Гран Канарија () јесте вулканско острво у Шпанији и треће је по површини острво у Канарском архипелагу, после Тенерифа и Фуертевентуре. Налази се у Северном Атлантику, на неких 200 км западно од јужне обале Марока и на око 1.350 км југозападно од континенталног дела Шпаније.
У политичком погледу острво је део покрајине Канарска Острва, односно покрајине Лас Палмас. Највећи градски центар на острву је град Лас Палмас де Гран Канарија који је уједно и провинцијски центар. На острву живи око 850.000 становника. Административно је подељено на 21 општину. Гран Канарија је друго острво архипелага по насељености након Тенерифа.Real Decreto 18083/2018, de 29 de diciembre, por el que se declaran oficiales las cifras de población resultantes de la revisión del Padrón municipal referidas al 1 de enero de 2018
Први становници Гран Канарије била су берберска племена Канари, или Гуанчи како их називају у Шпанији, која су се на острво доселила у периоду између -{VIII}- и -{V}- века пре нове ере са подручја северозападне Африке. Гуанчи су острво називали „Тамаран“ или у преводу „Земља храбрих“. Гран Канарија постаје делом шпанске државе Круна Кастиље у априлу 1483. након петогодишњих борби између Шпанаца које је предводила краљица Изабела I и месних Гуанча. Од тада Гран Канарија постаје веома важна полазна тачка за шпанске освајачке походе у Новом свету, па је тако и Кристифор Колумбо на свом првом путовању у Америку 1492. неколико дана провео у луци у Лас Палмасу.
Етимологија Међу историчарима и лингвистима не постоји сагласност о тачном пореклу имена Канарских острва. Према неким раширеним теоријама изворна имена острва су Тамеран, Тамаран или Тамарант (са значењем Земља храбрих или чак Острво палми) и доводе се у везу са берберским Канарима који су се први населили на острва. Међутим како се име Тамаран у писаним изворима први пут помиње тек у 19. веку много реалнија теорија је она према којој име Канарија представља романизовану верзију изворног имена.
Римски природњак и путописац Плиније Старији у свом делу Познавање природе (-{Naturalis historia}-) помиње једно од острва у архипелагу Срећних острва које је име добило по бројним псима (-{canes}-) који су тамо живели (Књига 6, поглавље 23). У истом делу (књига 5) Плиније извештава римског генерала Гаја Паулина о свом путовању преко Атласких планина и даље ка западу и помиње народ по имену Канари који живе са много паса. На основу неких лингвистичких студија антропоним Канарија највероватније води порекло од берберског племена Канари.
Шпански историчар Педро Лопез де Ајала у свом делу Хронике кастиљанских краљева (-{Crónicas de los Reyes de Castilla}-) у делу из 1393. посвећеном краљу Енрикеу III помиње Канаре Гранде. Иако је дело објављено доста после смрти аутора и сумња се да су неки делови додавани пре штампања, сматра се то првим извором на шпанском језику у којем се помиње овај топоним.
Први детаљнији опис острва потиче из француских хроника насталих вероватно у периоду између 1404. и 1420. У поменутом тексту често се помиње термин -{Le Canarien}- односно -{El Canario}-.
Географија и геологија мини|десно|250п|Положај Гран Канарије у Канарском архипелагу мини|десно|250п|Поглед на врх Роке Нубло Острво Гран Канарија смештено је у северном делу Атлантског океана на око 200 км западно од јужних обала Марока, односно на око 1.350 км југозападно од обала шпанске аутономне заједнице Андалузије и португалске покрајине Алгарве. Острво се налази готово у централном делу Канарског архипелага, између Тенерифа на северозападу и западу и Фуертевентуре на истоку. Са површином од 1.560 km² на трећем је месту у архипелагу, после Тенерифа и Фуертавентуре.
Острво има готово округао облик, пречника око 50 км. Обале су доста ниске и слабо разуђене, а укупна дужина обалске линије је око 236 км.
