Град-држава је независан суверени град који служи као центар политичког, економског и културног живота над својом неиспрекиданом територијом. Градови-државе су постојали у многим деловима света кроз историју, укључујући градове попут Рима, Картагине, Атине и Спарте и италијанских градова-држава током средњег века и ренесансног периода, попут Фиренце, Венеције, Ђенове и Милана.
Са порастом броја националних држава широм света, постоје неслагања око броја модерних градова-држава који и даље постоје; Сингапур, Монако и Ватикан су кандидати о којима се највише дискутује. Од ових, Сингапур је највећи и најмногољуднији, и углавном се сматра да је последњи прави град-држава на свету, са пуним суверенитетом, међународним границама, својом валутом, јаком војском и поприличним међународним утицајем. Економист га је назвао „јединим потпуно функционалним градом-државом на свету“.
Неколико несуверених градова ужива велики ниво аутономије и често се мешају са градовима-државама. Хонгконг, Макао, и градови Уједињених Арапских Емирата — пре свега Дубаи и Абу Даби — се често погрешно називају градовима-државама.. In: Forbes. (Коткин, Џоел. 2010. „Нова ера за градове-државе?“ У Форбсу.) (на енглеском)
Историја Стари и средњи век
мини|десно|Ограђени град Дубровник је био средиште Дубровачке републике, поморског града-државе. У историјске градове-државе су спадали сумерски градови Урук и Ур; древни египћански градови-државе, попут Тебе и Мемфиса; феничански градови (на пример Тир и Сидон); пет филистинских градова-држава; гарамантински градови-државе; градови-државе древне Грчке (полиси попут Атине, Спарте, Тебе, и Коринта); Римска република (која је од града-државе прерасла у велико царство); италијански градови-државе од средњег века до раног модерног периода, попут Фиренце, Сијене, Фераре, Милана (који су евентуално прерасли у доминантне силе у региону) и Ђенове и Венеције, које су постале моћне таласократије; мајански и градови других култура претколумбовске Мезоамерике (укључујући градове попут Чичен Ице, Тикала, Копана и Монте Албана); градови средње Азије дуж Пута свиле; градови-државе на обали Свахили; Дубровник; Тбилиси; средњовековне руске државе попут Новгорода и Пскова; слободни царски градови у деловима Европе где се углавном говорио немачки; манови () (полунезависни градови-државе у Индокини); барангај () државе на Филипинима; и многи други. Дански историчар Пол Холм је сврстао викиншке колонијалне градове у средњовековној Ирској, пре свега Краљевину Даблин, у градове-државе.Холм, Пол, "Викиншки Даблин и концепт града-државе: Параметри и значај хиберно-нордијског насељавања" (Испитаник: Donnchadh Ó Corráin), у Могенс Херман Хансен (ед.),
На Кипру, феничанска насеобина Китион (на месту данашње Ларнаке) је била град-држава који је постојао од око 800. године пре нове ере до краја 4. века пре нове ере.
Средња Европа мини|десно|Слободни царски градови 1792. године. У Светом римском царству (962-1806) преко 80 слободних царских градова је уживало поприличну аутономију у средњем и раном новом веку, подупрти међународним правом након Вестфалског мира 1648. године. Неки градови-државе, попут три чланице Ханзеатске лиге — Бремена, Хамбурга и Либека — су сјединили своје економске односе са страним силама и тиме себи омогућили поприличан дипломатски утицај. Појединачни градови су често правили одбрамбене савезе са другим градовима или са оближњим државама, на пример Ханзеатска лига (1358 — 17. век), Швапска лига градова (1331 — 1389), Декапол (1354 — 1679) у Алзасу, или Стара швајцарска конфедерација (око 1300 — 1798). Швајцарски кантони Цирих, Берн, Луцерн, Фрибур, Золотурн, Базел, Шафхаузен, и Женева су прво били градови-државе.
