Делови територије данашње Србије били су под влашћу Хабзбуршке монархије од 1687. до 1918. године. Хабзбуршка контрола над овим подручјима започела је хабзбуршком победом над Османлијама у Великом турском рату, а завршила се хабзбуршким поразом у Првом светском рату. Хабзбуршка монархија је углавном контролисала делове територије данашње Србије северно од Саве и Дунава, али се њена контрола повремено протезала и на подручја јужно од ових река.

Успостављање хабзбуршке контроле мини|десно|Сеоба Срба Словенска племена живела су на просторима Угарске још пре доласка Мађара. Словенски живаљ је, међутим, опстајао само са оне стране Драве, у Славонији. Тамо је постојала српско-хрватска грана породице Словена. Такво стање трајало је до краја 17. века када је велики број Срба приморан да тражи нови завичај. Узрок је Аустријско-турски рат (1683—1699), вођен у склопу већег рата свете лиге против Османског царства (Велики бечки рат). Велике сеобе Срба на подручје Угарске почиње још у 14. веку, током владавине цара Душана, а интензивира се у 15. веку, поготово након пада Српске деспотовине 1459. године. Даље, Срби се насељавају након Мохачке битке, а у другој половини 16. века у јужној Угарској углавном живе Срби. У првој половини века настаје установа Војне границе, мешавина сељака и војника српско-хрватске словенске гране. Нови замах досељавање српских избеглица добило крајем 17. века. До првих сеоба, претходница Велике сеобе, долази већ 1686. године. Након аустријског заузећа Београда (1688), цар Леополд је Србима, Бугарима и Албанцима упутио проглас којим их позива на устанак против турских власти. Мобилисању хришћанских трупа на Балкану знатно је допринео гроф Ђорђе Бранковић, а духовни вођа устанка био је патријарх Арсеније Чарнојевић. Између војводе Ђорђа Бранковића и аустријских власти долази до сукоба око овлашћења, те је војвода затворен. Цар је настојао да ублажи незадовољство Срба прогласом којим им обећава заштиту аустријске војске уколико се у рат укључе на страни Хабзбуршке монархије. У прогласу их позива да не напуштају своја огњишта и њиве; ту се види да му није био циљ позивање Срба да се иселе. Међутим, рат се од 1690. године одвија лоше по хришћанску војску те се већ јуна 1690. године српске избеглице налазе у Београду. Патријарх је тада упутио молбу цару тражећи слободу вероисповести за свој народ, као и коришћење старог (јулијанског) календара и избора архиепископа од стране самих Срба. Срби никако нису имали намеру да се трајно иселе, већ су веровали да ће се после рата вратити у своје домове. Привилегијом из 1690. године цар је Србима дозволио употребу старог календара, архиепископа српског рода и језика, ослобађање од црквеног десетка и др. Патријарх Чарнојевић повео је између 37.000 и 40.000 Срба (последњу бројку наводи сам Чарнојевић) у Угарску. Децембра исте године Срби су као замену за Бранковића изабрали капетана Јована Монарстирлију. Новим патентом из 1691. године српски патријарх проглашен је духовним и световним поглаварем Срба у Угарској. Цар је имао намеру да Србе задржи на окупу као јединствену целину. Срби се насељавају у крајевима која су опустела од Турака, чиме је ојачана популација на тим местима, као и заштитни бедем од муслимана. Након склапања Карловачког мира (1699), српске избеглице присиљене су да се трајно задрже у угарским земљама.

250п|мини|лево|Капела мира у Сремским Карловцима.

Карловачким миром из 1699. године, успостављене су границе између Хабзбуршке монархије и Османског царства, а Хабзбуршкој монархији је тада припала Бачка и северозападни део Срема, док су у саставу Османског царства остали југоисточни Срем, Банат и подручја јужно од Саве и Дунава. Хабзбуршке власти су делове Бачке и Срема укључиле у Војну границу, а остатак су прикључили својим крунским земљама Краљевини Славонији (Срем) и Краљевини Угарској (Бачка). У делу Бачке који је укључен у Краљевину Угарску успостављене су Бачка и Бодрошка жупанија.

