Јелена Бранковић (касније Мара или Марија; рођена 1447. године, умрла након 1500. године) била је жена последњег босанског краља Стефана Томашевића Котроманића и тако последња босанска краљица. Иако се њена посвекрва, Катарина Косача, често спомиње као последња босанска краљица, то је заправо била Мара.Krunoslav Draganović, Poviest hrvatskih zemalja Bosne i Hercegovine, Hrvatsko kulturno društvo "Napredak", 1942.Đuro Tošić, Poslednja bosanska kraljica Mara (Jelena), Zbornik za istoriju Bosne i Hercegovine, Beograd, 2002.Vjekoslav Klaić i Trpimir Macan, Povijest Hrvata od najstarijih vremena do svršetka XIX stoljeća, Nakladni zavod MH, 1981.Sociétè belge d'Études byzantines, Byzantion: revue internationale des études byzantines, Fondation Byzantine, 1960.Karl Krumbacher, Byzantinische Zeitschrift, C. H. Beck'sche Verlagsbuchhandlung, 1952.Guillaume Capus, A travers la Bosnie et l'Herzegovine, Librairie Hachette, 1896.Zemaljski muzej u Bosni i Hercegovini, Glasnik Zemaljskog muzeja u Bosni i Hercegovini, Zemaljska štamparija, 1912.Božidar Vidov, Herceg Stjepan Vukčić-Kosača i naziv Hercegovina: Stjepan II. Tomašević i Mara, posljednji hrvatski kralj i kraljica Druge narodne dinastije, s.n., 1980.
Била последња краљица Босне и деспина Србије. Као најстарија ћерку покојног деспота српског Лазара Бранковића, 12-годишња деспина Јелена је 1459. године удата за босанског кнеза Стефана Томашевића. Тада је узела име Марија, док је њен муж преко ње добио титулу деспота Србије. Земља је покорена од Османлија за неколико месеци, а пар је побегао у Босну. Маријин муж је ступио на босански престо 1461. године, али је две године касније и краљевство пало у руке Османлија и он је погубљен. Краљица удовица Јелена избегла је заробљавање бежећи на обалу. Пошто је провела неколико година у млетачкој Далмацији, а можда и у Мађарској, краљица Марија Бранковић се настанила у османској Грчкој на двору својих тетака султаније Маре и грофице Катарине, где је провела живот у низу сукоба и правних спорова са грофицом Катарином Цељском, Републиком светог Влаха и светогорским манастирима.
Породица Посљедња босанска краљица била је најстарија кћерка српског деспота Лазара Бранковића сина деспота српског Ђурађа Бранковића, и византијске принцезе Јелене Палеолог, кћерке брата последњих византијских царева Јована VIII Палеолога и Константина XI Палеолога. Рођена је око 1447. годинеvan de Pas, Leo; Genealogics и крштена као Јелена (неки извори је називају и Јелача). Јелена није имала браће, већ две млађе сестре:
Јерина Бранковић (Ирина) Милица Бранковић , удата за деспота Леонарда III Тока, с којим је имала сина Карла.
Њен отац је у тренутку њеног рођења имао два старија брата, Гргура и Стефана, али оба ослепљена и тако онемогућенаа да владају. Оваква ситуација учинила је Јелену пожељном младом, будући да је њен муж могао тражити власт над Србијом по њеном праву.
Питање Јеленине удаје добило је на важности изненадном смрћу Јелениног оца 20. јануара 1458. године.Nadežda D. Pavlović, Despot Đurađ Branković i njegovo doba, Minerva, 1973. Бригу о деспини Јелени су од тада преузели њена мајка деспина Јелена и проосманлијски настројени војвода Михајло Анђеловић, брат великог везира Махмуд-паше Анђеловића. Након победе антиосманлијске и проугарске фракције у пролеће 1458. године, Османлије су започеле освајање Србије. Деспина Јелена Бранковић је постала марионета антиосманслијске фракције, а њен брак је могао спасити или уништити државу.Mark Pinson, Roy P. Mottahedeh; The Muslims of Bosnia-Herzegovina: their historic development from the Middle Ages to the dissolution of Yugoslavia; Harvard CMES, 1996.
