Споменик борцима Револуције, познат и као Споменик Стевану Филиповићу или Ваљевац у Ваљеву, Србија је споменик посвећен истоименом народном хероју и партизанским борцима ваљевског краја. Урађен по угледу на фотографију која је забележила последње тренутке Филиповићевог говора окупљеном народу 22. маја 1942. пре вешања, рад је српског вајара Војина Бакића.

Споменик је смештен на централном месту платоа на брду Видрак које се уздиже изнад Ваљева и одатле доминира околином, те је видљив и из самог града. Простор око споменика је парковски уређен. Пре изградње споменика на овом простору се налазило старо градско као и војничко гробље, на којем су били сахрањени од тифуса умрли војници и болничко особље Ваљевске болнице за време првих година Првог светског рата. Поједини споменици из овог периода су и данас видљиви у непосредној близини споменика.

Бакићево дело свечано је отворено 23. октобра 1960. године и споменик је културе. Са аспекта уметничког израза и целокупног дела познатог вајара, представља једну фазу у Бакићевом опусу, након његовог раскида са соцреализмом, који карактерише апстраховање органских облика које се очитује у кристализацији форме, својеврсном изналажењу кубистичке доктрине. Споменик Стевану Филиповићу је једно од најпознатијих остварења овог уметника.

Историјат Контекст

Подизање споменика посвећених Другом светском рату на простору Југославије је највећим делом уследило након краја рата, упоредо са обновом земље. Но први споменици су поникли још пре његовог краја 1945. године. Док су вођене борбе за ослобођење Југославије 1944. године, у околини Београда и по селима источне Србије подижу се први споменици, који су пак били посвећени војницима Црвене армије уместо југословенским партизанима. Скромних размера и са представом војника као првим симболом нове и социјалистичке заједнице, имали су за циљ јачање срдачних односа двају народа, њихових пролетера и комунистичких партија. Највећи и најзначајнији споменик подигнут у част Црвеној армији, који је у и величини умногоме надмашио до тада доста скромне споменике, био је споменик „Батинска битка“ Анутна Аугустинчића, којим је југословенска политичка врхушка, осим комеморирања и захвалности, подвукла и тадашњи међународни положај нове Југославије као савезнице Совјетског Савеза. Но након разлаза са Совјетима 1948. године, долази до промене у наративу. Као контрапункт представи црвеноармејца поставља се симбол југословенског партизана, којим се снажно промовише идеја аутохтоности партизанске борбе и њене укорењености у народу. Уједно са величањем југословенске војничке жртве у току Другог светског рата, афирмисана је и институција Југословенске народне армије, као извора и гаранта нове Југославије након раскола са СССР. Споменик Стевану Филиповићу је, са тог аспекта величања ЈНА и истицања њених почетака током светског рата, вероватно први значајан споменик подигнут у Југославији. Такође, како истиче историчарка Олга Манојловић Пинтар, чињеница да је споменик изабран да се ради по народном хероју рођеном у Опузену крај Дубровника, етничком Хрвату, сведочила је о афирмацији општејугословенског карактера партизанског покрета у самом центру Србије. thumb|right|300px|1. Поглед са средине брда Видрак на Ваљево. Осим меморијалне функције, комеморирања догађаја који су се догодили током Народноослободилачке борбе, превасходна функција споменика који се почињу подизати упоредно са изградњом земље након рата, је, како је назначено, било креирање идентитета југословенске заједнице. Промовишући нове идеолошке симболе требало је да споменици снаже колективно заједништво стварајући слику јединственог, готово монолитног друштва. Један од начина како се ово ефикасно постизало било је масовно подизање и постављање споменичке пластике на дата меморијална, „посвећена“ места, стратишта — јавна места или пејзаже, углавном везана за догађаје из НОБ-а, потцртавајући тиме идеолошки и меморијални набој, као додатан елемент персуазивности поруке која се слала посматрачу, поред јасно разумљивог споменичког садржаја.

