Краљица Александра од Данске (; Жута палата, 1. децембар 1844 — Сандрингем, 20. новембар 1925) била је супруга краља Едварда VII од Уједињеног Краљевства и царица Индије. Њихов син је био краљ Џорџ V.
Њена породица је била сразмерно непозната све док њен отац, принц Кристијан од Шлезвиг-Холштајн-Сондербург-Гликсбурга, није био изабран, уз сагласност великих сила, за наследника свог далеког рођака, Фредерика VII, на данском престолу. Са шеснаест година била је изабрана за будућу супругу Алберта Едварда, принца од Велса, наследника краљице Викторије. Брак је крунисан осамнаест месеци касније, крајем 1863. године, исте године када је њен отац Кристијан постао краљ Данске, а брат Ђорђе крунисан за краља Грчке.
Александра је од 1863. до 1901. године носила титулу принцезе од Велса, што је најдужи период ношења ове титуле. Постала је популарна у друштву, а њен стил одевања био је узор многобројним дамама. Углавном искључена из било какве политичке одлуке, она је безуспешно покушала да утиче на мишљење британских министара и породице свог мужа да фаворизују грчке и данске интересе. Њене јавне дужности биле су ограничене на неконтроверзно ангажовање у добротворном раду.
Након смрти краљице Викторије 1901. године, Алберт Едвард је постао краљ-император познат као Едвард VII, а Александра је постала краљица-царица. Након смрти свог супруга 1910. године, када је њихов син Џорџ V ступио на трон, постала је краљица мајка. Александра је преминула у 80. години живота, 20. новембра 1925. године.
Детињство Принцеза Александра Каролина Марија Шарлота Луиз Џулија, или Аликс, како је звала њена најближа породица, рођена је у Жутој палати, градској кући из XVII века на адреси Амалијегаде 18, у близини комплекса палата Амалијенборг у Копенхагену. Њен отац је био принц Кристијан од Шлезвиг-Холштајн-Зондербург-Гликсбурга, а мајка принцеза Луиза од Хесе-Касела.Montgomery-Massingberd, Hugh (ed.) . Volume 1. (London: Burke's Peerage). .. Имала је петоро браће и сестара: Фредерика, Вилијама (касније Ђорђа I Грчке), Дагмар (касније царица Русије), Тиру и Валдемара.
Породица њеног оца била је далека споредна грана данске краљевске династије Олденбург, која потиче од краља Кристијана III. Иако су били краљевске крви, породица је живела релативно скромно. Нису поседовали велико богатство; очева плата од војне службе износила је око 800 фунти годишње, а њихова кућа је била бесплатан поклон краљевске милости. Повремено је Ханс Кристијан Андерсен био позиван да прича приче деци пред спавање.
Године 1848. краљ Кристијан VIII Дански је умро, а његов једини син Фредерик је ступио на престо. Фредерик није имао деце, прошао је кроз два неуспешна брака и сматрало се да је неплодан. Настала је криза наследства, јер је Фредерик владао и Данском и Шлезвиг-Холштајном, а правила наследства у тим територијама су се разликовала. У Холштајну, Салијски закон је спречавао наслеђе преко женске линије, док у Данској таквих ограничења није било. Холштајн, који је претежно био немачки, прогласио је независност и затражио помоћ од Пруске. Године 1852. велике европске силе су сазвале конференцију у Лондону како би расправљале о данском наследству. Постигнут је нестабилан мир, који је укључивао одредбу да ће принц Кристијан од Шлезвиг-Холштајн-Зондербург-Гликсбурга бити Фредериков наследник у свим његовим поседима, а претходни захтеви других (укључујући Кристијанову ташту, пашенога и жену) су били одбачени.Maclagan, Michael; Louda, Jiří thumb|left|Кристијан IX Дански са женом и њихово шесторо деце, 1862. С лева на десно: Дагмар, Фредерик, Валдемар, Кристијан IX, краљица Луиз, Тира, Вилијам и Александра. Принц Кристијан је добио титулу принца Данске, а његова породица се преселила у нову званичну резиденцију, палату Бернсторф. Иако је статус породице порастао, њихови приходи су остали мали или се нису уопште повећали. Нису учествовали у животу краљевског двора у Копенхагену јер су одбили да се сретну са Фредериковом трећом женом и бившом љубавницом, Луизом Расмусен, која је имала ванбрачног сина са претходним љубавником.
