десно|мини|240п|Илустрација арапске речи.

Арапски језик () је семитски језик и стога је његова граматика доста слична другим семитским језицима. Носиоци основног значења јесу консонанти, док вокали имају помоћну улогу у грађењу одређених речи. Вокалима се указује на модификацију основног значења речи, њених граматичких категорија итд. Арапско писмо спада међу најзначајнија и најраспрострањенија светска писма, одмах после латинице. Употребљава се у земљама исламског цивилизацијског наслеђа, од средње Азије, преко северне и Централне Африке и у једном периоду у неким деловима Европе.

Историја Колевком арапског писма сматра се област Хиџаза и Неџда, део у средишњости Арабљанског полуострва. Ова област је била насељена многобројним племенима која су за време настанка ислама живела у пустињама номадским начином живота. Трагове арапског језика налазимо још у асирским изворима из 9. века пре нове ере, затим у арамејско-набатејским списима у којима има и лексичких и семантичких арабизама. Класични арапски језик настаје у 5. веку а јасније облике добија у 6. веку. Најважнији моменат за овај језик је свакако појава ислама у 7. веку и његово ширење у Азији и Африци.

Идентитет најстаријег арапског граматичара је споран, а неки извори наводе да је то Абу Ал-Асвад Ал-Дуали (أبو الأسود الدؤلي‎ ), који је основао дијакритичке знаке и вокале за арапски језик. Школе у Басри и Куфи развијале су граматичка правила са брзим растом ислама.Kojiro Nakamura, "Ibn Mada's Criticism of Arab Grammarians." Orient, v. 10, pp. 89-113. 1974 Из школе у Басри потичу два представника важна за ову област: Ал-Кхалил Ибн Ахмад Ал-Фарахиди (الخليل بن أحمد الفراهيدي‎ ), аутор је првог арапског речника, а његов ученик Сибавајх је написао прву књигу о теоријама арапске граматике.

Фонологија

Основна идеја арапског алфабета почива на принципу да једном гласу одговара један графем. Класични арапски има 28 сугласника (фонеме), укључујући и два полу-вокала, који чине арапско писмо. Такође поседује и шест вокала (три кратка вокала и три дуга вокала). Они се појављују као различите алофоне, у зависности од претходног сугласника. Кратки вокали нису обично заступљени у писаном језику, иако могу бити означени дијакритичким знацима. Најраспрострањенији облик писма је курзивни, који се одликује облим словима. Он се назива несих/несхи писмо. Оно је данас преовлађујући облик писма у арапском свету.

мини|десно|Приказ арапског алфабета.

Основне карактеристике арапског писма су: бележење консонаната и само делимично вокала (дугих) слова имају више облика у којима се појављују, тј. различите позиционе варијанте које зависе од њиховог места у речи пише се здесна налево везивање слова, с изузетком неколико слова који се не везују улево постојање едрих слова (везују се само са десне стране) одсуство великих и малих слова непостојање разлике између писаних и штампаних слова писање знака за подвостручење слова (тешдид) недељење речи на крају реда

Диглосија

Диглосија је појава у којој заједница говорника употребљава паралелно две битно различите варијанте истог језика, у зависности од комуникацијског контекста. Диглосија је појава која захвата читаву заједницу, а двојезичност (билингвизам) индивидуална је појава. За цео говорни простор арапског језика карактеристична је диглосија. У арапском језику са једне стране стоји књижевни арапски језик, изведен из класичног (الفُصْحَى), а са друге стране је језик свакодневног усменог говора (العَامِيَة), конкретизован у форми регионалних дијалеката. Арапима је матерњи језик управо тај дијалекат, док тај књижевни арапски уче процесом образовања и школовања. Поред ова два, у говорној пракси јављају се бројни прелазни варијетети који представљају својеврсну функционалну мешавину стандардног варијетета и двају говора у контакту.

Све речи у семитским језицима деле се на: глаголе, имена и честице.

