Краљевина Угарска (, ) је током касног средњег вијека, тачније почетком 14. вијека, доживјела период међувлашћа. Краљевска власт је обновљена под Карлом I (1308—1342), потомак Капетанског дома Анжујаца. Рудници злата и сребра отворени током његове владавине производили су око једне трећине укупне свјетске производње до деведесетих година 15. вијека. Краљевина је достигла врхунац своје моћи под Лајошем I (1342—1382), који је водио војне проходе против Литваније, јужне Италије и других далеких територија.

Угарску је османски експанзионизам достигао за вријеме владавине Жигмунда Луксембуршког (1387—1437). У наредним деценијама, надарени војни заповједник Јанош Хуњади водио је борбу против Османлија. Његова побједа код Београда 1456. стабилизовала је јужне границе за више од пола вијека. Први краљ Угарске без династичког поријекла био је Матија Корвин (1458—1490), који је водио неколико успјешних војних похода и такође постао краљ Чешке и војвода Аустрије. Под његовим покровитељством, Угарска је постала прва земља која је преузела ренесансу из Италије.

Предисторија

велики везир Стефан I крунисан за краља 1000. или 1001. године. Ојачао је средишњу власт и приморао своје поданике да прихвате хришћанство. Иако сви писани извори истичу само улогу њемачких и италијанских витезова и духовника у том поступку, значајан дио мађарског вокабулара везаног за пољопривреду, религију и државна питања преузет је из словенских језика. Грађански ратови и пагански устанци, заједно са покушајима царева Светог римског царства да прошире своју власт над Угарском, угрозили су нову монархију. Монархија се учврстила за вријеме владавине Ладислава I (1077—1095) и Коломана (1095—1116). Ови владари су уз подршку дијела мјесног становништва заузели Хрватску и Далмацију. Обје области су задржале свој аутономни положај.

Богата необрађеном земљом, налазиштима сребра, злата и соли, Угарска је постала омиљено одредиште претежно њемачких, италијанских и француских колониста. Ови досељеници су углавном били сељаци који су се населили по селима, али било је и занатлија и трговаца, који су основали већину градова краљевине. Њихов долазак је одиграо кључну улогу у обликовању урбаног начина живота, навика и култура у средњовјековној Угарској. Положај краљевине на раскрсници међународних трговачких путева, погодовао је коегзистенцији неколико култура. Романичке, готичке и ренесансне грађевине и књижевна дјела писана латинским језиком, доказују претежно римокатолички карактер културе; али постојале су и православне, па и нехришћанске мањинске заједнице. Латински је био језик законодавства, управе и судства, али је „језички плурализам” допринио опстанку многих језика, укључујући и велику разноликост словенских дијалеката.

Преовлађивање краљевских посједа у почетку је гарантовало суверено превасходан положај, али је отуђење краљевских земаља довело до појаве самосвјесне скупине мањих земљопосједника, познатих као „краљевске слуге”. Они су приморали Андрију II да изда Златну булу 1222. године, „један од првих примјера уставних ограничења која су стављена на овлашћења европског монарха” (Франсис Фукујама). Монголи су задали велики ударац краљевини током инвазије од 1241. до 1242. године. Након тога, куманске и јашке скупине су се населили у средишњим низијама, а колонисти су стигли из Моравске, Пољске и других оближњих земаља. Уз подршку монарха, земљопосједници су након повлачења Монгола отпочели с подизањем тврђава, што је довело до развоја полуаутономних „покрајина” у којима су доминирали моћни магнати. Неки од ових магната су чак оспорили ауторитет Андрије III (1290—1301), посљедњег мушког потомка домаће династије Арпадовића. Послије његове смрти услиједио је период међувлашћа и безвлашћа. Средишња власт је поново успостављена тек почетком двадесетих година 14. вијека.

Међувлашће (1301—1323)

мини|лево|Карта Краљевине Угарске из 14. вијека с приказом територија под контролом олигарха.

