Др Жак Конфино (Лесковац, 22. јун 1892 — Београд, 16. август 1975) био је лекар и писац, један од најпознатијих и највиђенијих Лесковчана свога доба. Објавио је десетак књига, приповедака, романа и позоришних дела.
Биографија Његови преци протерани су из Шпаније у XV веку и живели су као сефардски Јевреји у Цариграду и Солуну да би се крајем XVIII и почетком XIX века доселили у Лесковац, где се Жак и родио 22. јуна 1892. Отац Бухор био је лимар, а мајка Ленка прва модерна кројачица у тадашњој варошици. Јаков (Жак) је давао часове другим ученицима како би стекао средства да матурира. Студирао је медицину у Бечу (1910—1914.) као стипендиста београдске "Потпоре" и Берну (1916—1918), где је завршио студије. У току Првог светског рата служио је као лекарски помоћник у Ваљеву и Лесковцу и са српском војском доспео у Албанију.
У родном граду провео је период од 1920. до 1936. године као лекар где је 1928. изабран и за председника Јеврејске општине, а након тога прешао је у Београд, где је отворио приватну ординацију као стручњак за лечење астме и рендгенологију. Захваљујући Конфину и његовом сараднику Узијелу Пијадеу, Лесковац је 1924. године добио први рендген апарат који је он инсталирао у својој приватној ординацији. Наредне године је инсталирао и прву кварц-лампу за зрачење ултравиолетним зрацима. Крајем лета 1926. године почео је да лечи плућну туберкулозу пнеумотораксом. Био је активан учесник у процесу формирања градског позоришта 1926. године. Две године касније, заједно са доктором Деклевом, отворио је први приватни санаторијум у Лесковцу. Такође, био је активан сарадник "Лесковачког гласника", нарочито у периоду од 1921. до 1928. године. Године 1937. преселио се у Београд.
Жак Конфино, као лекар и породични пријатељ, проводио је доста времена у кругу породице Велмар – Јанковић. Један весео насмејан, од доброте истопљен мајмунски лик – како га је Светлана описала – доктор Жак Конфино, умео је да усрећи Светлану Велмар-Јанковић на посебан начин. Списатељица се са радошћу сећа зиме 1941. када ју је, болесну, посетио Жак, од милости назван Жакили, и седећи поред ње, засмејавао је и прегледао. А када јој је објаснио да мора да јој да ињекцију и да ће је мало заболети, али само мало, Светлана му се препушта без имало страха. И управо ће Жак угушити у Светлани страх од било које инјекције за читав живот. Штавише, Жак ће за њу бити најбољи човек, исцелитељ са најлепшим осмехом на свету. Зато ће се у њој и родити жеља да када порасте буде, као и чика Жак, дечји лекар и писац. Пресрећно лице доктора Конфина у том тренутку заувек ће остати у Светланином сећању.
Други светски рат провео је у заробљеништву у Италији. Након ослобођења, вратио се у Београд и радио као лекар Главне војне болнице. Конфино је писао приче, хумореске, путописе и објављивао их најпре у "Лесковачком гласнику", у коме је био један од сталних сарадника, потом у "Јеврејском животу", "Јужном погледу", "Политици", "Српском књижевном гласнику", "НИН"-у, "Медицинском гласнику", „Јежу” и др. У „Политици” су излазиле његове кратке приче и хумореске. Књиге су му преведене на албански, чешки, енглески, мађарски, немачки, пољски, португалски, словачки, турски и др. а он сам, преводио је са немачког и италијанског, а служио се француским и португалским.
Конфино се први пут јавља у књижевности тек у својим четрдесетим годинама, и то хумористичким причама.
У оквиру сталне етнолошке поставке Градске куће у Лесковцу постоји соба посвећена Жаку Конфину, а у Народном музеју у Лесковцу чувају се и неки предмети који су му припадали. мини|Легитимација Савеза књижевника Југославије Жака Конфина мини|Војна легитимација Жака Конфина мини|Чланска легитимација Централног дома ЈА Жака Конфина
Библиографија Сценарио за филм Екс Гертруде Шулц Приповетке и хумореске Моји општинари, Београд, 1934, »Геца Кон« лице и наличије, Београд, 1936, »Геца Кон« Хумореске, Београд, 1941, »Геца Кон« Ротаријанци, Београд, 1953, »Јеж« Лекарске приче, Београд, 1953, »Народна књига« Нове хумореске, Београд, 1960, »Минерва«
Романи Мој Јоцко, Београд, 1937, »Геца Кон« Моје јединче, Београд, 1952, »Просвета« 100 година — 90 гроша, Београд, 1952, »Нова покољења« Јеси ли ти разапео Христа?, Београд, 1968, »Јеж«
Драме Плагијат Сирото моје паметно дете Заклињем се У среду се региструјем Крв није вода (Ексеримент) Штрајк у заробљеничкој болници (Репатрирци)
Популарна медицина Пожути докторе! Приручник за лекаре и медицинаре, а, вала, и за болесне и здраве
Референце . Јеврејски глас Данило Коцић, "Лесковачки писци - трагови и трагања (I-II)", Лесковац 2015. Данило Коцић: "Лесковачки писци - библиографије и коментар (1878—2018)", (Лесковац, 2019)
Референце
Категорија:Рођени 1892. Категорија:Умрли 1975. Категорија:Лекари из Лесковца Категорија:Српски Јевреји Категорија:Лекари Категорија:Јеврејски књижевници Категорија:Сефарди Категорија:Књижевници из Лесковца