Острво је вулканског порекла и изразито је планинског карактера. Највиши врх је угашени стратовулкан Пико де лас Нијевес (), лежи на надморској висини од 1.949 метара и налази се готово у географском центру острва. Његове падине се стрмо спуштају ка обали, што је посебно изражено уз западну обалу. Северна, источна и јужна обала су нешто ниже. Други врх по висини на острву је Роке Нубло () висине 1.813 метара. Роке Нубло представља један од симбола целог архипелага и специфичан је по огромном монолиту висине 80 метара који се налази на самом врху. Овакве вулканске мегалитне формације нису реткост на острву, а познате су још и Фраиле (), Ла Рана (-{La Rana}-), Дедо де Диос (-{El Dedo de Dios}-), Бентајга (-{Bentayga}-), Роке де Грандо (-{Roque de Gando}-) и Пењон Бермехо (-{el Peñón Bermejo}-).
Равничарска подручја на острву готово да не постоје, а уски појас нешто нижег земљишта налази се једино уз обалу.
На острву не постоје стални водотоци, већ су карактеристичне суве клисуре које се стрмо спуштају ка обали и које у време кишног периода попримају карактере бујичних токова.
Геологија Острво је изразито вулканског порекла, и око 80% његове масе је формирано током миоцена, старости између 14 и 9 милиона година. Тај геолошки период у којем је формиран највећи део острва означен је „примарни циклус“. У основи острва налазе се изразито алкалне базалтне стене, са честим изливима трахита, фонолита и пералкалних стена. Након овог периода уследио је период интензивног ерозивног деловања који је трајао до пре 4 милиона година.
У другом циклусу вулканских ерупција („епоха Роке Нубло“) који је трајао у периоду између 4,5 и 3,4 милиона година формирани су највиши врхови на острву и маса острва је повећана за око 100 km³ изливног материјала. Овај период завршен је снажним пирокластичним ерупцијама.
Последњи геолошки циклус започео је пре око 2,8 милиона година и траје још и данас, а последња вулканска ерупција на острву се десила пре око 3.500 година.
Током периода интензивније ерозивне активности и формирања површинских облика рељефа, долазило је до смањења запремине острва што је доводило до постепеног издизања. Те осцилације износиле су и до 400 метара током геолошке историје. Највиша таква фосилна површ налази се изнад залива Конфитал и лежи на 130 метара изнад нивоа мора. Поједини фосилни марински облици могу се наћи широм острва и на висинама до 230 метара.
мини|центар|900п|Панорама централног дела острва, са врховима Нубло и Бентајга.
Клима У зависности од правца ветрова, рељефа и надморске висине, Гран Канарија се одликује бројним типовима микроклиме због чије велике разноврсности је често називају „континент у малом“. Посебно су велике климатске разлике између делова острва који су под ударом ветрова у односу на оне који су у заветрини. Острво се налази у зони дејства северних пасата који дувају у правцу североистока и који северним и северозападним деловима острва доносе обилне падавине, али и густе магле. Са друге стране са истока и југа дува суви пустињски ветар Калима који острву из правца Сахаре доноси сув и топао ваздух, а често и вртлоге пустињског песка. Под утицајем овог ветра температуре ваздуха неретко достижу и вредности од 50 °C.
Температуре ваздуха су доста високе током целе године (посебно у приобалним деловима острва) и крећу се у просеку између 20 °C зими и 26 °C током лета. У току зиме повремено долази до продора хладнијих ваздушних маса, али температуре никада не падају испод 10 °C. У планинским подручјима нису ретке појаве мраза и снежних падавина. Просечна годишња сума падавина је око 140 мм и излучују се углавном у зимском делу године, док су лета готово без падавина. Температуре морске воде у обалном појасу се крећу између 18 и 23 °C.
Главни град острва Лас Палмас де Гран Канарија се сматра градом са најпогоднијом климом за живот на свету.Fuente: Syracuse University (New York). Место Моган у југозападном делу острва је најсунчаније насељено место на подручју Европске уније.