Након распада Светог римског царства 1806. године, неки градови — тада чланови разних конфедерација — званично постају суверени градови-државе, попут Слободног ханзеатског града Бремена (1806 — 1811 и опет 1813 — 1871), Слободног града Франкфурта (1815 — 1866), Слободног и ханзеатског града Хамбурга (1806 — 1811 и опет 1814 — 1871), Слободног и ханзеатског града Либека (1806 — 1811 и опет 1813 — 1871), и Слободног града Кракова (1815 — 1846). Под владавином Хабзбурга, град Ријека је имао је имао статус „посебног тела“ () од 1779. до 1919. године, који — иако није чинио град сувереним и независним — му је давао многе атрибуте града-државе.
Италија
мини|десно|Италија 1494. године, након Лодског мира. У северној и средњој Италији током средњег века и ренесансног периода, градови-државе — са територијама разних величина — су постали стандардна форма државе. Неки од њих, упркос свом дефакто независном статусу, су формално били део Светог римског царства. Током периода градова-држава, од 11. то 15. века, истакли су се импресивни економски развој, трговина, производња и трговачки капитализам, заједно са растућом урбанизацијом, са импресивним утицајем по свету Медитерана а и остатку Европе. Током овог периода, већином градова-држава је владала мала група људи, попут сињорије, или династија, попут династија Гонзага и Сфорца. Примери италијанских градова-држава током средњег века и ренесансног периода Република Фиренца, Миланско војводство, Војводство Ферара, Сан Марино, Моденско војводство, Војводство Урбино, Војводство Мантова и Република Лука Моћне поморске републике: Млетачка република, Република Ђенова, Република Амалфи, Република Пиза, Република Анкона и Војводство Гаета
Југоисточна Азија Кроз историју Индокине, аристократске групе, будистичке вође и други су организовали насеља у аутономне или полуаутономне градове-државе. Ови градови-државе су се звали манови (), и углавном су били у трибутарном односу који се данас описује као мандала или преклапајући суверенитет, где су мањи градови-државе давали данак већим градовима-државама, који су давали данак још већим градовима-државама — све до регионалних сила попут Ајутаје, Багана, Бангкока и других градова који су служили као средишта краљевских породица југоисточне Азије. Овај систем је постојао до 19. века, када су европске силе колонизовале регион. Сиам, регионална сила у том периоду, је морао да дефинише своје територије током преговора са европским силама, па је влада Сиама успоставила систем националних држава, припојила себи градове који су јој плаћали данак (Лан Санг, Камбоџа и неки малајски градови) и укинула систем манова и плаћања данка.Виничакул, Тонгчаи. 1997. Мапирани Сиам: Историја Гео-Тела Од Нације. Хонолулу: Штампа Универзитета Хаваји (на енглеском
У раној историји Филипина, барангај () је била сложена социополитичка јединица коју су експерти кроз историју сматрали доминантним шаблоном организације међу разним народима Филипинског архипелага. Ове социополитичке јединице су се некад називале барангај државама, али је за њих прикладнији технички термин политија. Извори указују на то да су ови градови-државе имали поприличан ниво независности и да су њима владали датуи, раџе и султани. Рани летописци су забележили да се име ових држава развило од речи балангај, која се односи на чамац направљен од дасака који су често користиле разне културе на Филипинском архипелагу пре доласка европских колонизатора.
Градови 20. века под међународним надзором Данциг
Слободан град Данциг је био полуаутономни град-држава који је постојао између 1920. и 1939. године, и састојао се од балтичког лучког града Данцига (данас Гдањск у Пољској) и скоро 200 других мањих градова у околним подручјима. Настао је 15. новембра 1920. године, под условима из артикла 100 (одељак XI трећег дела) Версајског мира закљученог 1919. године након краја Првог светског рата.
Ријека
Након дужег периода где је град Ријека имао поприличну аутономију под владавином Хабзбурга (), Слободна Држава Ријека је проглашена потпуно независном државом и постојала је између 1920. и 1924. године. Њену територију од 28 квадратних километара (11 квадратних миља) су сачињавали град Ријека (данас у Хрватској, пре Другог светског рата се звао Фјуме (, „река“ на италијанском)) и рурална околина северно од њега, док је коридор западно од града повезивао државу са Италијом.
