Ногај или Ногаи (1235/1240-1299) познат и као Кара Ногај (Црни Ногај), био је дефакто владар Златне хорде, владар Украјине, Осета и Галиције-Волиније у периоду од 1266. до 1299. године, а владар Ердеља и дела Влашке у периоду од 1241. до 1299. године. Ногај је једном речју био владар свих области између Ђердапске клисуре и Крима, а руске државице све до Урала биле су Ногајеви вазали. Године 1275. он је уз помоћ руских кнезова освојио део Велике кнежевине Литваније. Био је син Татара, унук Тервал-кана (Бувал), а праунук Џучија, најстаријег сина Џингис-кана. Име Ногај на монголском језику значи „пас”.
Ногај, или Ногаи (/ноʊˈɡаɪ/; такође се пише Ногаи, Ногај, Нохаи, Нокхаи, Нокаи,Rashid Al-Din 1971, Нгоцхе, Ноцхе, Кара Нокхаи и Иса Ногаи;G. V. Vernadsky, The Mongols and Rus умро 1299/1300) је био генерал и творац владара Златне Хорде. Његов прадеда је био Јоџи, син Џингис-кана.
Иако сам никада није формално владао Златном хордом, он је заправо био савладар државе заједно са каном који је у то време био на власти и имао је неограничену контролу над деловима западно од Дњепра. На свом врхунцу, Ногај је био један од најмоћнијих људи у Европи и сматран је за истинског поглавара Хорде. Руски хроничари су му дали титулу цара, а фрањевачки мисионари на Криму су говорили о њему као о савладару. Ногај је такође био значајан преобраћеник у ислам 1271. године.
Име Француски историчар Паул Пеллиот написао је да је Нокхаи значио "пас". Иако на монголском језику „нокхои“ (на монголском писму: ᠨᠣᠬᠠᠢ, нокхаи) буквално значи „пас“, то не мора да значи посебно негативно и увредљиво име у свом контексту, пошто су се људи међу Монголима називали „псима“. у то време, а понекад и тренутно као "нокхдууд" као у "ви пси (момци/мушкарци/људи)". Џингис Кан је такође своје способне генерале назвао „псима рата“ или „људима рата“. До овога је вероватно дошло зато што су Монголи имали много паса, а пси су били веома корисни за живот људи у лову и упозорењима. Тако су пси постали велики део номадског живота и такође су играли велику улогу у њиховој религији. Према британском историчару Ј. Ј. Саундерсу, име "Пас" је коришћено да би се одвратила пажња злих духова (вероватно их не би занимао пас). Монголи су вука понекад називали "степским псом".
Детињство Ногај је после очеве смрти наследио све његове поседе, који су били у веома лошем стању јер су се после смрти Огатај-кана 11. децембра 1241. године, Угарска и Пољска ослободиле. Да ситуација буде гора Бату-кан, вођа монголске војске, се повукао из Европе, а оставио је само 10.000 Монгола у Молдавији и Румунији, као пограничну стражу. Ногаја је и поред тога подржавао његов стриц Берке-кан, који га је учинио моћним и амбициозним човеком.
Младост под Бату - каном и Берке - каном Ногај је био син Татара (Тутара), који јебио син Тервала и унук Јочија. Он је наследио дедину апанажу након очеве смрти. После монголске инвазије на Европу, кан Бату је оставио Ногаја са туменом (10.000 ратника) у данашњој Молдавији и Румунији као пограничном стражом. Био је синовац Берке кана, као и Бату кана и Орда кана, а под стрицем је постао моћан и амбициозан војсковођа.
Прелазак у ислам Ногај и Берке су око 1250. године, заједно отишли у Мамелучки султанат, где су 1262/1263. године, примили Ислам. Ногају је том приликом дато име Иса Ногај. Мамелучки султан Бајбарс I је 1270/1271. године, честитао Ногају што је прешао у Ислам.
