мини|180п|Различите врсте мина — прве две припадају патентари, друга графитној. Мина је средишњи део оловке. Поседује је малтене сваки примерак ове писаљке, било да је у питању графитна оловка, патентара или дрвена бојица. Израз потиче од , што је вероватно настало по угледу на у значењу ’рудна стена’.

Опште одлике Мине су штапићастог облика и представљају писаћи материјал. Наиме, оне у себи садрже супстанце које касније остављају траг на папиру и другим подлогама за писање. Налазе се у великом броју алата за писање, као што су графитне и хемијске оловке, патентаре, дрвене бојице и свака друга писаљка која ради на овом принципу. Најчешће су саставни део оловке, као на пример графит и олово у случају графитне оловке или масних супстанци у случају дрвених боја.

Ипак, у случају хемијских и патент-оловака, посебно оних високог квалитета, мине су замењиве и купују се засебно. У хемијске се стављају мине које се састоје од пластичне или металне цеви која је испуњена мастилом. Оне се могу просути и уфлекати одећу и радну површину, па треба бити пажљив са њима. Што се тиче осталих, мекших врста мина, она су веома ломљиве ако се њима неправилно рукује. Уколико се поломи писаћи део патентаре, у оловку се ставља нови примерак. Ако се то деси на графитној оловци или дрвеним бојама, проблем се решава зарезачем, који смањи дужину мине, али је и значајно заоштри.

Општим информацијама о средишњем делу оловке свакако припадају и разлике међу артиклима различитих произвођача. Једна од њих јесте и дебљина мине. Тако у случају патент-оловака димензије обично износе 0,3-{mm}-, 0,5-{mm}-, 0,7-{mm}- или 0,9-{mm}- (где је пола милиметара најчешће), док је 2-{mm}- дебљина мине испуњене мастилом или оне у графитним оловкама. Следећи је састав, а посебно садржина отровног олова. Оно се некад користило, а данас је избачено из употребе и замењено графитом.

Историја Истојира разноразних писаљки веома је дуга и неисцрпна. Свакојаке ствари служиле су за писање по камењу, папирусу и другим материјалима. Паралелно са њима, користиле су се и одговарајуће мине. И стари Римљани су користили својеврсну оловку са сржи, која би се могла повестити са савременом мином, а коју су називали стилус (). У питању је био веома танак штапић, понекад прављен од олова. Служио је за писање без мастила, а био је веома оштар како би се могао користити за писање по восковитим плочама. Други крај је био глађи и користио са за брисање исписаног текста.

Прву савремену мину представља алат из 16. века. Наиме, рударима који су радили у руди графита у долини Бороудејл () у Енглеској пало је на памер да графитни штапић ставе у дрвену опну. То им је пошло за руком и схватили су да су направили веома погодну писаљку. Међутим, мислили су да ископавају олово, те је руда названа Плумбаго ( — ’олово’). Грешка је убрзо откривена, а овакве писаљке постале су веома популарне. Међутим, иако се сазнало да су рудари ископали графит, а не олово, у језику је грешка остала. Тако се мина на енглеском каже -{lead}- (лед — ’олово’), а графитна оловка на немачком -{der Bleistift}- (блајштифт — ’оловна писаљка’). Иста лингвистична неподударност постоји и у српском језику (оловка), али се недоумице отклањају додавањем придева „графитна”.

Метод који су искористили енглески рудари у 18? веку је применио Немац Каспар Фабер, оснивач истоименог предузећа, чија су специјалност производи за писање и штампање и други канцеларијски материјали. Свој производ је направио од млевеног графита, сумпора и антимона, док је посебне методе примењивао за дрвене боје, које је такође дистрибуирао по Европи у првој половини 20. века. Овај метод он је патентирао 1795.

Галерија

Референце

Литература

Категорија:Цртачке технике Категорија:Германизми