мини|250px|десно|Постер Управе за радни напредак САД 1936−1938
Надрилекарство представља промовисање"Quackery: How Should It Be Defined?". Quackwatch.org. 2009-01-17. Приступљено дана 2013-12-18. недоказаних или лажних медицинских пракси. Насумични кућни речник описује „надрилекарство“ као „лажно или незналачко представљање медицинским стручњаком, или особу која се прави, професионално или јавно, да има искуства, знања или квалификација које не поседује; шарлатана“."Quack" – Dictionary.com Unabridged (v 1.1). Random House, Inc. 7 February 2007.
„Лекарска превара“ често је коришћена као синоним за надрилекарство, али истакнута карактеристика је агресивно промовисање, пре него превара, похлепа или намерно дезинформисање.
„Псеудомедицина“ је термин за третмане који су познати као неефективни, без обзира на то да ли њихови заговорници верују у њихову ефективност.
Дефиниција мини|200px|лево|Вилијам Хогарт: -{Marriage à-la-mode}-: Посета надрилекару Како не постоји прецизан стандард за то шта чини надрилекарство, и како разликовати надрилекарство од експерименталне медицине, протонауке, религијских и спиритуалних веровања итд., оптужбе за надрилекарство често су предмет многих полемика.
У одређивању да ли је особа примењивала надрилекарство, главно питање је прихватљив доказ за ефикасност и сигурност примењиваних третмана, лекова, прописаних режима или процедура особе оптужене за надрилекарство. Како постоји одређен ниво несигурности код свих медицинских третмана, честа етичка пракса (у неким случајевима и правни услов) за фармацеутске компаније и многе лекаре је изрицање очекивања, ризика и ограничености одређеног медицинског избора.
Како је понекад тешко раздвојити оне који намерно промовишу недоказану медицинску терапију од оних који то грешком чине, судови у Сједињеним Државама су одредили да у случајевима дифамације оптужити неког за надрилекарство или назвати лекара „нарилекаром“ није исто што и оптужити ту особу за обављање медицинске преваре. Да би случај био одређен као и надрилекарство и превара, надрилекар мора бити свестан свог погрешног представљања користи и ризика понуђених медицинских услуга (а не, на пример, промовисање неефективног продукта, у чију ефикасност особа искрено верује).
Затим, као етички проблем промовисања користи за које се не може разумно очекивати да се догоде, надрилекарство такође подразумева ризик који пацијенти могу изабрати као замену за третмане који би им највероватније помогли, у корист неефективних третмана који су им препоручени од „надрилекара“.
Кваквоч Стивена Барета дефинише надрилекарство на следећи начин: мини|200px|десно|Пјетро Фалка Лонги: Шарлатан, 1757
Пол Офит је предложио четири случаја у којима алтернативна медицина „постаје надрилекарство“: (also titled "Killing Us Softly: The Sense and Nonsense of Alternative Medicine" in the UK). „...када се предлаже да су терапије које су у супротности са конвенционалним од помоћи.“ „...када се промовишу потенцијално штетне терапије без претходног адекватног упозорења.“ „...када се ‘исушују’ банковни рачуни пацијената.“ „...када се промовише магијско размишљање.“
Надрилекар Непроверени, често неделотворни, и понекад опасни лекови и третмани били су продавани током читаве људске историје. Понекад су се одржавале позоришне представе како би се повећала веродостојност наводних лекова. Грандиозне тврдње су прављене од онога што би могло бити заиста скроман материјал: на пример, средином 19. века се објављивало да „Ревалента арабица“ (или другачије „Ервалента“) има изузетне ресторативне врлине као емпиријска исхрана за инвалиде; упркос свом импресивном имену и многим сјајним сведочењима о делотворности, то је заправо било обично лентилово брашно продавано лаковернима по вишеструко увећаној правој цени. Чак и када превара није била намеравана, надри лекови често нису садржали ма који ефикасни састојак. Нека лековита средства садржала су супстанце као што су опијум, алкохол и мед које би олакшале симптоме али нису имале лековита својства. Неки би имали зависна својства која би привлачиле купца да им се стално враћа. Неколико ефикасних лекова које су продавали надрилекари, садржали су еметике (супстанце које изазивају повраћање), лаксативе и диуретике. Неки састојци су имали лековите ефекте: једињења живе, сребра и арсена можда су помогла код инфекција и куга; кора врбе садржала је салицилну киселину која је по хемијском саставу слична аспирину; и кинин садржан у језуитској кори био је ефикасан третман за маларију и друге грознице. Међутим, знање о прикладним употребама и дозама је било веома ограничено.