Први рат против Пољске мини|лево|Покољ 48 Доминиканаца у цркви Светог Јакова у Сандомјежу 2. фебруара 1260. године Пред крај 1259. године, два Татарска генерала — Бурундај и Берке су напали Пољску, а Ногај се, заједно са својим савезником Талабугом нашао у Бурундајевом одреду. Око 30.000 Татара су 2. фебруара 1260. године, опљачкали град Сандомјеж и у катедрали Светог Јакова побили 48 Доминиканаца. Након спајања Бураундајеве и Беркеове војске 12. фебруара, Татари су опљачкали и Краков, који је бранио пољски кнез Болеслав V Стидљиви. У овом походу погинуло је мало Татара, али много пољских витезова.
Друга монголска инвазија на Пољску У каснијим годинама, Берке је почео да преноси све више и више одговорности на свог перспективног синовца. Ногајева водећа улога се први пут појављује, заједно са Толабугом, под чувеним монголским генералом Бурундајем као командант битке 1259/1260. године. Био је млади подкомандант током другог великог монголског напада на Пољску, предузетог како би финансирао Беркеов рат против Хулагуа. Овде се Ногај истакао и опљачкао Сандомир, Краков и друге градове.C. P. Atwood Encyclopedia of Mongolia and the Mongol Empire, мини|десно|Битка на Тереку. Минијатура из «вертоградског историјског чланка о истоку» Хетума Патмича. Рукопис са почетка XIV века, Француска Рат против Илканата За разлику од свог оца Ногај је подржавао Беркеа у рату против Хулагу кана, рођеног брата великог кана монголске империје Монгке-кана. Хулагу је био изненађен овим Ногајевим преласком, па је поражен у бици на реци Терек 1262. године. Неколико хиљада Монгола се удавило у реци, а преживели су се повукли.
Ногај је 1266. године, напао Грузију, али га је под Тбилисијем поразио Хулагув син Абака-кан, па је био приморан да склопи мир, које је трајао до смрти Абакиног наследника Аргун-кана 1291. године.
Успон на власт у Златној Хорди и Европи: 1262–1266. године
Берке - Хулагуов рат Године 1262. избио је грађански рат између Златне Хорде и Илканата, при чему су кан Берке и кан Хулагу подржали одвојене кандидате за титулу кана. Ногај кан је добио високу улогу у војсци Златне Хорде; Рашид Ал-Дин га описује као Беркеовог „главног команданта“.Rashid Al-Din 1971, Имао је под командом 30.000 људи. Прво је оптужен за препад дуж границе на територију Илканата; Ногај је извршио вишеструка извиђања у региону Кавказа, привлачећи кана Хулагуа на север са већином својих снага. Уништио је претходницу под Ширамуном и извршио напад до Кура, али је и сам био одбијен код Шабрана у децембру 1262. године, и приморан да се повуче.George Lane, Early Mongol Rule in Thirteenth-Century Iran: A Persian Renaissance, Ногај је тада преузео задатак да одбије покушај Хулагуове инвазије, пошто је овај био охрабрен; кан Хулагу је кренуо на север са својом војском да нападне Беркеову територију, покушавајући да обухвати Ногајеву војску код Терека, али је пронашао само напуштени логор. Док су Хулагуови људи пљачкали логор, Ногајеве трупе су изненадиле Хулагуове код реке Терек, посекавши велики број њих у заседи. Кан Хулагу је окупио своје људе и уследила је целодневна битка; борбе су биле жестоке, али је почетна предност Златне Хорде била превелика. Војска Илканата је разбијена и многе хиљаде њих су се удавиле док су покушавале да побегну, а преживели су побегли назад у Азербејџан. Ова победа је знатно побољшала Ногајеву репутацију у Хорди, а он је већ био поуздани командант кана Беркеа.J. J Saunders, The History of the Mongol Conquests,
У августу 1264, рат је практично окончан када је Кублај кан крунисан за великог кана уз признање кана Беркеа, кана Хулагуа и кана Чагатаја. Међутим, рат је обновљен између Златне Хорде и Илканата 1265. године, Ногај је добио задатак да предводи инвазију на Илканат, којим сада влада Хулагуов наследник Абака кан. Напао је Персију и опљачкао неке области пре него што га је кан Абака дочекао у борби на Аксуу. Уследила је жестока и тешка битка у којој је Ногај лично повређен (изгубио је око) и његова војска је била принуђена да се повуче. Кан Абака је гонио Ногајеву војску преко Кура, надајући се да ће је збрисати, али је кан Абака био приморан да се повуче када је кан Берке стигао са појачањем.