Глаголи Глаголску основу арапског језика чине три консонанта, односно радикала. Постоје и глаголи са четири или више радикала али су они ређи и нетипични за арапски језик. Основним обликом арапског глагола у граматици сматра се облик трећег лица једнине мушког рода перфекта. Пошто се овај облик узима и као име глагола, они се сходно томе у речницима алфабетски ређају према трећем лицу једнине мушког рода перфекта. Може се рећи да ова основна форма одговара инфинитиву српског језика.

мини|десно|240п|Приказ графикона арапских глагола.

Арапски глаголи немају основне временске облике који би одговарали нашем прошлом, садашњем и будућем времену, већ се глагол јавља у два вида, свршеном и несвршеном, односно у перфекту и имперфекту. За арапски језик при конјугацији карактеристични су посебни облици за мушки и женски род у већини лица као и постојање дуала (двојине). Перфекат се гради наставцима (суфиксима) који се додају на глаголску основу уз претходно отклањање вокала са трећег консонанта. Имперфекат се гради додавањем префикса и суфикса. Код трорадикалних глагола за грађење имперфекта за првим консонантом не следи кратки вокал већ он носи сукун, док је други консонант вокализован тзв. карактеристичним имперфекатским вокалом.

Први и трећи коренски сугласници трорадикалног глагола у основном облику увек су вокализовани кратким вокалом "a", док на другом радикалу могу потенционално стајати сва три вокала "а", "и" и "у", па се овај средњи вокал сматра карактеристичним перфекатским вокалом, на основу којег се разликују три типа глагола у перфекту: فَعَلَ (fa'ala) - изражавају активно дејство и могу бити прелазни فَعِلَ (fa'ila) - изражавају активно стање и могу бити прелазни فَعُلَ (fa'ula) - изражавају стално стање или особину, увек су непрелазни

Глаголске врсте Основна форма арапског глагола може се проширивати удвајањем једног од консонанта, продужавањем неког од вокала, додавањем префикса, уметањем инфикса или комбинацијом поменутих могућности. Глагол у свом основном облику је истовремено у првој глаголској врсти. Почевши од прве глаголске врсте изводе се проширене глаголске врсте са различитим карактеристичним значењима. у арапском језику има 15 глаголских врста од којих се највише користи првих 10.

+Већина ових врста је узета из Класичног арапског Глаголска врста Перфекат Значење Имперфекат Значење I он је писао (писати) он пише II он је учинио да (неко) пише он чини да неко пише III дописивао се са, писао (некоме) дописује се са, пише (некоме) IV диктирао је диктира V формирао се формира се VI дописивао се (са неким, међусобно) дописује се (са неким, међусобно) VII он је био написан он бива написан VIII преписивао је преписује IX поцрвенео је бива црвен X питао је (некога) да напише пита (некога) да напише I - основно значење глагола II - интензитет и учесталост радње; каузалност; декларативност III - конативност (директно усмеравање ка одређеном објекту дејства) IV - каузалност; декларативност V - рефлексив одговарајућег глагола II врсте VI - реципроцитет; симулирање радње VII - рефлексив I или II врсте VIII - рефлексивно-пасивни IX - стицање или поседовање извесног својства X - рефлексив тј. медиопасив IV врсте; конативност

Неправилни глаголи У арапском језику постоје и неправилни глаголи који се деле на: подвостручене, хамзиране глаголе, полуправилне, шупље и крње.

Подвостручени глаголи су глаголи чији облици имају исти други и трећи радикал при чему долази до удвајања, односно асимилације ових двају идентичних радикала што доводи до подвостручености консонанта у појединим облицима. Док је за друге облике својствена раздвојеност другог и трећег радикала. До асимилације другог и трећег радикала долази у облицима у којима иза трећег консонанта следи кратак вокал.

Хамзирани глаголи су они који на месту једеног од радикала имају хамзу. Специфичност ових глагола је условљена положајем слова хамзе у фонолошком и фонетском систему арапског језика. У фонолошком погледу хамза је део консонантског система, што доводи до потребе њеног записивања у писаној форми. Да би се тумачиле особености ових глагола неопходно је познавање правописа слова хамзе.