У ваљевском контексту ово је учињено тако што је, на предлог урбаниста и самог аутора, вајара Војина Бакића, током расправе о месту подизања Споменика борцима Револуције, одлучено да се споменик постави на брдо Видрак — које се уздиже јужно изнад десне обале реке Колубаре и старе ваљевске чаршије и доминира читавом околином. Приликом отварања споменика 1960. године новинар Славољуб Ђукић је у својој репортажи за београдске „Вечерње новости“ на следећи начин пренео властити утисак Бакићевог дела: thumb|right|300px|2. Поглед на споменик из ближе даљине. Крај рата и нова политичка власт доносе и фундаменталне промене на плану уметничке продукције и рецепције. Од уметника се очекује да преузму активну улогу у културном и друштвеном напретку народа социјалистичке Југославије. Уметници треба да стварају у служби друштва и идеологије. Уједно социјалистички реализам постаје доктрина производње уметничких дела, укључив и вајарство. И Војин Бакић прихвата нове задатке у складу са друштвено-политичким потребама. Потакнут судбином својих четворице рођене браће за чију је судбину погубљења у Јадовну 1941. године сазнао након рата, он уводи нову тему у властитом обликовном репертоару — обликовање споменичких решења, како би дао властити допринос друштвеног сећања на жртве фашизма. Скулптуре које израђује су такође у соцреалистичком стилу.

Издвајање Југославије из Источног блока и захлађење односа са Совјетским Савезом 1948. године су створили предуслове за одбацивање канона социјалистичког реализма, које се догађало постепено. Ово је коинцидирало и са Бакићевом променом уметничког израза, одбацивањем соцреализма и интуитивним опредељивањем за модернизам, аутономију ликовног израза, иновацију и трагање за новим вајарским изразом. Споменик Стевану Филиповићу представља једну кратку фазу у Бакићевом опусу током трагања за новим путем, који карактеришу поједностављеност волумена, чију површину дефинише равним равнима које се спајају у оштрим бридовима и које подсећају на кубистичко грађење облика. (в. опширније испод)

Брдо Видрак и Баирско гробље thumb|right|300px|3. Баирско гробље. У позадини се види река Колубара. Као већ напоменуто, споменик се налази на брду Видрак које се уздиже јужно изнад десне обале реке Колубаре и старе ваљевске чаршије Тешњара. Од интереса за историју локалитета и споменика на ком је подигнут јесте да се до подизања истог на његовом месту кроз читав 19. и средину 20. века налазило варошко гробље, а чији су појединачни остаци у виду споменика и данас постојани у непосредној близини самог споменика Стевану Филиповићу.

Гробље је основано у првој половини 19. века на споменутој северној страни брда Видрак названој Баир — турској речи за брег или обалу, и то зато што је ваљевска епископија крајем 18. века забранила сахрањивање, као до тада, у порти цркве и епископског дома који су се налазили у подножју брда. Ово је учињено јер је тај део Тешњара почео да се шири изградњом занатлијских радњи што је онемогућавало даље ширење гробља. Иначе је овај део чаршије, у подножју брда, било место где су осим епископског дома и двора, своје дворове имали знамените личности тог доба као Јеврем Обреновић, Јован Симић Бобовац и други.