Положај српског народа у Хабзбуршкој монархији у 18. веку Леополд је у ту сврху издао Србима нову повељу којом је установио институцију Војне границе и на Сави, Дунаву и Тиси. Повељом је регулисано и стварање милиције, чардаклија (страже), изузеће од жупанијских власти, слободно упражњавање вере, коришћење шума и др. Становништво је, у складу са царском резолуцијом из 1702. године, подељено на: активну земаљску милицију, чардаклије и ислужене припаднике милиције и прекобројне. Хабзбуршка царевина је почетком века укључена у рат за шпанско наслеђе, а у Угарској избија побуна Ференца Ракоција. Ракоци позива Србе да се укључе у устанак, обећавајући им трајне привилегије. Срби, међутим, остају верни цару. Леополд је 1706. године потврдио Србима повластице, уз претњу казне од 300 марака свима који их прекрше. Исте године умро је патријарх Чарнојевић. Срби се по први пут окупљају на сабору где су изабрали за митрополита (не патријарха) Исаију Ђаковића. Почетком 18. века на царски двор долазе и прве жалбе локалног становништва на Србе, као и жалбе Срба на становнике Царевине. Конфликти се настављају и после завршетка новог аустро-турског рата (1718). У наредним деценијама приметно је настојање да се српске привилегије ограниче. У том погледу значајни су декрети донети од 1728. до 1734. године. Ограничена је употреба јулијанског календара (на места са већинским српским становништвом) и надлежност митрополита да бира владике (сада је морао тражити царску дозволу). Најзначајније је, међутим, то што је митрополит изгубио световну власт над Србима. Врховна управа над српским стварима остала је у рукама Дворског ратног савета, мада се све више у њих уплићу и Угарска дворска канцеларија и Дворска комора. Црквени поглавар сада је носио титулу митрополита, али је сматрано да је он природни наследних пећких патријарха. Након новог руско-аустријско-турског рата, у Угарску је, под вођством патријарха Арсенија Јовановића Шакабенте, прешло још око 45.000 Срба до 1740. године.

Карла VI је 1740. године наследила царица Марија Терезија. Нова царица потврдила је српске привилегије тек 1743. године. Шакабента је исте године положио заклетву царици. Срби су добили гаранције слободе кретања, ослобађање од десетка, али су приморани да се потчине угарским законима. Срби траже равноправан положај са осталим житељима Царства. Патријарх више није имао световну власт (коју је добио привилегијом из 1691. године). Срби, који су се окупили на сабору 1744. године, траже обнову патријархове (митрополитове) световне власти, јер им је циљ био да створе једну илирску црквену државу унутар Угарске. Они траже да се одреде два министра која би се бринула о српском народу. Терезија је делимично испунила ове молбе стварањем Илирске дворске комисије (1745). Две године касније, ова установа преименована је у Илирску дворску депутацију (за Трансилванију, Банат и Илирију). Ова установа убудуће ће бити средство Двора, односно дворска установа. На њеном челу нашао се гроф Коловрат. Већ 1748. године долази до сукоба Угарске дворске канцеларије и Илирске дворске депутације, јер, након смрти патријарха Чарнојевића, депутација није обавестила канцеларију о избору новог митрополита Исаије Антоновића (умро већ фебруара 1749. године). Након 1749. године, српски митрополит је Павле Ненадовић. У сукобу са Угарском, Срби су се ослањали на милост царског двора.

250п|мини|Марија Терезија.

