Симеон Пишчевић (Шид, 1731 — Русија, 1797) био је српски официр и књижевник.
Детињство Симеон је рођен 1731. године као четврто дете у старој племићкој породици Пишчевић, у сремском месту Шиду.Симеон Пишчевић: "Мемоари", Београд 1963. Презиме Пишчевић потиче од места Пишче у Паштровићима, у Црној Гори. Отац му се звао Стефан и био је капетан у Подунавској ландмилицији, командант Шида. Као осмогодишњака су га родитељи послали ујаку капетану Секули Витковићу у Петроварадински Шанац да би похађао словенско-латинску школу. Недуго затим, ујак му добија премештај у Беч и Симеон наставља своје школовање у Бечу. Ујак му убрзо добија чин потпуковника и враћа се у Петроварадински Шанац, а Симеон остаје три године у Бечу где је научио немачки језик. После три проведене године у Бечу, школовање наставља у Сегедину код једног приватног учитеља. У Сегедину је провео годину и по дана и усавршио је немачки. После Сегедина, отац га је одвео у Осијек да учи војну администрацију код вишег секретара војног савета у осијечкој тврђави господина фон Малера. Како је провео годину дана у Осијеку, по Симеона долази отац и води га у рат против Француза, рекавши му да су Срби по природи најсклонији војничком позиву. Тако се Симеон са својих тринаест година упушта у свој први рат.
Аустријско-француски рат 1744—1745. Пишчевић је са својим оцем био у пуку Подунавске ландмилиције, који је био у саставу Славонско-подунавског пука. Пошавши у рат, он убрзо добија ађутантски чин зато што је добро знао немачки. Рат се водио око реке Рајне. У бици близу места Штукштату, отац му бива рањен и Симеон, видевши то, пушта сузе. Већина борби се водила у Алзасу. Главна борба током рата у којој је учествовао Пишчевић, одиграла се у граду Цаберту који је аустријска војска тешком муком освојила. Млађани Пишчевић се у овој бици упознао са страхотама рата. Освојивши град, Пишчевићев пук је добио наређење да се врати у Баварску, а одатле у Славонију. На путу кући, Пишчевић се сусрео са смицалицама које су биле уперене против његовог оца. Помогао је оцу да очисти образ и наставили су свој марш. Тако се Пишчевић вратио у родну Славонију 1745. године са ађутантским чином. Међутим, у домовини их је сачекала непријатна вест како ће се ландмилицијски пукови распустити и како ће се створити нови пукови.
Војна каријера Почетком 1746. у петроварадинску тврђаву долази генерал барон фон Енгелсхофен да би пренео вест о формирању нових пукова и започео стварање истих. Убрзо се Пишчевић допао генералу и добија поручнички чин. Генерал је, док је обилазио чете бивших ландмилиција, водио са собом младог Пишчевића. Генерал је морао да отпутује у Беч ради консултација и, игром случаја, Пишчевић остаје у Славонији и одлази у Карловце, код ујака Секуле Витковића.
У Карловцима се Пишчевић упознаје са патријархом српским Арсенијем Јовановићем Шакабентом, који је из Србије избегао 1737. године. Са патријархом је избегао и кнез српски Атанасије Рашковић чију ћерку, Дафину, Пишчевић жени. Године 1748. стиже наредба о формирању 5 нових регуларних пукова и Пишчевић бива постављен у прву чету Славонско хусарског пука. Већ следеће 1749. године, Славонски хусарски пук бива спојен са Сремским хусарским пуком. Ово је унело нервозу код Пишчевића јер није знао да ли ће остати на истом положају. Због тога, код њега се рађа жеља да се отисне што даље од Славоније, тј. у Русију.