Александра је делила хладну поткровну спаваћу собу са својом сестром Дагмар, сама је шила своју одећу и служила за трпезом заједно са сестрама. Александра и Дагмар су похађале часове пливања код шведске пионирке женског пливања, Ненси Едберг. У палати Бернсторф, Александра је израсла у младу девојку, а енглески језик научила је од енглеског капелана у Копенхагену. Током читавог живота била је побожна и следила је праксу високог црквеног ритуала.
Брак и породица thumb|right|Долазак принцезе Александре у Грејвсенд, сликар Хенри Нелсон О'Нил thumb|right|Принцеза Александра од Данске и принц од Велса, 1863 Алберт Едвард, принц од Велса, требало је у новембру 1861. да напуни двадесет година. Имајући у виду његове године, његови родитељи, краљица Викторија и принц Алберт, предузели су кораке како би му пронашли невесту. Замолили су своју најстарију и већ удату ћерку, крунску принцезу Викторију од Пруске, за помоћ у потрази за одговарајућом кандидаткињом. Александра није била њихов први избор, јер су Данци били у сукобу са Прусима око Шлезвиг-Холштајнског питања, а већина рођака британске краљевске породице били су Немци. На крају, након одбацивања других могућности, одлучили су се за њу као „једину која је могла бити изабрана“.Prince Albert, quoted in Duff,
Дана 24. септембра 1861, крунска принцеза Викторија упознала је свог брата Алберта Едварда са Александром у Шпајеру. Годину дана касније, 9. септембра 1862. (након његове афере са Нели Клифтон и смрти његовог оца, принца Алберта), Алберт Едвард је запросио Александру у Краљевском замку Лакен, дому његовог пра-стрица, краља Леополда I од Белгије.; ;
Неколико месеци касније, Александра је отпутовала из Данске у Британију на краљевској јахти Викторија и Алберт и стигла у Грејвзенд, у Кент, дана 7. марта 1863. године.. National Portrait Gallery, retrieved on 16 July 2009. Сер Артур Саливен је компоновао музику за њен долазак, а песник лауреат Алфред, лорд Тенисон, написао је оду у њену част:
Томас Лонгли, надбискуп кентерберијски, венчао је пар 10. марта 1863. у капели Светог Ђорђа, у замку Виндзор. Избор места је изазвао критике. Пошто је церемонија била ван Лондона, штампа је жалила што велики број људи неће моћи да види спектакл. Потенцијални гости су сматрали да је место незгодно за долазак, а пошто је капела била мала, неки који су очекивали позивнице остали су разочарани. Данци су били узнемирени јер су само најближи рођаци Александре били позвани. Британски двор је и даље био у жалости за принцем Албертом, па су даме могле да носе само сиво, љубичасто или боју лаванди. Када је пар напустио Виндзор и отпутовао на медени месец у Осборн Хаус на острву Вајт, поздравили су их ученици колеџа Итон, укључујући лорда Рендолфа Черчила.