Младост мини|Краљица Марија Српска, фреска из Српске православне цркве Светог Ахилија, Србија Лазар је наследио свог оца на месту деспота 24. децембра 1456. године, али је његова владавина прекинута његовом смрћу 28. јануара 1458. године. Деспина Јелена Палеолог и Лазарев брат деспот Стефан су преузели власт и почели преговоре о браку између њене најстарије ћерке и Стефана Томашевића, старијег преживелог сина босанског краља Томаша Котроманића. Намера је била да се консолидује савез против претње ширења Османског царства, које је већ свело Деспотовину Србију на део земље којим се управљало од Смедеревске тврђаве. Стефан Томашевић је стигао у Смедерево током Страсне недеље 1459. године, преузимајући тврђаву и власт 21. марта. Свадба је прослављена 1. априла, прве недеље после Ускрса. Деспина Јелена Котроманић је убрзо прешла у Католичку веру и примила име у Марија.
Брак
Недуго након смрти деспота Лазара почели су преговори о удаји деспине Јелене којој је у мираз била остављена цела држава. За будућег деспота Србије изабран је Стефан Томашевић, најстарији син и пријестолонасљедник босанског краља Стефана Томаша Котроманића. Пошто је босански краљ био вазал угарског краља, тада Матије Корвина Хуњадија, његов пристанак је био неопходан како би се склопио брак. Краљ Матија Корвин је дао свој пристанак 1458. године, те су започели преговори између краља Стефана Томаша оца Стефана Томашевића и Јеленине мајке, деспотице Јелене Палеолог Бранковић. мини|Краљ Стефан, Маријин муж Владавина деспота Стефана Томашевића Котроманића у Србији била је кратког века. Османски султан Мехмед II Освајач сматрао је овај брак увредом својих права као господара Србије. Дана 20. јуна 1459. године, османске снаге су без борбе заузеле Смедерево и наставиле да припајају остатке српске државе свом царству. Деспот Стефан и деспина Марија су побегли у Босну, тражећи уточиште на двору његовог оца у Јајцу. Деспина Марија Бранковић је са собом носила мошти Светог јеванђелисте Луке, своју драгоцену породичну баштину. Након смрти краља Томаша у лето 1461. године, Маријин муж је постао краљ Босне. Марија Котроманић је постала нова краљица супруга, а њена свекрва краљица Катарина се вероватно повукла са двора као краљица удовица.
Ни Маријино краљевство није дуго трајало; 1462. њен муж је донео фаталну одлуку да одбије да плати данак Османлијама, који су почели да спремају напад којим је окончана независност Краљевине Босне. После османске инвазије у мају 1463. године, изгледа да је краљевска породица одлучила да се подели и побегне према суседној Хрватској и Далмацији у различитим правцима како би збунила и завела нападаче. Краљ Стефан, који је краљицу Марију послао у Далмацију са моштима Светог Луке, био је заробљен и погубљен. Две краљице, Марија Бранковић и Катарина Косача, биле су једине чланице краљевске породице које су побегле од освајача и обе су на крају стигле до територије Дубровачке Републике. Хроничар из XVI века Мавро Орбини писао је да је краљицу Марију Бранковић Котроманић заробио хрватски бан Павао Шпиранчић током свог путовања на обалу, али је то мало вероватно јер је и сам Павао отприлике у то време био у турском заточеништву.
Српска деспотица Дана 1. априла 1459. године склопљен је брак између дванаестогодишње Јелене и Стефана Томашевића. Одмах по венчању, Стефан Томашевић је преузео власт над Србијом и окончао једногодишњи интеррегнум који је владао од смрти Јелениног оца деспота Лазара Бранковића 1458. године.
