Елеонора од Аквитаније (; ; ; Поатје, 1122/1124 — Поатје, 1. април 1204) била је једна од најбогатијих и најмоћнијих жена у западној Европи у раздобљу развијеног средњег века. Пореклом је била из династије Рамнулфида која је владала југозападном Француском. Још као девојчица постала је војвоткиња од Аквитаније, а затим краљица Француске (1137—1152) као супруга Луја VII. Захваљујући другом браку постала је краљица Енглеске (1154—1189) као жена Хенрија II, првог владара из династије Плантагенета. Елеонора је била покровитељка књижевних стваралаца као што су били Вас, Беноа де Ст Маура и Бертран де Вентадорн.
Када је 1137. постала наследница војводства Аквитаније Елеонора је истовремено постала и најпожељнија невеста у Европи. Три месеца пошто је постала војвоткиња, Елеонора се удала за француског престолонаследника Луја, сина њеног законског старатеља краља Луја VI. Као краљица Француске учествовала је у неуспешном Другом крсташком походу. Убрзо након тога, Елеонора је затражила поништење брака, али је папа Евгеније III одбио њене захтеве. Ипак, након што је Лују родила и другу ћерку, француски краљ се сложио са разводом пошто му Елеонора није родила сина ни после петнаест година брака. Брак је био поништен 11. марта 1152. због сродства у четвртом степену. Њихове ћерке су проглашене за закониту децу, Лују је поверено старатељство, а Елеонори су враћене њене земље.
Убрзо пошто је поништење брака проглашено, Елеонора је 1154. верена са нормандијским војводом Хенријем, будућим краљем Енглеске Хенријем II. Хенри је био њен сродник у трећем степену и био је девет година млађи од ње. Венчање је обављено 18. маја 1152. у катедрали у Поатјеу, свега осам седмица од поништења Елеонориног првог брака. Хенрију је родила осморо деце: пет синова, од којих су тројица постали краљеви, и три ћерке. Међутим, брак Хенрија и Елеоноре није био срећан и супружници су се постепено удаљили. Хенри ју је притворио 1173. пошто је подржавала побуну Хенрија Млађег против оца. Тек када је Хенри II умро 1189. Елеонора је 6. јула ослобођена из притвора, а њихов син је ступио на енглески престо као Ричард I.
Као краљица-мајка Елеонора је владала као регент током Ричардовог ратовања у Трећем крсташком походу и касније, када је боравио у заробљеништву. Током владавине њеног најмлађег сина Јована Без земље Елеонора је мирно живела. Преминула је 1204. као монахиња у опатији Фонтевро где је и сахрањена поред мужа Хенрија II и сина Ричарда I. Надживела је сву своју децу осим енглеског краља Јована и ћерке Елеоноре, краљице Кастиље.
Детињство
Није позната тачна година Елеонориног рођења: родослов њене породице са краја 13. века бележи да је 1137. године имала тринаест година. Према тој рачуници Елеонора је била рођена 1124. године. Са друге стране, неки извори спомињу да су поједини аквитански великаши положили Елеонори заклетву верности приликом њеног четрнаестог рођендана 1136. године. Овај податак, као и онај да је умрла у својој осамдесет и другој, указује да је пре рођена 1122. године. Њени родитељи су се свакако венчали 1121, а Елеонора се родила у Поатјеу, Бордоу или у Њер сир л 'Отиз. где су њена мајка и брат преминули када је она имала шест или осам година Biographie d'Aliénor d'Aquitaine.
Елеонора (или Aliénor) била је најстарије од троје деце аквитанског војводе Вилијама X, чији је раскошни двор био познат широм Европе почетком 12. века, и његове супруге, Еноре од Шателроа, ћерке Аморија I, виконта од Шателроа, и Дангеросе од Лил Бушара. Дангероса је била дугогодишња љубавница Вилијама IX Аквитанског са којим је уговорила брак између Еноре и Вилијама X.