Полуправилни глаголи су они глаголи изведени од корена код којих се на месту првог радикала налазе полувокали و или ي (w или y). Постоје две врсте ових глагола: они код којих је први радикал و (w) и они код којих је први вокал ي (y). Код ових глагола сви облици перфекатске конјугације су правилни јер се за перфекат користе само суфикси.

Шупљи глаголи јесу они који су изведени од трорадикалног корена, код којих се на месту другог радикала налазе полувокали و или ي. За конјугацију ових глагола и извођење њихових облика важно је познавати закон о скраћивању вокала у затвореном слогу. Императив шупљих глагола образује се без карактеристичног префикса, то јест без протетичке хамзе.

Крњи глаголи на месту трећег радикала имају слабе консонанте و или ي. Глаголска именица Глаголска именица или масдар је специфичан облик са глаголским и именским својствима. Најчешће се одређује као глаголска именица. Често се назива и арапским инфинитивом, јер део њених функција одговара инфинитиву у српском и многим другим индоевропским језицима. Сваки трорадикални глагол има један или више масдара. Што се тиче морфологије, масдар је именица са именским атрибутима, док значење може да ми буде и именско и глаголско. Када су масдари прелазног глагола и његов директни објекат један поред другог, без обзира на глаголско значење једне од њих, објекат не стоји у акузативу, већ са масдаром образује генитивну везу у којој је на месту ректума. Масдари се доста употребљавају као лични глаголски облик у објекатским реченицама, изричним, намерним и временским. Овако употребљен масдар еквивалентан је нашем инфинитиву. Постоји и велики број потпуно поименичених масдара који се понашају као самосталне именице.

Партицип активни Означава вршиоца радње без обзира на њен временски аспекат. По облику је именска реч, а значење му је глаголско. Партицип активни се у многим случајевима и означава као именица, тј. поименчује се. У књижевном арапском језику партицип активни се врло често употребљава уместо личних глаголских облика, тј. као еквивалент имперфекту. Када је употребљен глаголски, а односи се на људска бића, у множини увек има облик правилне множине мушког или женског рода. Када је употребљен у функцији личног глаголског облика, код прелазних глагола он задржава своју објекатску рекцију.

Код трорадикалних глагола у првој глаголској врсти универзална формула за грађење партиципа је :

Множина Једнина Број/род فَاعِلُونَ فَاعِلٌ м. فَاعِلاتٌ فَاعِلَةٌ ж.

Партицип активни када је атрибутивно употребљен, као глаголски придев, врши функцију релативних реченица где се синтаксички понаша као придев. Када се не односи на људска бића већ на животиње и апстрактне појмове, партицип активни има сломљену множину или облик спољашњег плурала женског рода.

Партицип пасивни Партицип пасивни је глаголски придев, којим се глаголска радња везује за свој предмет при чему се не указује на вршиоца радње и на њен временски аспекат. Када се односе на људска бића партицип пасивни има спољашњу множину мушког или женског рода. Када се односи на животиње и апстрактне појаве, овај партицип има сломљену множину или облик спољашње множине женског рода.

За трорадикалне глаголе прве врсте образац грађења партиципа пасивног је следећи:

Множина Једнина Број/род مَفْعُولُونَ مَفْعُولٌ м. مَفْعُولاتٌ مَفْعُولَةٌ ж.

Својствено му је придевско значење и употреба, као и придевска синтакса, било да се јавња уз именицу или као предикат у реченици. Његов придевски смисао може да прерасте и у самостални придев, при чему се његова веза са изворним глаголом покаткад потпуно губи. Као и партицип активни, и партицип пасивни има тенденцију поименичавања. Када се налази у својству придева а односи се на људска бића, има суфиксалну множину мушког или женског рода, а ако се односи на апстрактне именице има сломљену множину или спољашњу множину женског рода.

Имена