Међутим, владавина деспота Стефана Томашевића у Србији је била кратког века. Пошто деспот Стефан Томашевић Котроманић није примио помоћ ни од угарског краља ни од свог оца, пад Србије је био неминован. У јуну 1459. године османски султан Мехмед II освојио је Србију, те су деспот Стефан Котроманић и деспина Јелена били присиљени да се склоне на двор његовог оца у Босни. Српска деспотовина је коначно пала 20. јуна 1459. године. Деспина Јелена је из Смедерева у Босну понела и мошти светог Луке, које је сачувала у Јајцу.Ivan Lovrenović, Unutarnja zemlja: kratki pregled kulturne povijesti Bosne i Hercegovine, Durieux, 1998.
Долазак у Босну Смедерево је пало већ 20. јуна 1459. године. Јеленин муж деспот Стефан је успео да наговори Османлије да он и његова породица напусте град. Деспина Јелена је са следећим лицима изашла из Смедерева : Деспот Стефан Томашевић; Деспина Јелена Палеолог; Кнез Радивој Остојић; Твртко Радивојевић Котроманић; Ђурађ Радивојевић Котроманић; Матија Шабанчић; Маргарита од Велике; Ирина Бранковић; мини|Маријина тетка грофица Катарина ЦељскаМилица Бранковић;
Они су преко области Шумадије и Мачве стигли на границу Босне, затим су прешли Дрину и средином јула стигли у Бобовац, где их је примио босански краљ Стефан Томаш. Јеленина мајка и сестре су на овом путу скренуле за Угарску, тако да никад нису стигле у Бобовац. Деспина Јелена је ту остала са својим мужем деспотом Стефаном све до смрти свог свекра краља Томаша.
Босанска краљица
Дана 10. јула 1461. године умро је Јеленин свекар, те је њен муж постао краљ Босне, а она босанска краљица, смењујући на томе положају маћеху свога мужа, краљицу Катарину Косачу. Јеленин муж је постао штићеник папе Пија II и још више продубио везу између босанске круне и Ватикане, што је започео његов отац. Папа Пије II му је послао круну којом га је његов делегат у новембру 1461. године крунисао за босанског краља, чиме је краљ Стефан Котроманић постао једини босански краљ крунисан по римокатоличкој церемонији. У духу мужевљевих настојања да се приближи Ватикану, краљица Јелена се 7. новембра или нешто касније одрекла имена које јој је дато крштењем у Православној цркви и узела име Девице Марије.Vjekoslav Klaić, Poviest Bosne do propasti kraljevstva, Tiskom Dioničke tiskare, 1882. Од тада па надаље, извори је називају краљицом Маром.
Краљ Стефан Котроманић и краљица Марија Бранковић су живели у краљевском граду Бобовцу све до 1463. године, када су га освојиле Османлије. Марин муж се тада склонио у Јајце, а затим у Кључ. По османском освајању Босне, 5. јуна 1463. године, Маријин муж је погубљен - краљица Марија је остала удовица са шеснаест година. Босанско краљевство је срушено и постало је део Османлијског царства. Краљица Мара Котроманић је мошти светог Луке понела са собом у изгнанство, да би на крају, вероватно продајом, завршиле у рукама Млечана.
Деца Према записима бискупа Ангела Масарелија, краљица Мара је са краљем Стефаном Томашевићем имала двоје неименоване деце. Међутим, Масарелијеви записи не наводе њихова имена, нити икакве биографске податке.Massarelli, Angelo. Dell'Imperadori Constantinopolitani.
Удовиштво Различити извори различито описују Марин живот након пада Босне. Док је њена свекрва, краљица Катарина, побегла у Рим, сви извори потврђују да је краљица Мара остала у Османском царству, које је укључивало и њену домовину.
Односи са Дубровником