мини|десно|220п|Хотел „Клериџис“ у Лондону, где је југословенска влада у избеглиштву одржавала седнице током рата. Југословенска влада у избеглиштву је званична влада Краљевине Југославије од априла 1941. Југословенска влада се евакуисала из Београда након инвазије Сила Осовине прво у Грчку, затим у Палестину, затим у Каиро у Египту, и коначно од јуна 1941. у Уједињеном Краљевству.

Краља Петра II, који је са владом отишао у егзил, Савезници су још увек сматрали легитимним краљем целе Југославије. У Југославији је паралелно текла борба против окупационих и квислиншких снага који су водили партизани предвођени КПЈ и Јосипом Брозом Титом и четници Драгољуба Михаиловића одани краљу Петру II, као и међусобни сукоб ова два покрета. Четнике су дуго подржавали Британци, Американци и избегличка влада.

Међутим, током рата, партизани су стекли премоћ. Тито је 1943. прогласио оснивање Демократске Федеративне Југославије и Националног комитета ослобођења Југославије (де факто владе). Савезници су временом почели да признају партизанима да су јачи покрет отпора и преусмерили су своју помоћ партизанима и укинули помоћ четницима.

Тито и нови председник избегличке владе Иван Шубашић су 16. јуна 1944. потписали Вишки споразум, којим је предвиђено уједињавање две југословенске владе. Краљ Петар II је 2. марта 1945. поставио краљевске намеснике и на њих пренео своја овлашћења до избора за уставотворну скупштину која је требало да одлучи питање облика владавине. 7. марта 1945. године формирана је привремена народна влада Демократске Федеративне Југославије, њеним формирањем нестало је дотадашњег паралелизма влада, односно "дуализма" или "двојства" влада. т.ј. образовању привремене владе претходило је распуштање НКОЈ-а и краљевске југословенске владе.

Позадина Имајући у виду погоршање међународне ситуације, регент Павле Карађорђевић, премијер Драгиша Цветковић и Влатко Мачек, лидер Хрватске сељачке странке, главне опозиционе странке, су постигли споразум за који су очекивали да ће окончати националистичке спорове и ојачати државу. Споразум је предвиђао стварање нове Бановине Хрватске са аутономном хрватском владом, распуштање Народне скупштине и одржавање нових слободних избора. Иако је Народна скупштина распуштена, нису одржани избори и споразум је заживео на основу овлашћења која је имала Круна у складу са уставом донетим за време краљевске диктатуре 1931. Споразум није у потпуности задовољио аспирације хрватских националиста, а разочарао је и српске странке, који се сматрале да су дискриминисане због уступака које су добили Хрвати.

Британци су предложили подршку за будуће промене југословенске границе на рачун Италије у будућој мировној конференцији после рата у покушају да спречи приближавање Немачке и Југославије, али није успела да спречи зближавање две државе. Чак и тада, у пролеће 1939. Југославија је пренела велики део свог злата у Уједињено Краљевство и САД, супротно својој проглашеној неутралности и на незадовољство Берлина.

Након што је југословенска влада потписали приступање Тројном пакту 25. марта 1941. у Бечу, дан касније је у пучу скоро без проливања крви, група ваздухопловних официра је збацила владу, протерала регента Павла и превремено прогласила пунолетним краља Петра II, шест месеци пре његовог осамнаестог рођендана.

Мачек је, сматрајући да су мотиви пуча непријатељски према споразуму Цветковић-Мачек, условљавао свој улазак у нову владу генерала Душана Симовића потврђивањем важења споразума.

Влада Душана Симовића формирана 27. марта

мини|десно|220п|Душан Симовић стоји док Влатко Мачек полаже заклетву. Образована је велика влада са двадесет чланова, која је обухватала готово све југословенске странке које нису биле екстремистичке. С обзиром на шароликост политичких ставова партија које су је образовале, нова влада није успела да се позабави спорним питањима. Велика влада је образована да би се свакој партији дала иста важност, пошто је формирана без одржаних избора. Ова шароликост странака је спречила владу да усвоји заједнички програм. Нови кабинет није имао времена ни да се модификује постојеће законе и морали да заснивају своје акције на Уставу из 1931, који је усвојен током диктатуре, којим влада није одговарала Народној скупштини, већ краљу, који је тако постао моћна личност у раду владе.

