Историја медицине у Србији

мини|Мапа која показује историју медицине, у оквиру које се налази и историја медицине у Србији

Историја медицине у Србији је хронолошки приказ развоја медицине, као дела историје једног народа и његове културне баштине, од доласка српских. племена на Балкан, до данашњих дана. Као део културе српског народа, она није скуп „мртвих чињеница“ написаних на папиру и сачуваних у материјалним збиркама, јер се медицина непрестано развија и преплиће са садашњошћу и често одређује њену будућност у светским историјским оквирима.Thaller L. Značenje povijesti medicine. Med Pregl (Bgd) 1927; 2(7−8): 274−6. У том смислу историја медицине је научна област која се у Србији истражује више од сто педесет година.Stanojević V. Početak stvaranja srpskog lekarskog kadra. U: Spomenica 1872-1972. Beograd: Srpsko lekarsko društvo; 1972. .

Прво историографско дело којим су обухваћене здравствене прилике и организација здравствене службе у Србији, и које се сматра каменом темељцем српске медицинске историографије, написао је на немачком језику др Емерих Линдемајер, странац који је свој цео радни век провео у Србији.Emerich P. Lindenmayr, Serbien, dessen Entwicklung und Fortschritt im Sanitätswesen, mit Andeutungen über die gesammten Sanitätsverhältnisse im Oriente. Temesvár: Druck und Verlag der Csanáder DioecesanBuchdruckerei, 1876 Три године касније, у Србији је одштампано и објављено и прво медицинско-историографско дело. Била је то прва књига Историје српског војног санитета др Владана Ђорђевића.Др Владан Ђорђевић: Педесетогодишњица књижевног рада. Београд: Нова штампарија Саве Раденковића и брата, 1910

Појавни облици српске медицине

Магијска медицина

Прве зачетке традиционалне медицине код Срба налазимо у магијској медицини. Овај облик лечења био је заснован на магији – чаролији, враџбинама, вештини потчињавања вољи тајанствених сила природе, духова и демона, или веровању да човек својим речима и чинима може утицати на ток природних догађаја, па тако и на ток болести и заштиту од њих.Катић Р. Терминолошки речник српске средњовековне медицине. Српска академија наука и уметности, Београд 1987.

Гатање које је имало магијски карактер много је коришћено за оздрављење болесника, и заштиту од болести. Гатало се понекад и из погрешних побуда да здрава особа оболи или да се болесном погорша стање. У ову сврху служили су списи као: Рожданик, Трепетник, Громовник, Лунак, а најстарије познати списи потичу из 13. века и садржи упутства за гатање. Поред упутства садрже и кључ за гатање у облику крста. Анимистичка медицина

На веровању да нека невидљива духовна бића, аниме (анима – душа, дух), утичу на судбину човека па тако и на његов живот, здравље и болест, заснивала се на анимистичкој медицини. Она је подразумевала лечење засновано на ритуалима и техникама чији је циљ био да се умилостиве духови – аниме, зли дуси који угрожавају здравље и живот.Радоје Чоловић, 800 година српске медицине и 140 година Лекарског друштва, Српска академија наука и уметности, Предавање одржано на Другом научном скупу „800 година српске медицине“, манастир Св. Прохор Пчињски, 9. до 12. јуна 2011. године.

Веровало се и у постојање вампира и вештица, вила, речних духова и вукодлака.

У овом појавном облику медицине најчешће су се користиле молитве против ђавоље работе, напасти вилинске, против нечастих духова, против завадљиваца и урока, код болести срца, против мора, чини и вештица, за изазивање лучења млека, или против рањавања стрелом или мачем. Теургијска медицина

Теургија (чин, чаролија, способност чињења чуда, видовитост), своје здравствене методе заснивала је на упражњавају молитве помоћу којих се покушавало заштитити здравље или постићи излечење болести.

Лечење се састојало се у читању молитава, дугом посту или изгладњивању, а ако то не би помогне онда и батинањем у циљу изгнанства демона. При манастирима су постојале и посебне собе и одељења где су душевни болесници чувани и теургијским методама лечени.

Етномедицина или народна медицина

мини|Суво биље које се употребљава у етномедицини (Музеј Српског лекарског друштва). Скуп искустава и њихова практична примена на очувању здравља, продужењу живота, спречавању и лечењу болести које је сам народ открио назива се етномедицина или народна медицина. Ова знања су стицана искуством и преносила су се са поколења на поколење, прво усменим, а потом и писменим путем. То је искуствена, емпиријска медицина, до извесне мере и стручна, али најчешће прожета мистиком, сујеверјем, и конзервативним идејама, што је давало простора да се у оквиру ње инфилтрира магија, надрилекарство, шарлатанство које је тешко одвојити једно од других.Павловић Б. Темељи српске медицинске историографије. Еко плус. Београд 1997.

Лечење српске народне медицине засновано је на православно-хришћанској традицији, а као одлучујући фактор успеха узиман је у обзир управо етички контекст, односно да ли је нешто урађено у складу са моралним начелима и Божијим заповестима, при чему се болесник за исцељење обраћа Богу и свецима а не (као у случају примене магијског и анимистичког концепта стварности) безличној магијској сили или натприродним бићима претхришћанског или нехришћанског/парахришћанског порекла.Ивица Тодоровић ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ НАРОДНЕ МЕДИЦИНЕ На примеру савремене етнографске грађе из Србије и Црне Горе, Етнографски институт САНУ Научна медицина Разлика између научне и народне медицине огледа се у образовању, знању и друштвеном статусу оних који практикују народну медицину као и корисник њихових услуга. Наравно, постоје и људи који се баве медицинском праксом и потичу из народа, али то не значи да се увек ради о народној медицини, јер поступке лечења који произлазе из личних уверења и индивидуалних пракси не можемо сматрати народном медицином.

