Жак Мари Емил Лакан (; Париз, 13. април 1901 — Париз, 9. септембар 1981) био је француски психоаналитичар и психијатар који се између осталог сматрао „најконтроверзнијим психоаналитичарем после Фројда”.David Macey, "Introduction", Jacques Lacan, The Four Fundamental Concepts of Psycho-Analysis (London 1994) p. xiv Држећи годишње семинаре у Паризу од 1953. до 1981, Лакан је утицао на многе водеће француске интелектуалце у периоду између 1960. и 1970, посебно на оне повезане са постструктурализмом. Његове идеје имале су значајан утицај на критичку теорију, теорије књижевности, француску филозофију 20. века, социологију, феминистичку теорију, теорију филма и клиничку психоанализу.
Биографија Детињство и младост Жак Лакан је рођен у Паризу, 13. априла 1901, као најстарији син од троје деце Емилије и Алфреда Лакана. Његов отац био је успешан продавац сапуна и уља. Његова мајка била је посвећени католик, а његов млађи брат отишао је у манастир 1929. У Паризу се образовао на приватном језуитском Колеџу Станислас (Le College Stanislas de Paris), а након бакалауреата студирао је медицину. Током раних 1920-их година, Лакан је присуствовао десно оријентисаним политичким скуповима Француске акције према којима ће касније бити веома критичан, где се упознао са оснивачем Шарлом Морасом. До средине 1920-их, Лакан је постао незадовољан религијом и постао је атеиста. Око овог питања се разишао се са својом породицом, која је предано неговала католичку традицију.Roudinesco, Elisabeth, Jacques Lacan & Co.: a history of psychoanalysis in France, 1925–1985, 1990, Chicago University Press
Године 1920, пошто га је војска одбила јер је био премршав за војну службу, отишао је у медицинску школу. 1926. и 1927. радио је прво као стажиста у Специјалној болничкој служби за психијатријске болеснике у болници „Света Ана” (Saint Ana) у Паризу у којој је ординацију имао психијатар Гаетан Анри Алфред Едуар Леон Мари Гасјен де Клерамбо (1872—1934) који је на Лакана оставио снажан утисак. Свој „улазак у психоанализу” Лакан је углавном приписивао утицају који је на њега извршио Де Клерамбо кога је сматрао својим „јединим учитељем у области психијатрије”.
1930те Лакан се специјализовао у домену психијатрије, постао је лиценцирани форензички психијатар, 1932. стекао је назив доктора наука одбранивши докторску дисертацију из психијатрије под насловом „О параноичној психози и њеном односу према личности” („De la psychose paranoiaque dans ses rapports avec la personalite”). Због свеобухватности и продубљености садржаја докторске тезе, а нарочито због анализе случаја пацијенткиње Еме (Aimee), Лаканово дело одмах 1933. су поздравили и високо ценили надреалистички уметници. Међутим, психоаналитичари су то дело игнорисали и она је имала ограничен успех (ипак, четири деценије касније она ће бити врло читана и славна). Паралелно, Лакан је био посебно заинтересован за филозофију Карла Јасперса и Мартина Хајдегера и похађао је 1939. семинар „Како читати Хегела” (посвећен разумевању Хегелове Феноменологије духа) који је Александар Кожев држао на „Ecole Pratique des Hautes Etudes”. У јануару 1934. венчао се Мари-Луиз Блонден (Marie-Louise Blondin). Лакан је био подвргнут „дидактичкој” тренинг психоанализи код Рудолфа Левештајна (Rudolph Loewenstein), која је трајала шест и по година и завршила се 1938. неуспехом.Laurent, É., in Hurly-Burly,.
Од 1937. до 1940. добио је с Мари-Луиз троје деце, ћерку Каролин (Caroline, 1937—1973), сина Тибоа (Thibaut, рођен 1939) и Сибил (Sybille, рођена 1940). Постао је члан Париског психоаналитичког друштва.
У 1936. години, Лакан је представио свој први аналитички извештај на конгресу Међународне психоаналитичке асоцијације у Маријенбаду на тему „Огледало” фазе. Председник конгреса, Ернест Џонс, прекинуо је предавање пре његовог закључења, јер није био вољан да продужи Лаканово време презентације. Увређен, Лакан је напустио конгрес и отишао да присуствује Олимпијским играма у Берлину. Није преостала ниједна копија оригиналног предавања.