Симовић је покушао да умири Хитлеров бес наводећи своју намеру да поштује све обавезе које је Југославија преузела пре пуча, укључујући и приступање Тројном пакту. Међутим, немачки вођа је игнорисао гаранције нове владе, која је отворено симпатисала Савезнике, и наредио да се одмах организује инвазија на Југославију.

У ноћ између 5. и 6. априла, Вермахт је почео инвазију, док је немачко ваздухопловство бомбардовало Београд. Слабо наоружана и вођена Југословенска војска је брзо поражена. У Загребу је 10. априла проглашена Независна Држава Хрватска, Београд је пао 12. априла, а остаци југословенских оружаних снага су капитулирали 17. и 18. априла.

Краљ и остаци Владе су отишли у изгнанство између 14. и 16. априла, на Черчилово разочарање, који је желео да влада и краљ остану земљи и да наставе да пружају отпор силама Осовине. Влада није време да се постигне договор о будућој политици, пошто се сконцентрисала само на покушаје да се избегне инвазија. Овај недостатак консензуса међу странкама које су је образовале ће бити временом бити наглашен и ослабиће њен углед у изгнанству.

Избеглиштво Иако је војни пуч од 27. марта побудио у западном свету изразе одобравања према новој југословенској влади, та наклоност је углавном нестала због лошег држања владе и војске у Априлском рату. Влада је покушала да представља земљу у пракси раскомадану и уроњену у грађанском рату паралелно са светским ратом. Прве три југословенске избегличке владе су образовале по два министра из сваке странке: Народне радикалне странке, Демократске странке, Земљорадничке странке, Југословенске националне странке, Самосталне демократске странке, Хрватске сељачке странке и Словеначке народне странке, као и неколико ванстраначких личности, академик Слободан Јовановић и генерали Југословенске војске. Како су Словенци и Хрвати имали само једну странку, њихови министри ће често бити прегласавани, чак и у приликама када су исто гласали и министри из редова Самосталне демократске странке. Ипак, од тога ће бити мале користи.

Наставак деловања владе Душана Симовића у избеглиштву Окупаторска подела Југославије.|мини|десно По доласку на Атину 16. априла, влада је поновила своју намеру да настави борбу против Немачке и њених савезница. Влада је 4. маја стигла у Јерусалим. Влада је издала изјаву у којој своју посвећеност споразуму Цветковић-Мачек као мера смиривања неповерљивости Хрвата. Од првобитна 22 министра, двојица су погинула у Априлском рату, а петорица су одлучила да остану у Југославији. Крхка равнотежа између странака је почела да пуца: главни хрватски представник Влатко Мачек је одлучио да остане у Хрватској и уместо себе у егзил послао страначког секретара, тврдолинијаша Јураја Крњевића. Словенац Франц Куловец је погинуо у бомбардовању Београда, Марко Даковић је погинуо приликом евакуације, док је вођа ЈМО Џафер-бег Куленовић прешао на непријатељску страну, и касније постао потпредседник владе НДХ.

Краљ и главни министри владе су допутовали у Лондон 21. јуна 1941, где су дочекани као хероји. Британска јавност им је исказивала захвалност због жртвовања за циљ Савезника. Министар спољних послова Момчило Нинчић је од самог почетка покушао да побољша односе са три главне савезничке силе, а нарочито са САД, где је постојала велика симпатија за Југословене. Краља Петра II Карађорђевића, који је са владом отишао у егзил, Савезници су још увек сматрали легитимним краљем целе Југославије. У септембру су у британску престоницу стигли преостали министри који нису дошли са краљем у јуну. Неколико министара и Иван Шубашић, бан бановине Хрватске, су отпутовали у САД и Канаду, где ће неки провести већи део рата. Са Совјетским Савезом дипломатски односи су успостављени након инвазије Немачке на СССР јула 1941. и влада је за посланика у Москву послала Станоја Симића.

