Краљевина Пруска () била је немачка краљевина која је обухватала и делове данашње Пољске, Русије, Литваније, Данске и Чешке од 1701. до 1918. Била је водећа сила иза уједињења Немачке 1871. у Немачко царство све до његовог пораза у Првом светском рату. Краљевина је добила име по територији Пруској, иако је средишњи део краљевства био у Бранденбургу. Престоница државе је био Берлин.
Пруска је била велика сила од оснивања краљевине, мада је постала војна сила још као војводство за време војводе Фридриха Вилхелма.
Историја
Оснивање
мини|лево|220п|Крунисање Фридриха I за краља. Хоенцолерни из Бранденбурга су 1529. осигурали наслеђивање Померанијског војводства после низа сукоба, задобили њен источни део након Вестфалског мира.
Од 1618. Електоратом Бранденбург и Пруским војводством су путем персоналне уније владали припадници династије Хоенцолерн („Бранденбург-Пруска”). Бранденбург је био део Светог римског царства, а Пруско војводство пољски феуд. Током Другог северног рата, Уговором из Лабијауа и Уговором из Вехлау-Бромберга Хоенцолерни су добили суверенитет над Пруским војводством. Стога, у замену за савез против Француске у Рату за шпанско наслеђе, изборник краља Фридрих III се крунисао за „у Пруској” као Фридрих I 1701. године. Законски гледано, ниједно краљевство није могло постојати унутар Светог римског царства, осим Чешке. Међутим, Фридрих је, полазећи од тога да Пруска никада није припадала царству и да су Хоенцолерни потпуно суверени над њом, сматрао да је могао да уздигне Пруску у ранг краљевства.
Наслов „краљ у Пруској” је усвојен да се нагласи да су изборни кнезови краљеви само у њиховом бившем војводству. У Бранденбургу и деловима њиховог домена који су још увек били у Царству, они су правно гледано били само кнежеви изборници. Ипак, до овог периода ауторитет цара је био само номиналан. Владари разних територија Царства су се понашали као владари суверених држава, и само су формално признавали царев ауторитет. Стога, иако је Бранденбург остао део Царства до његовог краја 1806, од 1701. па надаље третиран је као de facto део краљевства. Међутим, због правне чињенице да су Хоенцолерни још увек били цареви поданици у територијама који су били делови царства, наставили су да користе титулу кнежева изборника Бранденбурга све до краја царства. Стање је било тако све до 1772. када је титула промењена у „краљ Пруске”.
1701—1721: Последице Тридесетогодишњег рата и Великог северног рата Нова Краљевина Пруска била је врло сиромашна природним ресурсима и разорена Тридесетогодишњим ратом. Њена територија је била расута. Простирала се у дужини од 1.200 km од земаља у Пруском војводству на југоисточној обала Балтичког мора, до постојбине Хоенцолерна Бранденбурга и ексклава као што су били Клев, Марк и Равенсберг у Порајњу. Године 1708, отприлике једна трећина становништва Пруског војводства је била жртва куге. Куга је досегла Пренцлау у августу 1710, али на крају повукла пре него што је могло стићи до престонице Берлина, што је било само 80 km далеко.
Шведски пораз од Русије, Саксоније, Пољске, Данске-Норвешке, Хановера и Пруске у Великом северном рату (1700—1721) означио је крај значајне шведске моћи на јужним обалама Балтичког мора. У току Померанијског похода и по одредбама руско-шведског мира из Стокхолма (јануар 1720), Пруска је добила јужну Шведску Померанију са Шчећином.
Велики кнез-изборник је увео јункере, земљопоседничку аристократију, у чиновништво и војску своје краљевине. Повећано је занимање за пољску војску и образовни систем. Краљ Фридрих Вилхелм I је увео пруски обавезни образовни систем 1717.
1740—1760: Шлески ратови мини|десно|220п|Краљ Фридрих Велики надгледа вађење кромпира. Године 1740. на пруски престо ступио је краљ Фридрих II Велики. Користећи као изговор споразум из 1537. (на који је цар Фердинанд I ставио вето) којим је требало да делови Шлеске припадну Бранденбургу након нестанка своје владајуће династије Пјастовића, Фридрих је напао Шлеску, чиме је започео Рат за аустријско наслеђе. Након врло брзог заузимања Шлеске, Фридрих је понудио своју заштиту надвојвоткињи Марији Терезији, ако се покрајина преда њему. Понуда је одбијена, али Аустрија се суочила неколико других противника, а Фридрих је на крају могао да добије формални уступак споразумом из Берлина 1742.