Андрија III је преминуо 14. јануара 1301. године. Његова смрт створила је прилику за десетак великаша, или олигарха, који су до тада достигли дефакто независност од монарха да би ојачали своју аутономију. Присвојили су све краљевске дворце у низу жупанија, из којих су сви били обавезни или да прихвате њихову превласт или да оду. Нпр. Матија III Чак је имао власт над четрнаест жупанија на простору данашње Словачке, Ладислав Кан је управљао Трансилванијом, а Угрин Чак је контролисао велике територије између Саве и Драве. У Далмацији и Хрватској је стање за круну било још теже, пошто су бан Павле Шубић и Бабонићи стекли дефакто независност, при чему је Павле чак ковао сопствени новац, а савремени хрватски историчари га називају „некрунисаним краљем Хрвата”.

Сазнавши да је Андрија III преминуо, бан Шубић је позвао Карла Анжујског, сина покојног Карла Мартела, да преузме пријесто, који је убрзо стигао у Осторгом гдје је крунисан за краља. Међутим, већина свјетовних великаша противила се његовој владавини и понудила пријесто сину чешког краља Вацлава II. Млади Вацлав није могао да ојача свој положај и одрекао се круне у корист баварског војводе Отона III 1305. године. Њега је на крају приморао Ладислав Кан да напусти краљевину 1307. године. Папски легат је 1310. убједио све великаше да прихвате владавину Карла Анжујског, али је већина територија остала изван краљевске контроле.

Помоћу прелата и све већег броја мањих племића, Карло I је покренуо низ експедиција против великаша. Искористивши недостатак јединства међу њима, побиједио их је једног по једног. Прву побједу однио је у бици код Розхановца 1312. године. Међутим, најмоћнији властелин Матија Чак је сачувао своју аутономију све до смрти 1321. године, док су Бабонићи и Шубићи потчињени тек 1323. године.

Анжујци на угарском престолу

На спољнополитичком плану Карло се око Мачве сукобио са српским краљем Милутином који је ове области заузео од Драгутиновог наследника Владислава. Драгутинов син затражио је помоћ свог некадашњег супарника, што је Карлу Роберту послужило као повод да продре на спорну територију (укључујући и Голубац и Београд) и заузме је (почетком 1317. године). Ратовање је са прекидима трајало до 1320. године, а наставиће се и током владавине Милутиновог унука. Бабониће је Карло поразио 1322. године, освајајући Славонију (до потпуног освајања Славоније дошло је 1326/7. године након последње побуне ове породице), а исте године и Шубиће (одводећи Младена као заробљеника). Влашки владар, оснивач влашког војводства, Базараб, који је у почетку прихватао Карлову власт, отказао му је послушност 1326. године, уздајући се у помоћ бугарског цара Михаила. Карло је лично кренуо са војском на њега 1330. године, али је претрпео свој највећи пораз од Брђана, након чега је напад на Влашку пропао. При крају своје владавине, Карло Роберт је у два маха ратовао против Србије, односно младог краља Душана, користећи се његовом заузетошћу против Византије. Карло је на лето 1335. године продро све до Жиче, али су Срби, закључивши мир са Андроником, кренули против Карла протеравши га преко Саве и пустошећи Срем. Седам година касније, 1342. године, Карло Роберт поново ратује са СрбимаИСН 1 1999, 511-2.

Долазећи на власт, Карло је омогућио стасавање нове, анжујске аристократије, која је заменила арпадску. Њено језгро чинила је малобројна пратња која је са Карлом дошла из Напуља. Од њих вреди поменути породице Другета и Горјанских. Жупанијску војску је, са распадом краљевских жупанија током 13. века, заменила феудална војска великаша, потчињена непосредно краљу као врховном заповеднику. Великашке чете називане су „бандеријама” (италијански: бандера — застава). Назив је остао до 1918. године. Историјски значај од Карлових бракова има само брак са Јелисаветом Пјаст, ћерком пољског краља Владислава, чији је брат Казимир III 1330. године дошао на власт, на којој ће се задржати до 1370. године. Он није имао деце, те је 1339. године завештао пољску круну Карлу Роберту и његовим потомцима.