Из првих деценија настанка и развоја гробља нису сачувани писани извори, све до прве године шесте деценије 19. века када окружни физикус у Ваљеву Франц Тасаи доноси први детаљан опис гробља тог времена, описујући га у прилично лошем стању. Феликс Каниц који је у Ваљеву боравио 1860. и 1888. године у својим путописима у којима је опширно писао о граду наводи, између осталог, и петоугаони маузолеј ваљевског трговца Милоша Глишића који су његови синови подигли јужно од града а који се високо уздиже и издалека пада у очи. (сл. 4) Опис гробља у својој књизи „Шта сам видео и преживео у великим данима“ даје и Арчибалд Рајс, који је боравио у Ваљеву 1914. године за време аустроугарских офанзива на Дрини и Церске битке, и који поред описа масовног страдања даје опис тада формираног војничког гробља на Баиру на ободним деловима постојећег гробља, насталог услед великог броја покојника: thumb|right|220px|8. Спомен-крст подигнут у сећање на војне и цивилне жртве епидемије тифуса и ратних операција 1914—1916. Први званични податак о гробљу датира из 1909. године од Суда општине Ваљевске у коме се предлаже ангажовање чувара гробља и његово ширење. Гробље у првој деценији 20. века постаје „тесно“, а градске власти забрањују даље сахрањивање. Ову забрану су продужиле и нове аустријске окупационе власти 1916. године. Но и поред ових забрана, на гробљу се и даље сахрањивало, што су превасходно чиниле породице које су ту имале закупљена празна гробна места. Према наводима Милче Мадић, позивајући се на катастарски пример из 1930. године, површина гробља је износила 3,18.05 хектара. Дефинитивна забрана сахрањивања долази 22. септембра 1946. године одлуком Извршног одбора Градског народног одбора Ваљево којом се налаже „да земљиште које је било некада гробље се рашчисти, а родбина која би хтела да врши пренос, остави се рок до 1. јануара 1948. године, после ког рока ће се земљиште искористити у друге сврхе.“ Овом је одлуком гробље престало да постоји. Само мали број породица је пренео посмртне остатке на новоформирано Ново ваљевско гробље. Цело гробље је уклоњено, док су надгробни споменици који нису пренети на ново гробље, даље узидавани у темеље неких нових грађевина у граду и искоришћени за поплочавање неких улица.

Уклањањем гробља је створен простор за подизање Споменика борцима Револуције и спомен парка 1960. године. На бившем гробљу су остала само спомен обележја канадском лекару из мисије Црвеног крста Семјуелу Куку и доктору Селимиру Ђорђевићу, управнику Ваљевске болнице. (сл. 5, 6 и 7) Обојица, као и многобројно болничко особље је оставило своје животе лечећи заражене од тифуса у првим годинама Првог светског рата. Поред Ђорђевића ту су сахрањени његови брат, погинуо на Гучеву 1914., и мајка. Посмртни остаци српске сликарке Надежде Петровић, која је 1915. године као добровољна болничарка подлегла тифусу и која је овде такође била сахрањена, су пренети у Београд 1935. године. На месту њеног првобитног почивалишта подигнут је спомен-крст, уједно и месту костурнице умрлих и погинулих српских војника. (сл.8 и 9)

Вешање Стевана Филиповића

thumb|right|235px|10. Знаменита фотографија Стевана Филиповића на вешалима 1942. године; Споменик је, како жељом наручиоца, тако и Бакићевом уметничком израдом где се угледао на познату фотографију Филиповића, инспирисан ликом и делом народног хероја Стевана Филиповића и његовим држањем под вешалима 22. маја 1942. године. (сл. 10)

Филиповић је рођен 1916. у Опузену, а пред рат је живео у Крагујевцу где је изучио неколико заната те се 1937. прикључио радничком покрету, а 1940. постао и члан КПЈ. Почетком рата одлази у партизане и учествује у борбама у Србији. У ноћи 23/24. децембра 1941. године несмотрено је заробљен од стране равногорских четника који су га предали Немцима у Шапцу, а нешто касније је пребачен у Ваљево и затвор Гестапоа у Београду. И поред двомесечног мучења, Стева се херојски држао пред непријатељем и није рекао ни једну реч. Убрзо након тога је осуђен на смрт вешањем — 20. маја је у Ваљево стигла депеша Паула Бадера, главнокомандујућег немачког генерала за Србију, која се у виду наредбе односила на извршење смртне казне, и коју је примио командант оперативног пука пуковник Хофман. За дан извршења је намерно изабран петак 22. мај, пазарни дан, кад по навици у Ваљево долази највећи број сељака и мештана околних и даљих села на пијацу.