Поход против Византије Године 1265. Ногај је прешао Дунав, где није затекао никакав отпор, јер су се све византијске снаге пред њим повукле. Опљачкао је Бугарску, па прешао у Тракију. Византијски цар Михајло VIII Палеолог је, 1266. године, да би спасио царство своју кћер Еуфросину Палеолог удао за Ногаја.
Године 1265. Ногај је повео своју војску преко Дунава, предводећи 20.000 војника на територију Византије. Разбио је византијске снаге и опустошио градове у Тракији. Године 1266. цар Михаило VIII Палеолог, желећи да склопи савез, дао је своју ћерку Еуфросину Палеологину Ногају за жену. Дао је много злата Златној Хорди као данак, и постао савезник Хорде, углавном се је сарађивао са Ногајем уместо са каном.René Grousset The Empire of Steppes, Такође је поклонио Ногају бисере, драгуље и вредну одећу, што је привремено натерало Ногаја да напусти животињску кожу коју је обично носио ван битке. Ногај је, међутим, лукаво питао да ли драгуљи и одећа могу да одбију муње, спрече главобољу или унапреде добро здравље, пре него што је похвалио практичност псеће коже коју су његови људи носили.
Владавина 1266 - 1294. године Кан Берке је умро око 1266. године. Упркос свом утицају, Ногај није покушао да преузме власт над Златном Хордом, задовољивши се служењем Менгу-Тимур кану. Међутим, успео је да оствари де факто контролу, са скоро потпуном контролом над земљама западно од Дњепра. Поред својих турских поданика, директно је владао Русинима Галичко-Волињске кнежевине, Осетинима и делом Влаха. Такође је предузео сопствену спољну политику, шаљући изасланике у Мамелучки султанат, склапајући брачне савезе са Византијом и Илканатом и вршећи пљачкашке походе на разна европска краљевства.
Године 1282. кан Ногај је послао 4.000 монголских војника у Цариград, да помогну његовом тасту, цару Михаилу VIII, да сузбије побуњенике на челу са севстократором Јованом I Дуком од Тесалије. Али цар Михаило VIII је умро и цар Андроник II је употребио савезничке трупе за борбу против Србије.мини|десно|Бугарска око 1280. године Побуна против Татара у Бугарској Око 1275. године, у Бугарској је избила побуна против цара Константина I Асена Тиха, а вођа тог устанка био је Ивајло. Он је у неколико наврата поразио Татаре и чак 1277. године, убио цара Константина I Тиха, али тек 1278. године, је успео да освоји Трново. Византијски кандидат за бугарски престо Јован Асен III је почетком 1279. године, освојио Трново. Цар Ивајло није успео да га освоји, али је поразио две војске које су кренуле у помоћ опседнутом Трнову. Цар Јован Асен III је на крају побегао из Бугарске, а на бугарски престо је дошао Куманац цар Ђорђе I Тертер. Цар Ивајло је око 1280. године, дошао Силистру, па из ње отишао кану Ногају тражећи помоћ, али нешто касније кан Ногају је дошао и цар Јован Асен III. Кан Ногај је 1281. године, током једне гозбе наредио Ивајлово погубљење.
Инвазија на Бугарску и Византију