На изненађење многих, Аустрија је успешно успела обновити рат. Године 1744. Фридрих је напао опет како би спречио одмазду и захтевао је, овај пут, Чешку. Није успео, али француски притисак на аустријског савезника Велику Британију довео је до низа споразума и компромиса, што је кулминирало 1748. године споразумом из Ахена којим је обновљен мир и Пруској је остављена већина Шлеске.
Понижена због уступања Шлеске, Аустрија је радила на осигуравању савеза с Француском и Русијом („Дипломатска револуција”), док је Пруска одвучена у британски табор формиравши Англо-пруски савез. Кад је Фридрих превентивно напао Саксонију и Чешку током неколико месеци током 1756—1757, покренуо је Седмогодишњи рат који се такође може сматрати првим светским ратом, јер се водио на три континента (Европи и у француским и британским колонијама у Америци и Азији).
Тај рат је за пруску војску био очајна борба, а чињеница да је успео увући велики део Европе у рат сведочила је о Фридриховим војним вештинама. Суочен истовремено са Аустријом, Русијом, Француском и Шведском и само са Хановером (и острвском Великом Британијом) као значајним савезником, Фридрих је успео спречити озбиљну инвазију до октобра 1760, када је руска војска накратко заузела Берлин и Кенигсберг. Ситуација је постајала све неповољнија, све до смрти Јелисавете (Чудо династије Бранденбург). Ступање на власт прусофила Петра III ослободило је Пруску притиска на источном фронту. Шведска се повукла из рата у отприлике исто време.
Победивши аустријску војску у бици код Буркерсдорфа и ослањајући се на наставак британског успеха против Француске у рату у колонијама, Пруска је коначно могла успоставити status quo ante bellum на континенту. Овај резултат је потврдио велику пруску улогу у немачким покрајинама и учврстио земљу као велику европску силу. Фридрих, згрожен скоро потпуним поразом Пруске, провео је остатак свог живота као много мирољубиви владар.
1772, 1793 и 1795: Поделе Пољско-литванске уније
На истоку и југу Пруске, Пољско-литванска унија је постепено слабила током 18. века. Забринут због све већег руског утицаја у пољским унутрашњим пословима и могућег ширења Руске Империје, Фридрих II је имао значајну улогу у покретању прве поделе Пољске између Русије, Пруске и Аустрије године 1772. како би одржао равнотежу снага. Краљевина Пруска је припојила већину пољске покрајине „Краљевске Пруске”, укључујући Вармију. Припојене земље су следеће године организоване у покрајину Западна Пруска. Нова територија се прикључила покрајини Источној Пруској (подручје претходно познато као Пруско војводство) са Померанијом, чиме су уједињене источне територије краљевства.
Након што је Фридрих преминуо 1786. године, његов нећак Фридрих Вилхелм II је наставио поделу, стекавши велики део западне Пољске 1793. Године 1795. Краљевина Пољска је престала постојати, а велико подручје (укључујући и Варшаву) према југу Источне Пруске је постало део Пруске. Ове нове територије су организоване у покрајинама Нова Шлеска, Јужна Пруска и Нова Источна Пруска.
1801—1815: Наполеонови ратови
Базелским миром (1795) завршен је Рат прве коалиције против Француске. По њему су Прва француска република и Пруска прописале да ће Пруска осигурати неутралност Светог римског царства у свим његовим подручјима северно од линије раздвајања на реци Мајни, укључујући и британске копнене доминионе Хановер и војводство Бремен-Верден. У ту сврху, Хановер (укључујући Бремен-Верден) су такође морали да дају одреде за тзв. раздвајајућу војску за одржавање стања наоружане неутралности.
