Валезијев аноним () или Валезијев извод () је назив за два мала латинска списа, између којих нема готово ничега заједничког. Први пут их је објавио Француз Анри де Валоа (; 1603–1676), познат и као Хенрик Валезије (), на крају свог издања Амијана Марцелина (1636). Сачувани су у Филипсовом рукопису бр. 1885 (пре познат као Мерманов рукопис бр. 794) из Немачке државне библиотеке у Берлину. Из овога је чини се у 12. веку преписан Палатински рукопис бр. 927 из Ватиканске библиотеке.
Назив лако може да завара, пошто се ради о два списа. Због тога се негде наводи и у множини, као Валезијеви аноними () или Валезијеви изводи ().
Порекло рукописа
Спис је добио име по првом издавачу, француском учењаку Анрију де Валои. Овом филологу и историчару – кога је 1654. кардинал Мазарен почаствовао титулом краљевског историографа () исусовац и краљев исповедник Жак Сирмон (; 1559–1651) доставио је копију листова увезаних у један кодекс. Обезбедивши за то стручну подршку свог учитеља Сирмона и свог млађег брата Адријана (1607—1692), А. де Валоа је издао копију у прилогу свог издања Амијана Марцелина које је објавио у Паризу 1636.
У вези са списом који је издао А. де Валоа, ради се, наиме, о једном рукопису који је настао у првој трећини 9. века у Верони. По свој прилици га је донео у Мец епископ Ратер (познат и под латинизованим именом Ратерије). Касније је, вероватно путем донације, доспео у исусовачки Клермонски колеж у Паризу (касније Колеж Луја Великог), који је основао Гијом Дипра (), архиепископ Клермон-Ферана.
Свежањ пергамената који се првобитно састојао од 34 одвојена слога, рукописа од девет различитих писаца, касније је растављен, те је од тога један део спојен. Приликом растављања није се, међутим, водило рачуна о редоследу слогова и, с тим у вези, редоследу рукописа. Ово стање је затекао већ Сирмон, када је проучавао рукопис и исписавао на папиру попис садржаја спојеног кодекса. Том приликом је копирао тзв. изводе (). У каталогу објављеном 1764. приликом лицитације колешке библиотеке рукописи се налазе у различитим форматима и одвојено, под бројевима 627 и 680.
Под бројем 627 каталог наводи:
Под бројем 680 каталог наводи:
Кодекс од 75 листова купио је 1764. на аукцији Герард Мерман () у Хагу. После његове смрти до кодекса је дошао енглески колекционар сер Томас Филипс (), који га је прво држао у Мидхилу, а потом у Челтнаму. Након продаје збирке од стране наследника, рукописи су доспели 1887. у Одељење за рукописе у Берлину, где су данас похрањени као Филипсов рукопис бр. 1885 у Немачкој државној библиотеци у Берлину.
Рукопис је настао у манастиру Свето Тројство, који су основали (1115) и осветили (1117) валомброзански бенедиктинци на брду Монте Оливето које се тада још налазило изван Вероне. У 17. веку доспео је у палатинску збирку рукописа Ватиканске библиотеке. У овом рукопису налазе се Веронски анали (), које је издао Перц.
Диспозиција и садржај Део први
Први део је насловљен у рукопису као „Порекло цара Константина“ (), али садржи кратку биографију свих царева (), који су владали од 305. до 337. То је један немарно сачињен извод са пуно празнина, обогаћен интерполацијама из Орозија. Екстрахован извор делимично потиче од збирке царских биографија, која је састављена недуго после Константинове смрти и била доступна и Виктору, Евтропију и Зосиму. Међутим, већина је преузета из савременог извештаја, који не показује додирне тачке ни са једним од познатих историописаца и далеко премашује све у погледу тачности и поузданости.
Реч -{origo}- која стоји у наслову обично је ишла уз безлична бића космичког значаја: -{origo gentis Romanae}- (порекло римског народа) или -{origo humani generis}- (порекло људског рода). Катон је много раније написао „Почетке“ (), који су код римских писаца обично навођени у множини (-{Cicero, Pro Planc. 27. 66: „etenim M. Catonis illud quod in principio scripsit Originum suarum semper magnificum et praeclarum putavi}-“), изузев код Гелија: -{quod est scriptum a M. Catone in sexta Origine}- (букв. „што је М. Катон написао у шестом ‘Почетку’“), што би могло да имплицира да је свака књига била насловљена -{origo}-, али би то поједнако могло да значи исто што и -{in sexto Originum libro}- (у шестој књизи „Почетака“). Будући да се односи на Константина, реч -{origo}- може да се схвати у том контексту да дело почиње са мукотрпним излагањем порекла и да писац нигде не пропушта прилику да спомене породичне везе протагонисте. Међутим, могла би да буде и суптилна пропаганда: Константинов принципат комбиновао је препород Рима са рођењем новог Рима.
Део други
Други Валезијев аноним је преписан у Берлинском рукопису: „између осталог, и из хроника“ (). Палатински рукопис носи следећи (сигурно не оригиналан) наслов: „О доласку Одоакра, краља Кира и Херула у Италију и како је потом краљ Теодорих био прогањан“ (). У ствари, прича почиње са доласком цара Непота на власт (474 г. после Христа) и завршава се са Теодориховом смрћу (526). Догађаји у Италији приказани су хронолошким редоследом, а између њих уметнуте су вести с Истока. Извесно је да је аутор, који је писао лошим стилом и невешто компиловао драгоцен материјал, користио тзв. „Равенске фасти“. Осим тога, користио је и „Житије Севериново“ () од Евгипија (написано 511), које такође цитира, а исто тако и усмена казивања – вероватно за Теодорихову владавину, и једног непознатог аутора – за догађаје на истоку. Састављач компилације је био правоверан хришћанин и вероватно није писао дуго времена после описаних догађаја, али вероватно негде после пада готске државе. Мало је вероватно да је састављач био епископ равенски Максимијан (499–556).
Види још Тетрархија Константин Велики Теодорих Велики Краљевина Острогота
Напомене
Референце
Издања и преводи
Литература
Категорија:Латинска књижевност Категорија:Константин Велики