Елеонора је добила име по мајци Аенори и названа је Aliénor. Име води порекло из латинског језика и значи alia Aenor тј. друга Аенора. Име Aliénor је у северној Француској, где се говорио langues d'oïl, постало Eléanor, а у енглеском језику Eleanor. Стотинак година пре Елеоноре од Аквитаније живела је друга значајна Елеонора - нормандијска војвоткиња, тетка Вилијама Освајача. У Паризу је Елеонора од Аквитаније, у време када је била француска краљица, почасно ословљавана именом Helienordis у латинским писмима.
Војвода Вилијам X је, извори се у томе слажу, обезбедио Елеонори најбоље могуће образовање. Иако је њен матерњи језик био поатуски, један од дијалеката француског из групе langues d'oïl, Елеонора је научила да чита и говори на латинском, добро је познавала музику и књижевност и учила је јахање, лов и соколарење.Ros Horton, Sally Simmons; Women Who Changed the World; Quercus, 2007 Важила је за отворену, живу, интелигентну особу снажне воље. У пролеће 1130. године њен четворогодишњи брат Вилијам Аигре и њихова мајка умрли су у замку Талмон, на аквитанској обали Атлантика. Тиме је Елеонора постала наследница очевих поседа. Аквитанско војводство представљало је најпространију и најбогатију феудалну област у Француској. Поату, где је Елеонора провела већи део детињства, и Аквитанија су заједно чиниле око једне трећине данашње Француске. Елеонора је имала само једну закониту сестру, Аелиту, која је била познатија као Петронила. Вилијам X је признао за сина и Жоселина, Елеонориног полубрата, али му није признао и наследна права. Слично је било и са другим полубратом Вилијамом, Eleanor of Aquitaine and the Brother Who Never Was. Доцније, током прве четири године владавине Хенрија II, Елеонорина сестра и полубраћа дошли су да живе у њеном краљевском домаћинству.
Наслеђе
Аквитански војвода Вилијам X је 1137. заједно са ћеркама прешао из Поатјеа у Бордо. Ту их је поверио бризи надбискупа Бордоа, једног од ретких лојалних вазала, и кренуо је на ходочашће у Компостелу. Међутим, на војвода је на путу преминуо 9. априла на Велики петак.
Елеонора, која је у то време имала између дванаест и петнаест година, постала је тако војвоткиња од Аквитаније и, самим тим, најпожељнија невеста у Европи. Да би осујетио потенцијални покушај отмице младе, који је био уобичајен начин да се неки ситнији племић докопа поседа и титула, Вилијам Аквитански је на самрти издиктирао тестамент којим је Елеонору означио као своју наследницу а француског краља Луја VI за њеног старатеља. Вилијам је затражио да се краљ постара и за поседе и за младу војвоткињу и да јој пронађе достојног супруга. Све док се не нађе муж за Елеонору, краљ је требало да располаже њеним земљама. Војвода је инсистирао да се вест о његовој смрти држи у тајности све док краљ не буде први обавештен. Његови пратиоци су у журби прешли Пиринеје, обавестили надбискупа Бордоа и затим што је брже могло стигли су у Париз да информишу краља.
Луј VI Дебели, тадашњи краљ Француске, је и сам био тешко болестан од дизентерије. Прогнозе су говориле да се краљ неће опоравити, али је и поред тога Луј VI сачувао бистрину ума. Његов наследник дофен Луј првобитно је као млађи краљев син био припреман да се замонаши и окрене каријери клирика. Лујев старији син Филип умро је после пада са коња. Смрт аквитанској војводе Вилијама, једног од најмоћнијих краљевских вазала, отворило је краљу путеве за најпожељније војводство у Француској. После одласка аквитанских гласоноша Луј се силно порадовао. Одлучио је да војвоткињу уда за свог седамнаестогодишњег сина и да тако Аквитанију стави под контролу француске круне. Тиме би моћ и значај Француске значајно порасли, као и углед династије Капета. Краљ је буквално у року од неколико часова заједно са својим саветником опатом Сугеријем уредио венчање принца Луја и Елеоноре од Аквитаније. У Бордо је послат дофен са пратњом од пет стотина витезова међу којима су били опат Сугерије, шампањски гроф Теобалд II и гроф Ралф.