Током Рата друге коалиције против Француске (1799—1802) Наполеон Бонапарта је тражио од Пруске да освоји континенталне британске поседе. Године 1801. 24.000 пруских војника је напало, изненадивши Хановер, који се предао без борбе. У априлу 1801. пруски војници су стигли у Штаде, престоницу Бремен-Вердена и тамо остали до октобра исте године. Уједињено Краљевство је у почетку игнорисало пруско непријатељство, али када се придружило про-француској коалицији наоружаних „неутралних” сила, као што су Данска-Норвешка и Русија, Велика Британија је почела да пресреће пруске бродове. Након битке код Копенхагена (1801) коалиција се распала и Пруска је опет повукла своје одреде.
На Наполеонов подстицај, Пруска је поново заузела британски Хановер и Бремен-Верден почетком 1806. На дан 6. августа исте године Свето римско царство је укинуто након Наполеонових победа над Аустријом. Титула -{Kurfürst}- (изборни кнез) Бранденбурга је постала бесмислена, па је избачена из употребе. Међутим, Фридрих Вилхелм III је сада био -{de jure}- и -{de facto}- суверен свих поседа Хоенцолерна. Раније су хоенцолерски суверени носили бројне титуле и круне, од Врховног гувернера протестантских цркава (-{summus episcopus}-) до краља, изборног кнеза, великог војводе, војвода разних регија и територија под његовом влашћу. После 1806. Фридрих Вилхелм III је једноставно био само краљ Пруске и -{summus episcopus}-. мини|лево|220п|Наполеонов улазак у Берлин. Међутим, након што се Пруска окренула против Француског царства и била поражена у бици код Јене (11. новембра 1806), краљ Фридрих Вилхелм III је био присиљен да привремено побегне у удаљени Мемел. Након Тилзитског мира 1807, Пруска је изгубила око половину своје територије, укључујући и земље задобијене другом и трећом поделом Пољске (која је сада потпала под Варшавско војводство) и све земље западно од Елбе. Француска је поново освојила Хановер, укључујући и Бремен-Верден. Остатак краљевства је био под окупацијом француских војника (о пруском трошку), а краљ је био дужан да склопи савез са Француском и придружи се Континенталном систему.
Након Наполеоновог пораза у Русији, Пруска је напустила савез и учествовала је у Шестој коалицији током „ослободилачког рата” () против француске окупације. Пруски војници под маршалом Гебхардом Леберехтом фон Блихером су значајно допринели у бици код Ватерлоа 1815. и коначној победи над Наполеоном.
Након Наполеона мини|десно|300п|Ширење Пруске 1807—1871плаво-територије према Тилзитском миру 1807.зелено-добијено 1815.тиркиз-добијено у рату са Данском и Аустријом 1864—1866. Пруска награда за свој удео у поразу Француске је дошла на Бечком конгресу, где је Пруска добила већину својих изгубљених територија и још више, укључујући и 40% Краљевине Саксоније и већи део Порајња. Велики део територија добијен у трећој подели Пољске додељено је Конгресној Пољској под руском влашћу.
Са овим пруским територијалним добицима, краљевство је реорганизовано у десет провинција. Већина краљевства, осим провинција Источне Пруске, Западне Пруске и Посена, постало је део нове Немачке конфедерације, конфедерације 39 суверених држава које су замениле укинуто Свето римско царство.
Фридрих Вилхелм III је подвргнуо Пруску бројним административним реформама, међу осталима реорганизацији владе путем министарстава, што је остало формативно следећих сто година.
Што се тиче религије, реформисани калвинист Фридрих Вилхелм III, као врховни гувернер протестантских цркава, покренуо је свој дугогодишњи пројекат (започет 1798.) да се уједине евангеличке и реформисане цркве године 1817. (тзв. Пруска унија). Калвинистичка мањина га је снажно подржавала, а лутеранска већина нешто мање, па је створена јединствена протестантска Евангелистичка црква у Пруској. Међутим, сукоби које су уследили произвели су 1830. трајни раскол између уједињених лутерана и старих лутерана.
Као последица револуција из 1848, кнежевине Хоенцолерн-Сигмаринген и Хоенцолерн-Хехинген (којима је владала католичка кадетска грана династије Хоенцолерн) су припојене Пруској 1850. године, и касније уједињене у провинцију Хоеенцолерн.
Немачки ратови за уједињење