљевине Србије. Средином исте године, заједно са Михаилом Петровићем је радио на налажењу најповољнијег система за политичке изборе за 1907. годину. Овај њихов једини заједнички рад, објављен је у часопису „Дело“, једном од најбољих српских часописаНародне библиотеке „Илија М. Петровић“ Пожаревац: , приступ 7. април 2013, под насловом „Представнички систем изборни“.Вечерње Новости: Коначно објављен Слом и васкрс Србије, 11.4.2013, приступ 13.4.2013

На министарском положају нашао се у време почетка Царинског рата, када је Аустроугарска, блокирала економску размену са Србијом и увела јој санкције. Још 1902. године објавио је расправу о увозу и извозу Србије, у којој је математичким методама показао да на сваки динар извезене робе у Аустроугарску, Србија губи тачно 22 динара.

При ступању на функцију министра јасно је показао да га овај рат не брине и да за насталу ситуацију постоји алтернативно и боље решење. Свој став је поткрепио чињеницом да Аустроугарска није потрошач, већ само посредник у извозу робе из Србије на друга тржишта. Практично је кренуо да проналази нова тржишта у Бугарској, Румунији, Грчкој, Италији, Египту. У овом послу имао је јаку подршку Лазара Пачуа и Стојана Протића, својих партијских сабораца из Народне радикалне странке, који су и сами заговарали економско осамостаљивање Србије. Један од највећих проблема са којима се сусрео, састојао се у организацији извоза, пошто већина домаћих произвођача није познавала друга тржишта, као и у слабој контроли тржишних цена преко Београдске берзе, која је у то време бележила врло мали обим промета. Да би решио ове проблеме, Коста Стојановић се угледао на друге земље, које су успешно решиле исти проблем, тако што је већ 1906. године скупштини поднео Закон о освајању трговинских агентура, па је већ следеће године, 1907. основана Главна трговинска агенција у Београду, затим, 12 агенција у земљама Европе и једна у Египту. Са друге стране, у циљу развоја трговинских веза, сматрао је да је неопходно развити железнички саобраћај, који је представљало велики проблем за цео регион. Посебно се залагао за изградњу пруге Дунав—Ниш, али није успео да обезбеди довољна финансијска средства:

Преко Министарства народне привреде, за време његовог мандата, разним субвенцијама, реструктуисана су индустријска предузећа, подстакнута је индустријска производња, а повећан је и број запослених у том ресору.

Користећи своја познавања научних начела и усклађујући их у политичку праксу, чак и у условима санкција, успео је да рационализује пољопривреду, преобрази привреду, учетворостручи број предузећа, ухода нове трговачке путеве за Србију, управља извозним ценама, што је учинило да Аустроугарска 1908. године одустане од блокаде, а Србија из Царинског рата изађе оснажена.

С обзиром на ангажовање у политици, није више могао да се врати на катедру за физичку математику, па је на то место 1909. године дошао Милутин Миланковић, из Беча. О раду свог претходника на катедри, Милутин Миланковић је између осталог рекао:

Због успеха током Царинског рата, од 30. августа/12. септембра 1912, до 18/31. август 1913. године, Коста Стојановић је поново био изабран за Министра народне привреде, у ратним условима. У овом периоду дошло је до размимоилажења са Николом Пашића, посебно у разумевању битних питања српског националног интереса и окретању ка другим средиштима моћи, с обзиром да се Коста Стојановић залагао за француско-руски и балкански савез, због чега је учествовао формирању Клуба независних радикала.

Први светски рат Први светски рат дочекао је у Београду, са својом породицом. У пролеће 1915. упутио се у Рим, са намером да употреби своје раније успостављене везе током Царинског рата, овога пута ради очувања Јадранске обале. На иницијативу владе, из Рима је фебруара 1916. прешао у Ницу, где је организовао Клуб народних посланика свих политичких странака, чији је постао председник, док је секретар био Бранислав Нушић. Овај клуб је устао против рада владе и тиме ушао у отворени сукоб са Николом Пашићем, и његовим најужим окружењем, и вршио притисак на Владу и на Двор да се влада заузму за југословенски став, што је по њима, за Србију био једини реалан излаз из рата. Иначе, клуб се бавио и другим важним питањима, као што су збрињавање избеглица, и школовање ђака у Француској. Стојановић се посебно залагао да се школска омладина, у циљу очувања интелектуалне елите, поштеди ратних борби, а да се у ту сврху ангажују активни официри и ратни профитери из Швајцарске.

Учествовао је као члан Клуба независних радикала, на Другом заседању Народне скупштине на Крфу, крајем августа 1916, одакле се надао да ће моћи поново да се врати у Србију, очекујући да ће исте јесени Солунски фронт имати бољи исход . Међутим, уместо тога, разочаран, вратио се у Париз, где је, са мањим прекидима остао све до јануара 1920. године, односно завршетка Париске мировне конференција. Током 1919. дошло је и до његовог коначног разилажења са Радикалном странком и преласка у Демократску странку. До краја свог боравка у Француској, бавио се проучавањем француске економске литературе, начинио један од првих прорачуна народног богатства Србије до 1914, које је припремао за мировне преговоре после рата, уобличавањем својих мемоара „Слом и васкрс Србије“, допуњавањем обимне расправе о свом професору Анри Поенкареу, коју је још пре рата био припремио за штампу, сарађивао са женевским листом „La Serbie“, и написао велики број чланака на италијанском и француском језику из области економских и политичких студија. Нешто слободног времена искористио је и за превођење класичних латинских текстова, као за писање песама. Рукописи ових радова данас се налазе изложени у Музеју града Београда.

Краљевина СХС

Урадио је прорачун ратне штете и као члан финансијске и економске делегације Краљевине Срба, Хрвата и СловенацаСциндекс - Историја 20. века, „Економија и термодинамика - примена математичке феноменологије у економској анализи у Србији почетком 20. века“, Стојановић Божо. . приступ 6.9.2018 учествовао је на Париској мировној конференцији 1919. године.

По формирању краљевине, чији је био велики поборник, обављао је функцију Министра пољопривреде, од 18. октобра 1919. до 19. фебруара 1920. године, у влади Љубомира Давидовића, због чега је често прекидао боравак у Паризу.