Покушај одласка у Русију У зиму 1749. код Пишчевићевог таста долази други зет, мајор руски Петар Шевић, син Ивана Шевића, аустријског потпуковника који је добио отпуст од Марије Терезије да иде у Русију. У разговорима са Петром Шевићем, код Пишчевића се распламсава жеља да оде за Русију. Младог официра који је мислио само на добре коње, нове униформе, официрску опрему и како да добије виши чин, заинтересовале су речи његовог пашенога Петра Шевића. Шевић помаже Пишчевићу да добије отпуст из аустријске војске од генерала Енгелсхофена. Стари генерал чуди се да поручник Пишчевић хоће да напусти домовину, али одлука је била донета. Пишчевића исписују из пука. Отац Петра Шевића, сада руски генерал Иван Шевић, који је допутовао у Славонију, додељује Пишчевићу чин руског капетана, записује га у списак исељеника и говори му да подигне плату за одслужени војни рок и да ће онда да се заједно запуте у Русију. Међутим, кад Пишчевић оде код војног комесара Грка Гарсулија по плату за одслужени рок, ситуација почиње да се компликује. Бесни Грк укорева генерала Енгелсхофена што је аустријском поручнику дао отпуст, Пишчевићу тражи да му отпусницу преда, овај му мудро даје само копију, после чега га ставља у затвор. Док је несуђени руски поданик тамновао два месеца, Петар Шевић се са оцем Иваном Шевићем вратио у Русију. Помилован, Пишчевић се враћа у аустријске редове и бива размештен у Бродски пешадијски пук код пуковника барона Јануса. Мисао о Русији га оставља, али скривена отпусница повремено му искрсава у памети као предсказање да није још све готово, које ће се обистинити недуго после два догађаја. Пишчевићу измиче обећани аустријски капетански чин, а ускоро умире и његов заштитник и таст, пуковник Атанасије Рашковић, за кога Пишчевић каже да су га отровала завидна господа. Згадио му се тамошњи живот и Пишчевић најављује коначно бекство у Русију.
Одлазак у Русију Док млади поручник, с чином који се, како објашњава, у аустријској војсци добијао са четрдесет година, размишља да своју срећу нађе на другом месту, у Русији већ ничу два српска насеља. С првом групом од око 4000 исељеника 1751. године из Аустрије стиже Јован Хорват и на подручју јужне Украјине оснива Нову Сербију. Годину дана касније, с око 2000 људи, долази и Јован Шевић, брат Петра Шевића, који за насељавање добија подручје у Бахмутској провинцији, где ниче Славјаносербија. Одлазак више хиљада поданика Аустријског царства унео је нови заплет у Пишчевићева путешествија. Марија Терезија 1752. године издаје Казнени патент којим се, између осталог, аустријским поданицима под претњом смрћу забрањује прелазак у ратну или цивилну службу страних сила. Упркос томе, с отпустом за који су Аустријанци мислили да су му га одузели, без пасоша за путовање у Русију и крајње неизвесним надама у успех, Пишчевић преко ноћи нестаје из свог Бродског пешадијског пука и тајно одлази у Беч. Пишчевић говори о свом огртачу, најављујући да ће тако скривен прелазити границе и шетати по граду, покушавајући да добије руски пасош. По доласку у Беч, Пишчевић сазнаје за још једну околност која му не иде на руку. У руском посланству управо је дошло до смене посланика на бечком двору Бестужева, заговорника исељења Срба у Русију. Заменио га је Кајзерлинг, опрезан о том питању које је узнемиравало аустријски двор. При првом сусрету са секретаром руског посланства Николајем Черњевим, Пишчевић бива хладно одбијен. Пишчевић не одустаје и поново се сусреће са Черњевим, говорећи му да се налази у списку исељеника генерала Шевића и напомиње да ће, ако га одбије, он, Черњев, одговарати пред Господом. Кад му уз то Пишчевић потврди да је Србин, руски дипломата му говори да се уплашио да је неки шпијун, јер говори као рођени Немац. Черњев му обећава помоћ, али обруч око Пишчевића се стеже. Аустријске страже већ га траже по Бечу, његов пуковник барон Јанус спрема се да дигне тужбу против њега јер је својевољно напустио пук, на неки начин дезертирао, а спасоносни руски пасош никако да стигне. У последњи час, мало пре него што ће „случај Пишчевић” доспети и пред аустријски Дворски војни савет, после дванаест дана напетог ишчекивања, млади официр коначно добија пасош. Пишчевић се, сада као руски поданик, враћа у стари пук да преда своју чету, спакује се и опрости с пријатељима. У обећану земљу, Русију, коначно креће 24. октобра 1753. године заједно са женом и децом. Стиже да саопшти и да је успут, у Токају, упознао мајора Жолобова који је куповао вино за руски двор. Веран војник своје царице, Пишчевић заверенички прећуткује да је мајор Жолобов, у ствари, био на тајном задатку. Под измишљеним изговором да купује вино за руски двор, он је вршио прихват досељеника из Србије, што је Аустријанце доводило до беса. Сељак сав зарастао у браду и сасвим стар, у поцепаном кожуху и с опанцима, први је призор који Пишчевић описује из своје нове домовине, с граничног прелаза Шељеговка, где је стигао 22. децембра 1753. године, после 60 дана путовања.