Лакан је био активан интелектуалац из међуратног периода, повезан са Андре Бретоном, Жоржом Батајом, Салвадором Далијем, Паблом Пикасом и сл. „Лаканов интерес за надреализам претходио је његовом интересовању за психоанализу”, објашњава Дилан Еванс, спекулишући да „Лакан можда никада није напустио своје ране надреалистичке симпатије, свој неоромантични поглед на лудило као врсту 'конвулзивне лепоте', своју прославу ирационалности, и њено непријатељство према научнику који убија природу тако што је сецира.David Macey, "Introduction", Jacques Lacan, The Four Fundamental Concepts of Psycho-Analysis (London 1994) p. xv-xvi
1940те Психоаналитичко друштво Париза (Société Psychanalytique de Paris) расформирано је због окупације Француске од стране нацистичке Немачке 1940. године. Лакан је потом позван да служи у француској војсци у Вал-де-Грац (Val-de-Grace), војној болници у Петом париском арондисману, где је провео све време трајања рата. Његово треће дете, Сибила, рођена је 1940-е. Током немачке окупације не учествује ни у каквим јавним активностима и прима само приватне пацијенте. Од своје прве супруге Мари-Луиз Блонден Лакан се развео у децембру 1941.
После рата, Психоаналитичко друштво Париза обнавља деловање, поново одржава своје састанке. Лакан са Сашом Нахтом (Sacha Nacht) и Данијелом Лагашем (Daniel Lagache) је задужен за дидактичке анализе и контролне анализе (познате и као „анализе рада кандидата за психоаналитичара које се врше под супервизијом одређеног аналитичара-дидактичара” и игра важну улогу и у теоријском и у институционалном смислу. Лакан одлази у петонедељну студијску посету Енглеској где се састао са енглеским аналитичарима Вилфред Бионом и Џон Рикманом. Бионов аналитички рад са групама утицао је на Лакана који је касније посебно акцентовао значај група као структура унутар којих напредује теоријски рад у психоанализи. Године 1949. Лакан је представио нови рад о „фази огледала” на шеснаестом конгресу ИПА у Цириху.
1950те У 1951. години, Лакан је почео да држи приватне недељне семинаре у Паризу, током којих је позивао на, како је говорио, „повратак Фројду”, и концентрисање на језичку природу психолошке симптоматологије. Постајући јавни 1953. године, Лаканови семинари постали су веома утицајни у париском културном животу, као и у психоаналитичкој теорији и клиничкој пракси. Међутим, у Психоаналитичком друштву Париза почиње да се поставља питање Лаканове психоаналитичке праксе, посебно његових кратких сеанси насупрот уобичајеном, установљеном једночасовном трајању психоаналитичке сеансе. (Лакан је установио психоаналитичку праксу са сеансама променљивог трајања, завршавајући када је сматрао за сходно, чак и после свега неколико минута).