Средином 18. века долази до појачаног утицаја Русије на Србе у Угарској. Он постоји још од владавине Петра Великог који је, као симпатизер Ференца Ракоција, покушавао да придобије наклоност Срба, против цара. Русија тада није успела у својој намери. У Русији се знало за ратничку способност српског народа јер је тамо постојала једна српска хусарска регимента. Српских избеглица било је у Русији од 1737. године, односно од Руско-аустријско-турског рата. Избеглице су предводили капетан Хорват и Петар Текелија. Године 1752. и 1753. Србе у путу ка Русији предводи Рајко Прерадовић. Тада се, наводно, у Русију преселило 100.000 душа који су испунили у покрајину која је добила назив „Нова Србија“. Ова покрајина била је подељена на „Нову Србију“ (у ужем смислу) и „Славено-Сербију“ (од 1760). Нова Србија (мања) расформирана је 1764. године, а Срби постепено губе своју националну самосталност и данас (односно 1862) их у Русији има око 1400. Царски двор борио се против исељавања Срба и руских емисара јер се тиме слабила Војна граница. Тако је, 1755. године, дошло до Вараждинске побуне, у Вараждинском генералату. За кратко време дигло се 17.000 Срба. Власти су успеле да угуше устанак. Срби као војска Марије Терезије узимају учешћа у Седмогодишњем рату (1756—1763). Од почетка до краја боре се на разним бојиштима и стичу војне заслуге. Митрополит 1763. године тражи нове привилегије за српски народ, али их царица одбија.

Митрополит Павловић је током своје владавине више пута молио царицу да му дозволи да сазове црквени сабор. Коначно, царица му је 1768. године послала одобрење. Повод за велики народни сабор биле су многобројне жалбе неунијаћених епископа. Сазивање сабора био је последњи Ненадовићев успех. Он сабор није доживео. Умро је након дуже болести августа 1768. године. Због митрополитове смрти, сабор је одложен за 1769. годину. Свечано је отворен 4. маја. Трајао је више од 5 месеци, до 5. октобра исте године. Расправе на сабору биле су дуге, понекад и доста бурне. Опозицију је предводио епископ Вићентије Јовановић. Након што су обављени сви послови, септембра 1769. године сабор је приступио избору новог митрополита. Гласачи су се определили за Јована Георгијевића, кандидата Двора. Одлуке сабора јавно су обзнањене и одштампане. Тако настаје први илирски „Регуламент“. Против штампања је била Угарска дворска канцеларија јер би штампање одлука српског сабора задирало у угарске земаљске законе. Одлука је пала на царицу Терезију. Она је заузела став да народу путем штампе треба учинити доступним одлуке сабора само у оним тачкама које су значајне како би народ знао како треба да се понаша. Тако настаје „Извод“ из „Регуламента“ који је штампан на латинском и илирском (српском) језику. Регуламент је штампан 1771. године, мада као датум носи 27. септембар 1770. године. Регуламент је подељен у 10 одељака и један додатак на који се надовезује девет прилога. Извод је подељен у 28 параграфа.

У уводу се указује на бригу коју су хабзбуршки цареви посветили српском народу који се 1690. године склонио у Угарску. Приказана је и кратка историја Илирске дворске депутације од 1747. године. Први одељак одређује будућу примену привилегија и институције којима Срби могу да се жале у случају повреда својих права. Други одељак регулише зависност клера и нације. Трећи се односи на митрополита који је врховни заповедник илирске нације само у црквеним питањима. Четврти је посвећен епископима, а пети протопрезвитерима. Шестим одељком регулише се положај свештеника. Седми одељак је о манастирима, а осми регулише установљење, састав архиепископије и састав епископске конзисторије. Девети одељак регулише правосуђе, а десети школе и штампарије.

Године 1773. умро је митрополит Георгијевић. Митрополитска столица остала је упражњена неко време; све док 1774. године није сазван нови сабор на коме је за митрополита изабран дворски кандидат Вићентије Јовановић. Илирска дворска депутација била је због неких ствари тешко разочарана; углавном су спорне биле неке одредбе Регуламента. Тражила је да се неки делови Регуламента измене. На основу ових жалби, Дворска депутација израдила је нови Регуламент који је добио потврду на сабору 1776. године, након чега је јавно обзнањен народу.