Први дани у Русији Стигавши у Кијев, 24. децембра 1753, срео се са својим пашеногом мајором Петром Шевићем. Пишчевићева жена је била одушевљена што се срела са сестром. Са мајором Шевићем, Пишчевић одлази у Москву код генерала Шевића и подноси руској Војној колегији молбу да буде примљен у пук генерала Шевића са чином капетана. Био је то један од два, српска хусарска пука у Славјаносербији. Горко ће се кајати због своје молбе да буде примљен као капетан, јер је постојала могућност да аутоматски добије чин нижег мајора. Молба му је услишена и његова војна каријера је могла да отпочне. Секунд-мајор Симеон Пишчевић је 1757. године био командир 6. роте зване Рајевска, у склопу Шевићевог хусарског пука. Сима је са капетаном Аврамом Ивановићем основао ту село Рајевку.Владимир ПОДОВ: ПОСЕЛЕНИЕ СЕРБСКИХ ГУСАРСКИХ ПОЛКОВ ШЕВИЧА И ПРЕРАДОВИЧА (Славяносербия, 1753–1764).
Црногорска комисија После много перипетија, Пишчевић је успео да добије чин нижег мајора. После тога, још једном је узео учешће у исељавању из Аустрије, овог пута као предводник. Пишчевић речима да ће читалац имати зашто да га пожали почиње причу о новом путешествију које ће га вратити у стару отаџбину. Године 1754, Симеон у Москви упознаје црногорског владику Василија Петровића. Владика је намеравао да из Црне Горе доведе у Русију неколико хиљада људи, за шта је добио новац од царице Јелисавете Петровне. За тај посао желео је да приволи и крајње незаинтересованог Пишчевића. Што није успео владика, успело је наређење руске Војне колегије. Као члан црногорске комисије, Пишчевић је био одређен да сачекује исељенике на граници с Турском. Његова жена није хтела да остаје сама са децом у Русији и пошла је са њим у Аустрију, у Петроварадин. По доласку у Петроварадин, убрзо му постаје јасно да се црногорска комисија увелико уплела у забрањене радње. Човек који је, такође, радио на том послу, пуковник Јездимировић, у сарадњи са шефом полиције у Петроварадину Иваном Баљевићем, уписивао је као Црногорце све надничаре, људе с разних страна, и турске и аустријске поданике, зване и незване бећаре. Бесан, Пишчевић, ипак, извршава наређење и с групом од 62 „Црногорца” стиже у Русију. Жену је оставио у Аустрији код фамилије, сматрајући да би имао проблема са децом током пута. Задатак му је донео више штете него користи. Осим што је и сам у Петроварадину био уплетен у строго кажњиво врбовање, и што је с групом разних превртљиваца и разбојника морао тајно да путује кроз неколико држава до Русије, око 1000 људи које је приволео за „руску ствар” и који су чекали да у следећој тури пређу у Русију, до царевине је довео препредени Јездимировић и за то покупио све заслуге. Једино позитивно из овог пута је било то што је успео да преведе свог оца са породицом у Русију. Убрзо је црногорска комисија била укинута због великих неправилности у њеном раду.
Набавка коња за царски двор По завршетку ангажмана у црногорској комисији, царица Јелисавета Петровна је одредила да се Пишчевићу додели служба у дворској канцеларији. Иако му није било мило што неће бити на фронту, живот на двору му се убрзо свидео. Директно од царице је добио задатак да отпутује у Трансилванију и да набави коње за дворску ергелу. Није ни сумњао да ће му овај задатак донети невоље које ће га скоро коштати главе. Пишчевић се преко Пољске, Беча и Будима упутио у Славонију, у град Митровицу по жену и децу које је раније оставио тамо. Неко време је провео у Бечу и 1758. године марта месеца кренуо је ка Митровици. Покупио је жену и децу и кренуо ка Трансилванији. На путу ка Трансилванији, зауставио се у Токају где је оставио жену и децу и са ветеринаром и троје слугу је кренуо по коње.