Психологија религије се састоји од примене психолошких метода и интерпретација религиозних традиција на религиозним и нерелигионзним индивидуалцима. Ова наука покушава да тачно опише детаље, порекла и сврху религиозних уверења и понашања. Иако се психологија религије издвојила као засебна дисциплина тек крајем 19. века, сва ова изучавања су се вршила и вековима пре тогаWulff, D. M. (2010). Psychology of Religion. In D. A. Leeming, K. Madden, & S. Marian (Eds.), Encyclopedia of Psychology and Religion (pp. 732-735). New York; London: Springer.
Многе области религије остају недовољно истражене од стране психологије. Религија и духовност су значајне у животу многих људи али је и даље неразјашњено како они некада доводе до позитивних, а некада до негативних резултата. Стога је потребно даље истраживање ових појава. Наставак дијалога између психологије и теологије може довести до бољег разумевања и напретка обе дисциплине.
Филозофија религије обрађује на филозофски начин материјал који јој пружају психологија религије и историја религије. Психологија религије испитује религију у субјективном смислу или религиозност, побожност. Психологија религије не може решити проблем религије, али му се највише може приближити истражујући психичку природу религиозних процеса или религиозних функција. Као емпиријска наука, психологија религије може и треба да буде независна од филозофије и да религиозне појаве изучава независно од филозофског питања њихове вредности и истинитости. Психологија религије је неопходна за познавање раличитих питања религиозности као и за разумевање историје религије.
Историја
Вилијам Џејмс
Амерички психолог и филозоф Вилијам Џејмс (1842-1910) је био председник Америчке асоцијације психолога и има велики утицај на психологију религије. Његово дело Врсте религиозног искуства се сматра класичним делом у овом пољу и референце на Џејмсове идеје су уобичајене на професионалним конференцијама.
Џејмс прави разлику између институционалне и личне религије. Институционална религија се односи на религиозну групу или организацију и игра велику улогу у култури друштва. Лична религија, у којој индивидуал доживљава мистично искуство, се може искусити без обзира на културу. Џејмса је највише интересовало разумевање личног религиозног искуства.
Проучавајући лична религиозна искуства, Џејмс је направио разлику између здраворазумске и душевно болесне религиозности. Индивидуе које су наклоњене здравом разуму имају тенденцију да игноришу зло у свету и да се концентришу на позитивне и добре ствари. Џејмс је искористио примере Волта Витмана и религиозног покрета "Ново мишљење" да би илустровао здрав разум у Врстама религиозног искуства. Индивидуе које теже ка душевно болесној религиозности су неспособне да игноришу зло и патњу, и имају потребу за уједињујућим искуством, религиозним или не, да би помирили добро и зло. Џејмс је користио цитате Лава Толстоја и Џона Бањана да би илустровао душевну болест.
Вилијам Џејмсова хипотеза о прагматизму произилази из ефикасности религије. Ако индивидуалац верује и практикује религиозне активности и те активности имају резултата, онда та пракса може бити добар избор за тог индивидуалца. Међутим, уколико процес религије има малу ефикасност, онда нема рационалног разлога за наставак те праксе.
Остали рани теоретичари
Г. В. Ф. Хегел
Хегел (1770-1831) је описао све системе религије, филозофије и друштвених наука као изразе исконског порива свесног бића да учи о себи и свом окружењу, бележећи своје хипотезе и открића. Стога, религија је само облик те потраге за сазнањима у оквиру ког људи бележе различита искуства и размишљања. Његово дело Феноменологија духа је студија о томе како различити типови писања и размишљања користе индивидуална и групна искуства са различитих поднебља, утичући на тренутна сазнања и погледе на свет који су устаљени у популацији. Ова активност је функционисање једног некомплентног групног ума, где сваки индивидуалац приступа забележеним сазнањима других. Његови радови често укључују и детаљне описе психолошких мотивација које утичу на мишљење и понашање као, на пример, борба једне заједнице или нације да спозна саму себе и стекне суверенитет. У Хегеловом систему, религија је једно од главних складишта мудрости која се користи у овим борбама, представљајући велики скуп сећања на људску прошлост у њеним различитим фазама.
Зигмунд Фројд
Зигмунд Фројд (1856-1939) је дао објашњења о развоју религије у више својих дела. У делу Тотем и табу применио је теорију о Едиповом комплексу (који подразумева нерешена сексуална осећања, на пример, сина према својој мајци и нетрпељивост према оцу) и поставио његово настајање у примарну фазу људског развоја.
У делу Мојсије и монотеизам, Фројд је реконструисао библијску историју у складу са својом општом теоријом. Његове идеје су развијане и у делу Будућност једне илузије. Када је Фројд говорио о религији као о илузији, он је инсистирао да је она фантастична структура од које човек мора бити ослобођен да би достигао зрелост.
Фројд види идеју Бога као једну верзију очинске фигуре, а религиозна уверења као неуротична и инфатилна у самој својој основи. Фројд је веровао да је ауторитарна религија дисфункционална и да отуђује човека од самог себе.
thumb|Групна фотографија из 1909. испред Кларк универзитета. Први ред: Зигмунд Фројд, Г. Стенли Хол, Карл Јунг. Задњи ред: Абрахам Брил, Ернест Џонс, Шандор Ференци.
Карл Јунг
Швајцарски психоаналитичар Карл Густав Јунг (1875-1961) усвојио је веома другачији став, онај који је приврженији религији и позитивном схватању религиозног симболизма. Јунг је сматрао да на питање постојања Бога психолози не могу наћи одговор и усвојио је врсту агностицизмаJung, 'On the Nature of the Psyche', C.W.8, Aphorisms 362, 420..