Живи свет мини|д|250п|Шума канарског бора (-{Pinus canariensis}-) мини|десно|250п|Ендемски кактус -{Euphorbia canariensis}- је симбол Канарских острва. Вегетација на Гран Канарији је зоналног карактера и њен распоред зависи како од надморске висине, тако и од специфичности микроклиме у одређеном делу острва. На Гран Канарији издвајају се следећи висински вегетацијски појасеви: Зона Кардонал-табајбал — од обале мора до 800 метара, појас је полупустињске вегетације у којем доминирају ксерофитне биљке из рода Euphorbia (разне врсте кактуса, Euphorbia balsamifera), односно жбунаста зимзелена вегетација. Прелазна шумска зона — у зависности од микроклиме пружа се између 200-500 и 1.000 метара надморске висине. То је појас са нешто већом количином влаге, али и мањом инсолацијом. Карактеришу га термофилна дрвенаста вегетација у којој доминирају разне врсте палми (посебно ендемска Phoenix canariensis), змајево дрво (-{Dracaena draco}-), мастика, дивља маслина. Иако је овај појас доста густо насељен на доста места је очувана природна формација. Зона ловорових шума (Монтеверде) — између 500 и 1.200 метара, обухвата углавном подручја у северном делу острва са већом количином падавина. У том подручју доминирају шуме ловора. Појас канарског бора — обухвата подручја између 600 и 1.000 до 1.950 метара надморске висине. Канарски бор (-{Pinus canariensis}-) је најраширенија биљна врста на острву која заузима највеће површине, са појединим примерцима који нарасту и преко 20 метара висине. Борове шуме су доста очуване јер обично обухватају подручја која су ретко насељена, доста су ретке и у њима је присутно одсуство другог растиња.
Нешто мање од половине укупне површине острва (667 km² или 42,7%) представља заштићену природну зону којом управља Канарски центар за заштиту природе (). Од укупно 146 заштићених зона колико их има у целом архипелагу, 33 се налазе на Гран Канарији. Сва природна добра су подељена у 7 категорија, а највећи степен заштите заузима 6 резервата природе (Брезал, Азуахе, Лос Тилос де Моја, Лос Мартелес, Лас Дунас де Маспаломас и Гуигуи (укупне површине од 7.143 ха).
Историја мини|л|250п|Гванчијска венера, симбол плодности. Археолошким истраживањима Канарских острва није пронађен доказ постојања људског присуства пре више од 3.000 година, а најстарији материјални докази о постојању људских насеобина на том подручју датирају из периода око 800. п. н. е.
Први писани подаци о Канарским острвима потичу из 1. века нове ере. Плиније Старији и Помпоније Мела називали су их „острвима среће“. Наиме, Плиније је на основу података о путовању краља Мавретаније Јубе II ка „сретним острвима на западу“ (која су се десила око 40. п. н. е.) детаљније описао острва по први пут назвавши их Канаријом. Плиније је сматрао да су острва добила име по бројним крупним псима које је краљ Јуба тамо пронашао, а касније се та раса паса чак нашла на грбу Острва.
Најстарији становници острва били су Гуанчи, народ берберског порекла који се ту доселио са подручја северозападне Африке и Атласа. Свако племе које је насељавало неко острво имало је посебан назив, а становници Гран Канарије називали су се Канарима. Како на Канарским острвима не постоје залихе руде гвожђа, првобитни становници су правили оруђа од камена.
Најстарија престоница државе Гуанча налазила се код данашњег места Галдар (тада Агалдар) на северу острва. У том периоду острвско становништво је било подељено на неколико племенских група, а први владар који је успео да потчини бројна мања племена и прогласи се краљем Канара био је Гумидаф. Његов син Семидан задржао је власт на целом острву, а после његове смрти острво је подељено на два краљевства — Агалдар на северозападу и Телде на југоистоку. Оба краљевства одржала су се све до шпанских освајања острва. мини|л|250п|Напад холандских пирата на Лас Палмас (гравура из 1599).