У јануару 1953. године, Лакан је изабран за председника Психоаналитичког друштва Париза, шест месеци потом он је поднео оставку након неслагања око променљиве дужине сеансе, Лакан и многе његове колеге (Данијел Лагаш, Франсоаз Долто (Francoise Dolto) и Жилијет Фаве-Бутоније (Juliette Favez-Boutonier), међу осталима) напустили су Париско психоаналитичко друштво како би формирали новоосновано „Француско психоаналитичко друштво” („Société Française de Psychanalyse”Société”) (СФП). Последица тога била је лишавање ове групе чланства у оквиру Међународног психоаналитичког удружења. На Конгресу одржаном 26. и 27. септембра 1953. у „Институт за психологију Универзитета у Риму” („Instituto psicologia della Universita di Roma”) Лакан је одржао предавање (познато као „Римски говор”) „Функција и поље говора и језика у психоанализи” („Fonction et champ de la parole et du langage en psychanalyse”). Лакан је 17. јула 1953. склопио брак са Силвијом Маклес (Sylvia Makles). (Силвија М. била је бивша супруга Жоржа Батаја од кога се она развела у августу 1946. године.) Још док је био у браку с Мари-Луиз Блонден, из његове изванбрачне везе са Силвијом Маклес-Батај, Лакан је 3. јула 1941. добио кћерку Жидит (Judith). (Жидит је у књигу рођених уписана под презименом Батај, а презиме свог биолошког оца, Лакан, могла је да узме тек 1964. године.) Почев од јесени 1953. године Лакан је (током десет десет наредних година, два пута месечно) држао своје семинаре у болници „Света Ана” на којима је представљао историје случајева његових пацијената. Охрабрен пријемом његове идеје о „повратку Фројду” и његовим извештајем Функција и поље говора и језика у психоанализи, Лакан је почео да поново чита Фројдове радове у релацији са савременом филозофијом, лингвистиком, етнологијом, биологијом, и топологијом. Током овог периода од 1953. до 1964. написао је кључне студије изложене у текстовима који се налазе у збирци „Списи” (Écrits), која је први пут објављена 1966. године. У првих десет семинара бави се разматрањем темељних теорија и схватања о техници психоанализе, детаљним излагањем суштинских појмова психоанализе и разрадом њене етике. Током тог периода Лакан пише на основу семинара које држи, конференција на којима учествује и обраћања на различитим колоквијумима.
У раду Етика психоанализе (1959—60)., Лакан дефинише етичке темеље психоанализе и предлаже „Етику за наше време” - која ће, по речима Фројда, доказати да је једнака трагедији савременог човека и „незадовољству цивилизације." У корену етике је жеља: једино обећање психоанализе је улаз-у--Ја (непреводива игра речи на француском). „Морам доћи до места где је Ид," где анализант открива, у апсолутној разголићености, истинито порекло своје жеље. Крај психоанализе подразумева „пречишћавање жеље." Овај текст формира основе Лакановог рада у наредним годинама. Он је бранио три тврдње: да психоанализа мора имати научни статус, да су фројдовске идеје радикално промениле концепт субјекта, знања, и жеље, и да је аналитичко поље једино место из којег је могуће довести у питање недостатке науке и филозофије.Le séminaire, Livre VIII: Le transfert, Paris: Seuil, 1991.
Његови семинари привлачили су многе познате личности (добро је познат пример када је Жан Иполит (Jean Hyppolite), током првог семинара, анализирао Фројдов текст „Негација”, (написан у јулу 1925. и објављен те године). Лаканове семинаре су посећивали, између осталих, Александр Коаре (Alexandre Koyre), Клод Леви-Строс, Морис Мерло-Понти (Maurice Merleay-Ponty), етнолог и антрополог Марсел Гриол (Marcel Griaule), семиотичар и лингвиста Емил Бенвенист.
1960те Почевши од 1962. године, почела су озбиљнија преговарања како би се утврдио статус чланова Француског психоаналитичког друштва СФП-а оквиру Међународног психоаналитичког удружења ИПА. Лаканова пракса (са контроверзним дужинама сесија) и његов критички став према психоаналитичкој ортодоксији, довели су до тога да је, у августу 1963., у оквиру Међународног психоаналитичког удружења ИПА постављен услов (ултиматум) да регистрација Француског психоаналитичког друштва СФП-а зависи од уклањања Лакана са листе Француског психоаналитичког друштва СФП са крајњим роком до 31. октобра 1963. да Жак Лакан мора бити разрешен својих дидактичких делатности, то јест да му мора бити укинуто право да образује психоаналитичаре."Minutes of the IPA: The SFP Study Group" in Television/A Challenge to the Psychoanalytic Establishment. стр. 79-80. Две седмице пре истека крајњег рока који је поставило Међународно психоаналитичко удружење, одбор аналитичара-дидактичара Француског психоаналитичког друштва одустао је од до тада свог храброг става који је заузео 1962. и изјаснио се у прилог забрани: и Лакан више није један од аналитичара-дидактичара. Лакану су ефективно одузета права да спроводи аналитички тренинг и на тај начин је био ограничен у погледу формирања своје институције где би примао кандидате који су желели да наставе своје анализе са њим. Наредне године, 1964. Лакановци формирају Психоаналитичку студијску групу коју организује Жан Клаврел (Jean Clavreul), пре него што је Лакан званично основао Француску школу психоанализе.