Јерусалим
Под планом Уједињених нација за поделу Палестине 1947. године, Палестина под британским мандатом је требало да се подели на три државе: јеврејска држава Израел, арапска држава Палестина и посебно тело () које би сачињавао град-држава Јерусалим под контролом Старатељског савета Уједињених нација. Иако је план имао делимичну међународну подршку и ОУН га је прихватила (и и даље званично има став да Јерусалим треба да буде под овим режимом), имплементација плана је пропала када је Палестински рат 1947—1949. почео са грађанским ратом у Мандатној Палестини 1947—1948. године, што је на крају довело до поделе Јерусалима на Источни Јерусалим и Западни Јерусалим. Израел је евентуално успоставио контролу над Источним Јерусалимом током Шестодневног рата, 1967. године.
Мемелбург
Клајпедски округ или Територија Мемелбурга је дефинисан Версајским миром и стављен под управу Већа Амбасадора. Територија Мемелбурга је требало да остане под управом Лиге народа до дана када ће грађанима округа бити дозвољено да гласају за или против враћања округа Немачкој. Тада већински етнички немачку Територију Мемелбург (Литванци из Пруске и Мемелбуржани су сачињавали остале етничке групе), смештену између реке и истоименог града, је окупирала Литванија у Клајпедској побуни 1923. године.
Османско царство Неки предлози за поделу Османског царства су предвиђали међународне зоне код Истанбула/Константинопоља или код ширих турских мореуза (Босфор и Дарданели), а потенцијално и код Измира/Смирне. Иако су Савезници у Првом светском рату окупирали оба града након примирја са Мудроса 1918. године, окупација Константинопоља коју су предводили Британци је признала Турску дејуре сувереност, док је грчка окупација Смирне била анексација у покушају. Лозански мир је поново успоставио турску контролу над оба подручја, 1923. године.
Шангај
Шангајско међународно насеље (1845-1943) је била међународна зона са својим законским системом, поштанском службом, и валутом.
Тангер
Међународна зона у Тангеру у северној Африци је имала површину од 373 квадратна километра (144 квадратне миље). Прво је била под заједничком управом Француске, Шпаније и Уједињеног Краљевства, а након тога и Португала, Италије, Белгије, Холандије, Шведске, и Сједињених Америчких Држава. Међународна зона је прво била део Марока, па је онда постала француско-шпански протекторат од 1923. до 29. октобра 1956. године, када је опет постала део Марока.
Трст
Слободна Територија Трста је била независна територија смештена у средњој Европи, између северне Италије и Југославије, под директном одговорношћу Савета безбедности Уједињених нација након Другог светског рата, од 1947. до 1954. године. ОУН је покушала да претвори Слободну Територију Трста у град-државу, али територија никад није добила праву независност и подељена је између Италије и Југославије 1954. године.
Западни Берлин Западни Берлин, иако није имао суверенитет, је функционисао од 1948. до 1990. године као град који није припадао ниједној држави, већ је био под контролом Западних Савезника. Они су дозволили — упркос својој власти као окупатори — да град своју унутрашњу администрацију води као држава која је истовремено и град, званично са именом Берлин (Западни). Иако је Западни Берлин имао блиске односе са Западном Немачком, он никада није постао званичан део исте.
Модерни градови-државе Ватикан
мини|лево|Ватикан, град-држава познат по томе што је најмања држава на свету. До септембра 1870. године, град Рим је био под контролом папе као део Папске државе. Када је краљ Виторио Емануеле II заузео град 1870. године, папа Пије IX је одбио да призна новонасталу Краљевину Италију.
Пошто није могао да путује без да практично призна ауторитет краља, Пије IX и његови наследници су тврдили да су „затвореници у Ватикану“, којима је било онемогућено да напуштају 0,44 квадратна километра (0,17 квадратних миља) широку папску енклаву чим су се попели на папски престо.