Убрзо, међутим, Симовић је показао своју политичку неспособност. Није веровао професионалним политичарима, покушао да искористи своју популарност стечену у пучу да формира владу од оних особа које изабере током рата. Чим је стигао у Лондон, влада је покушала да се реорганизује тако што би задржала главне министарске портфеље и смањила броја министара. Нинчић и српски министри су критиковали Симовићеву ауторитарност, коју је покушао да сагради захваљујући хрватским и словеначким министрима, да би затим почео да критикује Хрвате. Политичари су се, упркос својим разликама, на крају ујединили против Симовића. Међутим, због његове популарности у то време, одлучили су да не захтевају отворено његову смену код краља. Симовић је такође имао већинску подршку официра који су емигрирали после инвазије сила Осовине на Југославију. У међувремену, британске службе које су биле у већим контакту са Југословенима су ускоро оценили слабост кабинета и унутрашње разлике. Већ почетком јесени Британци су показали разочарење у рад југословенске владе, коју су сматрали „слабом, подељеном, тешком, тврдоглавом, уображеном и необавештеном, непредусретљивом“. мини|десно|220п|Душан Симовић, краљ Петар II и Радоје Кнежевић у Лондону Вести о индиректној Мачековој подршци новој хрватској држави и приступање десног конзервативног крила ХСС усташком покрету изазвало је забринутост у влади. Када су почеле да пристижу вести о масакрима усташког режима над српским становништвом, дошло је прве озбиљне кризу између чланова владе. Јурај Крњевић, главни хрватски министар, сматрао је у почетку да је то била само пропаганда и невољно је касније изразио солидарност са жртвама, све време држећи се чврсто својих захтева о уставним гаранцијама за аутономију Бановине Хрватске, изазивајући нелагодност међу српским министрима. Након вести о масакрима, српски министри су одбили да понове своју подршку споразуму Цветковић-Мачек, сумњајући у искрену приврженост Југославији хрватских министара. У међувремену, Крњевићева бескомпромисност је расла, с обзиром да је био нека врста опуномоћеног представника хрватског становништва, и то је доприносило све јачој парализи владе. Недостатак поверења међу министрима, њихова различитост у ставовима и ривалство са Симовићем и војна ситуација су погоршале односе у Министарском савету.

Свађе српских и хрватских министара пратиле су и свађе међу српским и хрватским исељеништвом у САД. Бројније хрватско исељеништво, а нарочито католичко свештенство, је подржавало успостављање Независне Државе Хрватске. Антихрватски и антијугословенски одговори српске стране, нарочито када се сазнало за усташке масакре, су стизали од југословенског амбасадора у САД Константина Фотића, бившег амбасадора у Шпанији Јована Дучића и листа Амерички Србобран.

У међувремену, у окупираној Југославији појавили су се два ривалска покрета. Пуковник Драгољуб Михаиловић није признавао капитулацију југословенске војске и са својим следбеницима се маја 1941. повукао на Равну гору, где је почео да организује свој покрет. Капитулацију и поделу Југославије није признавала ни Комунистичка партија Југославије, која је почела да прикупља оружје и организује одреде. Устанак против окупатора је почео у лето 1941. под вођством КПЈ. Избегличка влада је сматрала да је устанак преурањен. Исто је сматрао и пуковник Михаиловић. Ипак, како се устанак ширио, и његови одреди су ступили у акцију.

До октобра 1941, југословенска влада није добијала вести о ситуацији на Балкану. Њен утицај на оно што се дешавало у Југославији је био никакав. Током лета, она је почела да прима појединачне извештаје о покрету отпора пуковника Михаиловића и британска и југословенска пропаганда су га убрзо претвориле у легенду.