Критика надрилекарства на академији Знанствена медицинска заједница критиковала је мешање алтернативне медицине у академску медицину, образовање и публикације, оптужујући институције за „преусмеравање времена истраживања, новца и других ресурса из плодоноснијих линија истраживања како би наставили теорију која нема основа у биологији.Gorski, David (2010-08-03). "Credulity about acupuncture infiltrates the New England Journal of Medicine ". sciencebasedmedicine.org. Science-Based Medicine. Archived from the original on 2010-12-10.Novella, Steven (2010-08-04). "Acupuncture pseudoscience in the New England Journal of Medicine ". sciencebasedmedicine.org. Science-Based Medicine. Archived from the original on 2010-08-07. Р.W. Доннелл је сковао фразу “надриакадемска медицина” да би описао ову пажњу коју је академија дала алтернативној медицини. Позивајући се на Флекснеров извештај (Абрахам Флеxнер), рекао је да медицинско образовање “треба добро Флексенирианско чишћење”.Donnell, Robert W. "Exposing quackery in medical education". doctorrw.blogspot.com (blog). Archived from the original on 2008-02-05. На пример, Давид Горски је критиковао Брајана М. Бермана (Бриан М. Берман), оснивача Универзитета Мериленд Центра за интегративну медицину, јер је писао да “Постоје докази да су И права И лажна акупунктура ефикасније него да нема никаквог третмана И да акупунктура може бити корисна допуна другим формама конвенционалне терапије за бол у доњем делу ледја”. Такође је критиковао уреднике и рецензенте у часопису “Нови енглески медицински часопис” ("New England journal of medicine") што су дозволили да то буде објављено, пошто је ефикасно препоручивало намерну обману пацијената како би се постигао познати плацебо ефекат.
Историја у Европи и САД Због малог познавања узрока и механизама функционисања болести, „лекови“ који су широко пласирани ( за разлику од локално произведених и локално коришћених лекова), називају се још и патент лекови, дошли су до изражаја у 17. и 18. веку у Британији и њеним колонијама, поготову у Северној Америци. Дафијев еликсир и Тарлингтонов балсам први су користили брендирање и масовни маркетинг за стварање и одржање тржишта. Сличан процес се у исто време одвијао у другим земљама Европе, као на пример са маркетингом колоњске воде коју су Јохан Марија Фарина и његови имитатори пласирали као универзални лек. Патент лекови су се углавном састојали од алкохола и од опијума, који су пружали олакшање и изазивали збуњеност код потрошача, иако вероватно нису лечили болести за које су се представљали као лекови.
Број међународно распрострањених патент лекова се повећао крајем осамнаестог века, од којих је већина настала у Великој Британији. До 1830. године Британски парламент је забележио је преко 1300 различитих врста, од којих већина испуњава савремене стандарде.
Холандска организација, Друштво за борбу против надрилекарства (ВтдК), основана је 1881. године и она представља најстарију организацију на свету овог типа. Од тада ова организација издаје часопис: „Холандски магазин против надрилекарства“. Друштво за борбу против надрилекарства се првих година залагало за признање медицине као науке. Њихово учешће у јавним дебатама је омогућило Холандији да постане једна од првих земаља са владином регулативом о лековима.