Угарска као велесила

300п|мини|лево|Лајош Анжујски Стогодишњи рат довео је до слабљења запада и преношења центра моћи евроспког континента на исток, где су тамошње државе доживеле значајан успон: Чешка под Карлом IV, Пољска код Казимиром III и Угарска под Лајошем I Анжујским (1342—1382). Истовремено, Србија доживљава свој највећи успон под Душаном, који је условљен слабљењем Византијског царства под налетима Турака.

Ладиславови ратови могу се сврстати у три групе: напуљске, млетачке и балканске. Напуљске, који нису имали много везе са Угарском, изазвало је убиство Лајошевог млађег брата Андрије, који са својом супругом Јованом (Александар Дима јој је посветио роман) није био у добрим односима (1345). Лајош је захтевао од папе Клемента VI, сизерена Напуљске краљевине, да власт са Јоване пренесе на њега, што је овај одуговлачио. Лајош је 1347. године закључио десетогодишње примирје са Венецијом и са својом војском упао у Напуљ, прелазећи претходно преко северне Италије. Карла Драчког, кога је сматрао виновником Андријиног убиства, је наредио да убију, док је Јована побегла у Марсеј. На Сицилији се Лајош прогласио краљем, а фебруара 1348. године је тријумфално ушао у Напуљ. Због избијања куге он се већ на пролеће повлачи из Италије, остављајући тамо вођу немачких најамника, Улриха Волфурта. Јована је накратко успела повратити власт у Напуљу, али је све то осујетио нов долазак Лајоша (1350). Свестан да власт у Напуљу не може задржати, уз посредовање папе, угарски краљ се измирио са Јованом 1352. године, одричући се напуљских територија, а за узврат добијајући ослобођење плаћања црквеног десетка папи у Угарској. Једина покрајина Напуљске краљевине која је остала под његовим утицајем је Драчко војводство (средњоалбанско приморје), под Карлом Топијом. Епилог борби око Напуља догодио се 1381. године. У сукобу папе Урбана VI и авињонског противпапе Климента VII, Јована је подржала овог другог, због чега је папа Урбан лишио Јовану напуске круне нудећи је Лајошу. Лајош понуду није прихватио, али је на престо довео свог штићеника и васпитаника, младог Карла Драчког. Јована је ухваћена и затворена. У затвору је задављена.

Лајош је средио прилике у Хрватској где су се, на рушевинама некадашњег господства Шубића, осамостаљивали локални владари. Након заузећа територије Хрватске, Нелипчићи и Шубићи покорили су му се без отпора. Лајош је 1347. године заменио поседе Шубића у Хрватској за поседе у Славонији. Шубићи су том приликом добили тврђаву Зрин, након чега се у изворима помињу и као Зрински. Друга угарска војска заузела је Задар, изазивајући тиме сукоб са Млетачком републиком. Млечани су опсели Задар поразивши краљеву војску која је пошла да га деблокира. Суочен са стањем у Италији, Лајош је закључио примирје са Млетачком.

Борба око Далмације наставила се после осам година. На страни Карла учествовао је у рату и господар Падове, Франческо Карара. Папи је угарски краљ сренуо пажњу да су Млечани савезници шизматичког српског цара Душана. Лајош је напао северну Италију, али се зауставио пред зидинама Тревиза, где је крајем 1356. године закључио примирје. У међувремену, далматински градови су се побунили и збацили млетачку власт. Задарским миром (1358), Млетачка република заувек се одрекла Хрватске и Далмације, односно источне јадранске обале, дозволивши и слободну пловидбу угарских бродова по мору и трговину у Венецији. Далматински градови преузели су обавезу да угарску морнарицу у случају рата помажу са по једном галијом. Заузврат, гарантована им је аутономија. На чело покрајине постављен је бан. Посебним уговором у Вишеграду, врховну угарску власт прихватио је и Дубровник. Након распада Српског царства, угарску власт прихватио је 1371. године и Котор. Угарска власт сада се протезала до Драча одакле је владао његов рођак, Карло Топија.