До краја наредне године, Александрин отац је ступио на дански престо, њен брат Вилијам је постао краљ Џорџе I од Грчке, њена сестра Дагмар се верила за Николаја Александровича, царевића Русије, а Александра је родила своје прво дете. Очев долазак на престо изазвао је нове сукобе око судбине Шлезвиг-Холштајна. Немачка конфедерација је успешно извршила инвазију на Данску, смањивши територију Данске за две петине. На велику иритацију краљице Викторије и круна-принцезе Пруске, Александра и Алберт Едвард су подржавали данску страну у рату. Пруска освајања бивших данских територија појачала су Александрину дубоку нетрпељивост према Немцима, осећање које је задржала до краја живота. мини|Александра са својим прворођеним дететом, Албертом Виктором, 1864 Александрино прво дете, Алберт Виктор, рођен је два месеца пре времена почетком 1864. године. Александра је показивала велику посвећеност својој деци: „Била је у својој слави када би могла да оде у дечју собу, обуче фланелску кецељу, сама окупа децу и види их како спавају у својим малим креветима.“Mrs. Blackburn, the head nurse, quoted in Duff, Алберт Едвард и Александра имали су укупно шесторо деце: Алберта Виктора, Џорџа, Луизу, Викторију, Мод и Александра. Сва Александрина деца, наводно, била су рођена пре времена; биограф Ричард Хаф сматрао је да је Александра намерно обмањивала краљицу Викторију око могућих датума порођаја, јер није желела да краљица буде присутна на њиховим рођењима. Током рођења њеног трећег детета 1867. године, компликације изазване нападом реуматске грознице угрозиле су Александрин живот и оставиле је са трајним храмањем.;
У јавности, Александра је била достојанствена и шармантна, док је у приватном животу била нежна и весела.; Уживала је у многим друштвеним активностима, укључујући плес и клизање, а била је и вешта јахачица и возач тандем кола. Такође је волела лов, на запрепашћење краљице Викторије, која ју је молила да престане, али безуспешно. Чак и након рођења свог првог детета, наставила је да се друштвено ангажује као и раније, што је довело до одређених несугласица између краљице и младог пара, погоршаних Александрином нетрпељивошћу према Прусима и краљичиним наклоностима према њима.
Принцеза од Велса Алберт Едвард и Александра посетили су Ирску у априлу 1868. године. Након болести претходне године, тек је почела да поново хода без помоћи два штапа и већ је била трудна са четвртим дететом. Краљевски пар је током 1868. и 1869. године предузео шестомесечну турнеју која је обухватала Аустрију, Египат и Грчку, са посетама њеном брату Ђорђу I од Грчке, Кримским ратним пољима и, само због ње, харему Исмаил-паше. У Турској је постала прва жена која је вечерала са султаном Абдул Азизом. thumb|right|Портрет Александре Данске, аутор Франц Ксавер Винтерхалтер, 1864 Велшки принц и принцеза учинили су Сандрингемску кућу својим омиљеном резиденцијом, а Марлборо кућу седиште у Лондону. Биографи се слажу да је њихов брак у многим аспектима био срећан. Међутим, неки тврде да Алберт Едвард није поклањао жени онолико пажње колико је желела и да су се постепено удаљили, све док га напад тифусне грознице, болест за коју се веровало да је убила његовог оца, крајем 1871. није поново зближио са Александром.Philip Magnus, quoted in Battiscombe, pp. 109–110. Ово оспоравају други, који истичу Александрине честе трудноће током овог период и слање породичних писама који негирају постојање било каквог озбиљног раскола. Ипак, принц је био жестоко критикован из многих кругова друштва због наизглед недостатка интересовања за њену озбиљну болест од реуматске грознице. Током њиховог брака, Алберт Едвард је наставио да проводи време са другим женама, укључујући глумицу Лили Ленгтри, Дејзи Гревил, грофицу од Ворика, хуманитарку Агнес Кајзер и друштвену даму Алису Кепел. Александра је знала за већину ових односа и касније је дозволила Алиси Кепел да посети њеног мужа док је умирао.; Сама Александра је остала верна супругу током читавог брака.
Све већи степен глувоће, узрокован наследном отосклерозом, довело је Александру до друштвене изолације. Све више је проводила време код куће са својом децом и кућним љубимцима.; Њена шеста и последња трудноћа завршила се рођењем сина у априлу 1871. године, али је новорођенче преминуло следећег дана. Упркос Александриним молбама за приватност, краљица Викторија је инсистирала на објављивању периода жалости на двору, што је изазвало негативне коментаре у штампи. Неки су описали рођење као „wretched abortion“, а сахрану као „гнусну фарсу“, иако дете није сахрањено у државној церемонији са другим члановима краљевске породице у Виндзору, већ у строгој приватности у црквеном дворишту у Сандрингему, где је и провело свој кратак живот.