Покрајина Далмација била је привремена покрајина у саставу Државе Словенаца, Хрвата и Срба (1918), односно Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1918-1924). Постојала је од југословенског уједињења у јесен 1918. године, до укидања покрајинске управе 1924. године. Била је административно подељена на котаре (срезове). Седиште покрајинске управе налазило се у Сплиту. Након доношења Видовданског устава из 1921. године, који је предвиђао поделу државе на области, Далмација је 1922. године подељена између три новоформиране области (Спитска, Дубровачка, Зетска), што је спроведено у дело укидањем далматинске покрајинске управе током 1924. године.

Покрајинска управа је формално била надлежна за целокупно подручје бивше аустријске Краљевине Далмације, која је поред уже Далмације обухватала и Дубровачко приморје, као и Боку которску, али највећи део тих области је у периоду од јесени 1918. године до пролећа 1921. године био под италијанском окупацијом, тако да је ефективна власт Краљевине СХС у већем делу покрајине успостављена тек током 1921. године, након коначног повлачења италијанских трупа.

Историја Током јесени 1918. године, у време распада Аустроугарске монахрије, на подручју дотадашње Краљевине Далмације до изражаја су дошле поделе на неколико политичких групација, које су имале различите погледе на питање о будућем статусу далматинских области.

Прву групацију чинили су лојалисти, који су тежили ка опстанку Далмације као посебне покрајине у оквирима реформисане хабзбуршке државе. У другу скупину спадале су присталице уједињења Далмације са Хрватском и Славонијом, било под хабзбуршким окриљем или у оквирима неке будуће (независне) хрватске државе. Трећа групација, коју су предводили прваци далматинских Италијана, заговарала је прикључење далматинских области суседној Италији. Четврту и уједно најбројнију групацију чинили су заговорници ширег југословенског уједињења и стварања заједничке државе која би обухватала све српске, хрватске и словеначке земље, укључујући и Далмацију.

Током септембра и октобра 1918. године, бечки двор је у неколико наврата разматрао питање о уједињењу Далмације са Хрватском и Славонијом, а потенцијално и са Босном и Херцеговином, у циљу стварања обједињене државне јединице која би остала у склопу реформисане хабзбуршке државе (тријализам). Пошто је то питање остало нерешено, знтан део хрватских политичких првака у Далмацији се услед растуће опасности од италијанске окупације приклонио ширем покрету за формирање заједничке државе са Србима и Словенцима, што је довело до проглашења Државе Словенаца, Хрвата и Срба, у оквиру које је 1. новембра 1918. године образована и посебна Земаљска влада за Далмацију, са седиштем у Сплиту, а за чијег је председника изабран др Иван Крстељ.

Током новембра 1918. године, Италија је уз позивање на одредбе Лондонског уговора из 1915. године приступила постепеном војном запоседању Далмације, што је навело Земаљску владу у Сплиту да убрза рад на ширем државном уједињењу, које је остварено 1. децембра, када је Београду проглашено стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Упркос томе, италијанске трупе су током децембра наставиле са запоседањем Далмације, ушавши последњег дана 1918. године у Книн, чиме је граница италијанске окупационе зоне постављена на планини Динари.

Такво стање владало је током читаве 1919. године и све до потписивања Рапалског споразума у новембру 1920. године, када је Краљевина Италија одустала од даљих претензија на већи део Далмације, након чега је у марту 1921. године склопљен Сплитски споразум о динамици повлачења италијанских трупа. Током пролећа исте године, споразум је спорведен у дело, након чега је власт Краљевине СХС и њених државних и покрајинских органа успостављена у највећем делу Далмације, осим у Задру и на појединим остврима, која су по слову мировних споразума остала у саставу Италије.

Доношењем Видовданског устава из 1921. године, постављена је основа за укидање привремених покрајина и поделу државе на области, што је извршено 1922. године, када је покрајина Далмација подељена између три новоформиране области (Спитска, Дубровачка, Зетска), али то решење је у пракси спроведено тек током 1924. године, чиме је покрајина Далмација престала да постоји.

Види још

Историја Далмације Јадранско питање Митинг за Истру и Далмацију у Нишу Лондонски споразум (1915) Попис становништва 1921. у Краљевини СХС Римски споразум (1924)

Референце

Литература

Категорија:Историја Далмације Категорија:Стварање Краљевине СХС Категорија:Покрајине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца Категорија:Настанци 1918.