Јунг је тврдио, као додатак индивидуалном несвесном (угрубо усвајајући Фројдов цонцепт), колективно несвесно, које је складиште људског искуства и које садржи „архитипове” (основне слике које су универзалне и које се понављају без обзира на културу). Он је видео прелажење ових слика из несвесног у свесно као основу религиозног искуства и уметничке креативности.
Јунг је имао веома широко схватање тога шта значи бити емпиријски. Претпоставимо да једна особа чује нешто док неко други у близини те особе не чује ништа. Ако само једна особа опази нешто, Јунг то сматра емпиријским опажањем. Многи савремени научници ово не би сматрали емпиријским опажањем. Из ових разлога је било јако мало истраживања психологије религије из Јунгове перспективе.
Модерни мислиоци
Ален Бергин
Ален Бергин је запажен због свог научног рада „Психотерапија и религиозне вредности” из 1980. који је одговоран за научно прихватање да религиозне вредности заиста утичу на психотерапију у праксиBergin, A. E. (1980). Psychotherapy and religious values. Journal of Consulting and Clinical Psychology. 4895-105Slife, B.D. & Whoolery, M. (2003). Understanding disciplinary significance: The story of Allen Bergin’s 1980 article on values. In R. Sternberg (Ed.) The anatomy of impact: What has made the great works of psychology great? Washington, D.C.: American Psychological Association. 1989. је примио награду за истакнуте професионалне доприносе знању од стране Америчке асоцијације психолога и запамћен је по томе што је преиспитивао психолошке догме да би нагласио важност религиозних вредности у психотерапијиAmerican Psychological Association (1990). Allen E. Bergin: Citation – Award for Distinguished Professional Contributions to Knowledge. American Psychologist, 45(4), 474. As cited in Swedin, E. G. (2003). Book Review: Eternal Values and Personal Growth: A Guide on Your Journey to Spiritual, Emotional, and Social Wellness, by Allen E Bergin. AMCAP Journal, 28(1), 41.
Роберт Емонс
Роберт Емонс је 1999. изнео теорију о „духовним тежњама” која је подржана емпиријским истраживањима и која тврди да духовне тежње подстичу интеграцију личности зато што оне постоје на вишем нивоу личности.
Задатак психологије религије
Предмет психологије је субјективни религиозни живот, религиозна свест, различити облици религиозних осећања, мишљења и хтења. Она треба да се задржава само на посматрању и утврђивању чињеница религиозног душевног живота. Она треба да испита како се манифестују религиозна осећања и какав утицај имају на духовну активност. Психологија религије као посебна емпиријска наука која истражује чињенице религиозног живота је скоријег датума. Она је настала онда када се почело указивати на стварне религиозне појаве, на религиозни живот који се крије иза апстрактних појмова филозофије религије и теологије. Крајем 19.века, тачније 1899. Године јављају се у Америци прва психолошка истраживања под именом психологија религије. Док се назив није одомаћио говорило се о верској, па чак и о светској филозофији. Психологија покушава научно схватити душевни живот религиозног човека, открити природу религиозних појава које су најдубље и најскривеније у човековој души, њихове односе и везе са осталим душевним појавама. Предмет психологије је религиозна душа, религиозна свест, религија у субјективном смислу. Задатак опште психологије је испитивање религиозности као субјективног доживљавања. То је психологија побожности, психологија религиозних осећања и мисли (представа) и психологија религиозних радњи (култа, молитве, жртве). Специјална (посебна) психологија испитује различите облике религиозне свести и религиозне типове (религијска типологија). Поред поделе на општу и посебну психологија религије се може поделити и на индивидуалну(која испитује религију као душевни појав појединих индивидуа, њен утицај и манифестације) и социјалну (испитује религиозне појаве као социјалне појаве, као производ колективног духа).
Методи психологије религије
Питање методе научног истраживања од највећег је значаја, нарочито у психолошкој науци, с обзиром на тешкоће интроспекције (унутрашњег посматрања) или самопосматрања који је главни извор психолошког сазнања. До најновијег времена највише је употребљавано испитивање религиозности засновано на историјским документима тј. на основу списа појединих, знаменитих религиозних личности. Анализа релогиозних списа представља самопосматрање тј. посматрање радњи и реакција код других што је веома појмљиво јер и обично посматрање може бити довољно да се у појединим религиозним појавама уочи нешто ново и значајно. Ипак властито посматрање није довољно поуздано нити довољно јер једно је доживљавање, а друго посматрање. Дуже посматрање није могуће без експеримента. Допуна самопосматрања је посматрање других. Зато метод психологије религије назива Вобермин методом религијско психолошког круга. Њиме се не може решити проблем религије, али он допушта да се питање јасно постави.
Директно самопосматрање се допуњава упоредним психолошким испитивањем као што је поменута анализа религиозних списа и других писмених састава или испитивање појединих ванредних, маркантних случајеваW. Gruehn, “Religionspsychol”. стр. 30 i d.. Тај метод екстремних случаја сматра се за претходни ступањ првих експерименталних метода. На прво место долази методично самопосматрање које подразумева оцењивање туђих религиозних појава при чему морамо увек употребити своје сопствено мишљење, каже Џејмс. За критично оцењивање религиозних појава важно је правити разлику између религије, као индивидуалног, личног доживљаја и религије као институције у заједничком животу народа.
За психологију религије је значајна и психолошка анализа поверења, уздања у Бога, наде, кајања и сличних догађаја у вези са религиозним доживљавањем.
У новије време успешно је примењиван и психоаналитички метод такозваних слободних асоцијација: испитивана особа треба, поводом једне дате речи да одмах и слободно каже све што јој падне на памет у вези са задатом речи или религиозним текстом.