Научна медицина као посебна област природних наука (зачета на темељима народне медицине у другој половини 19. века) развила се користећи научна достигнућа у очувању здравља, спречавању болести и њиховом лечењу.

Историја српске медицине пре Немањића мини|десно|200п|Српска племена на Балкану у 8. веку

Срби су дошли на Балканско полуострво за време велике сеобе народа, током 6. и 7. века, о чему најраније систематизоване податке налазимо у списима византијског цара Константина VII Порфирогенита у 10. веку.Живковић, Т, De Conversione Croatorum et Serborum. Изгубљени извор Константина Порфирогенита, Београд 2013. По њему Срби су у 7. вијеку населили пространу територију: Рашку, Дукљу, Босну, Травунију, Захумље и Паганију. Јављање чвршћих државних организација код Срба је тек у 9. вијеку, па постоје и теорију о каснијем досељавању Срба, који су били војно напреднији од раније досељених словенских сродника. Неповољан географски положај српских земаља отежавао је њихово обједињавање. Најсевернија приморска област коју су населили Срби била је Паганија од Цетине до Неретве са острвима Хвар, Брач, Корчула и Мљет. Од Неретве до Дубровника простирало се Захумље, док се од Дубровника до Бока которске простирала Травунија са Конављем, док је најјужнија област насељена Србима Дукља од Котора до Бојане.

Средином 9. века, формирано је јако државно средиште у тадашњој Србији под кнезом Властимиром из династије Властимировићи, који је током трогодишњег рата успео да одбије бугарске нападе.' Приступљено 6. 3. 2014. Почетком осме деценије 9. века, током владавине његових потомака, Срби су примили хришћанство. Током владавине бугарског владара Симеона I Срби су се активно укључили у византијско-бугарски сукоб. Последњи Властимировић, кнез Часлав је уз помоћ и подршку Византије обновио и ојачао српску државу, тако да је она могла да парира тадашњем Првом бугарском царству. После Часлављеве смрти, Србија се распала, а кнежевине које су је чиниле ушле су у састав Самуиловог царства.

Подаци о медицинским знањима старих Словена, пре и непосредно после њиховог доласка на Балкан су непотпуна и непоуздана, због недостатака историјских извора. Материјални трагови који постоје, према, писању историчара медицине Реље Катића односе се углавном на веровања о узроцима болести и о коришћењу гатања у лечењу. мини|Српска племена су по доласку на балкан почели да примењују и трепанацију лобање По извештајима цара Маврикија (582—602): Словени су по досељењу на Балкан знали за припремање биљних отрова за стреле, а по налазима из некрополе у Бајиној Башти и за хируршке интервенције, на пример, за трепанацију лобање.

По доласку на Балканско полуострво Српска племена су била раштркана и подељена по многим областима јер прво нису имала сопствену државу, а потом се и прва српска држава под династијом Властимировићи распала. У таквој организацији живота нису постојали потребни предуслови за „долазак“ медицине са стране или из непосредног окружења (Грчке, Античког Рима, Југа Африке...). Становништво су у том периоду лечили народни лекари, самоука лица, лаици (међу којима је било и варалица). Спас за своје болести и болести својих најближих тражен је у враџбинама, молитвама, остацима паганских ритуала и евентуално у „лекарушама“.

Оно што се сигурно зна, је чињеница да су стари Словени прихватили многе обичаје и начин живота староседелаца Балканског полуострва, посебно у оним областима где су постојали прописи о комуналној хигијени (Котор, Будва, Домавиа), као и прописи о уређењу кланица, исправности водовода, чистоће у граду што је наслеђено из периода доминације Римљана. Ово се посебно односило на медицинску епидемиологију и њеног дела о превенцији ширења заразних болести, у чему је посебно предњачио Антички Рим. Под утицајем Византије, догодила се важна промена у српском народу, која ће имати један од прворазредних значаја у његовој будућности: крајем 11. века, када почиње процес напуштања паганства и примање хришћанства као званичне вере.

Све до оснивања јединствене српске државе, 1166. године, од стране великог жупан Стефана Немање и њеног јачања за време краља Милутина и цара Душана, медицина је била мешавина магијске, анимистичке, теургијске и народне медицина..

Медицина од династије Немањића до доласка Османлија

Ново средиште српске независности крајем 10 и током 11. века постаје Дукља, под Јованом Владимиром (око 995-1015) који је био Самуилов (976—1014) зет и вазал, а потом и под Стефаном Војиславом (1038—1050). Војиславов наследник Михаило (1050—1081) уздиже Дукљу на ранг краљевине и она 1077. године постаје прва српска краљевина. После смрти Михајловог сина Константина Бодина (1081—1101) у Дукљи настају сукоби око власти у које се укључују и краљеви вазали рашки велики жупани. Сав терет борбе са Византијом у 12. веку преузимају рашки велики жупани који средином 12. века преузимају примат међу српским земљама на истоку. Као последица династичких борби међу великим жупанима за престо 1162. године на власт долази најстарији Немањин брат Тихомир чиме почиње ера Немањића у српској историји.Јован Б. Маркуш: Родослови српских династија из Зете и Црне Горе, Цетиње 2004.

Средњи век, до инвазије српске државе од стране Османлија, био је доба великог просперитета у свим областима па и у области медицине, која се кретала узлазном путањом, јер је Србија заузимала угледно место у средњовековној Европи из које су стизала и нова медицинска знања.Zoran Ceperković. Iz istorije medicine, Srpska medicina u srednjem veku, Iz istorije medicine, Opšta medicina 2005. .

Византијска медицина као примарни извор медицинских знања у Србији

Историја медицине у Србији

Źródło i licencja