Први брак
мини|Венчање Луја VII и Елеоноре (лево) на минијатури из 14. века. На десној страни приказан је Лујев полазак у Други крсташки поход. мини|Елеонорин деда, Вилијам IX Аквитански, даровао јој је ову вазу од кварца, коју је затим Елеонора дала Лују као свадбени дар. Француски краљ ју је касније поклонио Базилици Сен Дени. Ово је једини сачувани предмет за који се зна да је припадао Елеонори од Аквитаније.
Луј и Елеонора су се венчали 25. јула 1137. у Катедрали Св. Андрије у Бордоу при чему је обред обавио градски надбискуп. После венчања младенци су проглашени за војводу и војвоткињу од Аквитаније. Ипак, постојао је и један важан услов: Аквитанско војводство сачуваће независност од Француске све док Елеонорин најстарији син не постане истовремено француски краљ и аквитански војвода. Самим тим, уклапање Аквитаније у оквире Француске било је одложено за једну генерацију. Као венчани поклон Елеонора је Лују поклонила вазу од каменог кристала (кварца) која се данас чува у Лувру. Луј је пак вазу поклонио Базилици Сен Дени. Ова ваза је једини предмет из поседа Елеоноре аквитанске који нам је сачуван до данас.
Лујева владавина као грофа од Поатуа и војводе од Аквитаније и Гаскоње потрајала је свега неколико дана. Иако је инвеститура обављена 8. августа 1137. године, током пропутовања поседа, гласник је Лују и Елеонори донео вест да је Луј VI умро од дизентерије 1. августа. Елеонорин супруг је тако постао краљ Луј VII, а она је миропомазана и крунисана за краљицу Француске на Божић 1137. године.
Због свог веселог и живог духа Елеонора је била непопуларна у северном делу Француске. Према изворима, њена свекрва Аделаида од Савоје, сматрала је Елеонору каприциозном и лошим узором. Елеонора је упоређивана са Констанцом од Арла, грофицом од Провансе и супругом француског краља Робера II, која је са ужасом памћена по својим непристојним хаљинама и говором. Елеонорино понашање су, као неукусно, упорно критиковале и црквене старешине попут Бернара из Клервоа и опата Сугерија. С друге стране, краљ је био лудо заљубљен у своју прелепу и префињену невесту и испуњавао јој је сваку жељу, чак и у ситуацијама када га је њено владање збуњивало и љутило. Доста је новца утрошено да би се суморна палата у Паризу, по Елеонориној жељи, учинила пријатнијом за живот.
Сукоб
Иако је Луј важио за побожног човека, ускоро је ушао у тежак сукоб са папом Иноћентијем II. Надбискуп Буржа је преминуо 1141. и краљ је покушао да наметне свог кандидата иако је Пјер де ла Шартр био изабран вољом каноника из локалне катедрале и рукоположен од папе. Иноћентије II се присетио случаја када је покојни аквитански војвода Вилијам X протерао из Поатуа папске присталице да би на црквене положаје довео своје људе. Услед тога, папа је оптужио Елеонору за црквену политику француског краља. Разјарени Луј VI се заклео над моштима да докле год је жив неће дозволити Пјеру да уђе у Бурж. Папа је пак прогласио интердикт за краљеве земље, док је Пјер де ла Шартр нашао заштиту код шампањског грофа Теобалда II.
Луј је убрзо ушао у прави рат против Теобалда. Краљ је, наиме, дозволио Ралфу I, грофу од Вермондоа, и сенешалу Француске, да отера Елеонору од Блоа, Теобалдову сестру, и ожени се Петронилом од Аквитаније, Елеонорином сестром. Теобалд се, такође, замерио краљу својом подршком папској политици по питању Буржа. Рат је потрајао две године (1142—1144) и завршио се окупацијом Шампање. Краљ је лично учествовао у опсади и спаљивању града Витрија. Током заузимања града више од хиљаду људи се склонило у градску цркву само да би затим изгорели са богомољом. Застрашен овим догађајем и жељан да оконча рат, Луј је покушао да склопи мир са Теобалдом у замену за скидање интердикта са Раула и Петрониле. Интердикт је прво повучен, али је Раул одбио да се растане са Петронилом. Интердикт је затим враћен и краљ је још једанпут опустошио Теобалдове земље.