Британска медицинска асоцијација је 1909. године, у покушају да заустави продају патент лекова, објавила у свом часопису истраживање: „Тајни лекови, колико коштају и од чега се састоје“. Састоји се од 20 поглавља, од којих сваки обухвата по једну болест коју би ти лекови требало да лече. Сваки лек је темељно испитан, у предговору је истакнуто: „Тачност података не може се довести у питање; истраживање је спроведено са великом пажњом веома квалификованих хемичара“. Ово истраживање је довело до забране једног дела лекова, док је други део надживео књигу неколико деценија. На пример Бичамове таблете су се 1909. године састојале само из алоје, ђумбира и сапуна, и ако су представљане као лек за 31 болест. Биле су продаване све до 1998. године.
Британски патент лекови су изгубили превласт на тржишту Северне Америке за време Америчке револуције, када им је био забрањен увоз на територију Тринаест колонија, а затим због истог разлога губе још више територија за време Рата из 1812. године. Почетком деветнаестог века домаћи амерички брендови почињу да попуњавају празнине, достижући свој врхунац у првим годинама након Америчког грађанског рата. Британски лекови нису успели никада да поврате стару доминацију на тржишту Северне Америке, а ера која је уследила назива се периодом „златног доба“ надрилекарства у Сједињеним Државама. Та доминација се огледа у сличном порасту америчких патент лекова у другим деловима света.
У Сједињеним Државама, лажни лекови у овој сфери су се жаргонски називали: „змијско уље“. Назив се односи на висину цена лажних лекова који су наводно били бољи од осталих због тога што су се правили од егзотичних састојака. Они који су их продавали називали су се: „трговци змијског уља“, и најчешће су продавали своје лекове користећи се страсним говорима сличним религиозним проповедима о проклетству или паклу. Најчешће су пратили друге позоришне или забављачке трупе које су путовале из града у град. Напуштали су места брзо, пре него што су мештани имали могућност да открију да су њихови лекови лажни. Међутим нису сви трговци патент лековима били ограничени на другоразредне послове, одређени број трговаца, поготову у Сједињеним Државама, се обогатио захваљујући националним и интернационалним продајама својих производа.
„Пацифички медицински и хируршки часопис“ је 1875. године уложио жалбу:„Ако је Сотона икада успео да скупи већи број лажи у један скуп људских тела изван других описа, то је учинио у рекламирању надрилекарства. Хладноћа и размишљање са којим они проповедају најочигледније лажи су стварно ужасне. Скорашњим доласком у Сан Франциско, чије име може указати на то да потиче из Понтијских мочвара Европе, најављује себе као: „Бивши доктор Масачусетске Амбуланте, из Бостона.“ Овај момак је био довољно дрзак да објави да наплаћује лекарима у својим случајевима 5 долара! Још један геније у Филаделфији, који има лажну диплому, тврди да је основао нови систем лекарске праксе и назива себе „професором“. Он промовише два еликсира које је он сам произвео, један је за „све мушке болести“, а други за „све женске болести“! На листи препарата које овај бедник рекламира као резултат сопственог рада налази се озон!“Један од многих примера је Вилијам Радама, немачки имигрант у САД, који је у 1880-им почео да продаје свој лек „Микроб килер“ широм Сједнињених Држава и, убрзо након тога, у Британији и у свим њеним колонијама. Његова мешавина била је рекламирана као лек „који лечи све болести“, чак је и ова фраза била утиснута на стаклене бочице у којима се продавао лек. У ствари, Радамов лек је био терапеутски бескористан (чак је у великим количинама био отрован), то је у ствари разређени раствор сумпорне киселине, обојен малом количином црног вина. Радамов рекламни материјал, поготову његове књиге, пружају нам увид у улогу коју је имала псеудонаука у развоју и маркетингу патент лекова.