мини|250п|Анали франачког краљевства, страница 143v у рукопису бр. 473 из Аустријске националне библиотеке у Бечу
Анали франачког краљевства (; ARF), су летописи (анали) који су настали у 9. веку, на латинском језику, а обухватају историју Франачке у периоду од 741. до 829. године. Настали су на франачком владарском двору, те стога по својој садржини и основном усмерењу одражавају политичке и династичке интересе каролиншких владара. Главни су историјски извор за период владавине и цара Карла I Великог (768-814) и прву половину владавине цара Лудвига I Побожног (814-840). Сачувани су у више рукописних преписа, који се по редакцијским особинама групишу у пет основних скупина, са додацима и продужецима. Последња скупина, која је по броју сачуваних преписа уједно и најбројнија, традиционално се приписује Ајнхарду као аутору или редактору.
Раније су „Анали франачког краљевства“ у историјској науци често означавани и као „Велики лоршки анали“ ( или Annales Laureshamenses maiores), по бенедиктинском манастиру код немачког места Лорш, пошто се претпостављало да су тамо и настали. Такође су означавани и као „Ајнхардови анали“ (), по имену Ајнхарда као њиховог евентуалног аутора, што се као претпоставка јавља већ у 10. веку, а потом и касније. Међутим, хипотеза о Лоршу као месту настанка је временом одбачена као неоснована, док је Ајнхард у новијој историографији сматран тек потенцијаним редактором последње од пет познатих верзија, тако да је у савременој стручној употреби преовладао описни назив „Анали франачког краљевства“.
Садржај |мини|250п|Анали франачког краљевства, страница 161r из рукописа бр. 473 (Беч, Аустријска национална библиотека
У Аналима је дат кратак опис сваког догађаја у одређеној години, при чему је посебна пажња посвећена активностима Каролиншке монархије, почев од ступања Пипина Малог на престо, након свргавања.меровиншког краља Хилдерика III. Значајно место добили су и војни походи које су предузимали каролиншки владари, при чему су своје поступке правдали потребом очувања мира и освајања у име ширења хришћанске вере. Свргавање династије Меровинга приказано је на начин да се оправда преношење краљевске власти са једне династије на другу, наглашавајући приврженост Каролинга франачким традицијама и одобравање папе Захарија.
Од три краља – Пипина, Карла Великог и Луја Побожног – најдетаљније су описани Карлови војни походи, описујући његове победе над Саксонцима, Бретонцима и другим народима. Опис Карловог похода против Саксонаца је такође значајан јер садржи један од само неколико постојећих описа Ирминсула, важног, али загонетног дела германског паганизма који су практиковали Саксонци у то време. Уништење Ирминсула заузима значајно место у хроници и описано је као део победа франачких над „нефранцуским“ и нехришћанским варварима. У оригиналном тексту се не помињу порази које је Карл претрпео, као што су битка код Ронсвоа 778. (касније опевана у Песми о Ролану) и битка код Сунтела 782. године. У ствари, Анали описују битку код Сунтела као победу, иако су Саксонци заправо нанели тежак пораз Францима. Завера коју је Пипин Грбавац сковао против Карла Великог 792. године, као и било каква неправда Карла Великог, такође се прећуткују. Ревидирани текст укључује и ове догађаје, уз задржавање опште наклоности према франачком цару, који је представљен као војсковођа без премца.
Луј Побожни, син Карла Великог, ретко је приказан у боји, али углавном као командант који шаље друге у битку или, алтернативно, као неко ко преговара о миру. Контраст између Лудовика и његовог оца је сасвим јасан. Док су ранији краљеви били непоколебљиви, приказивани као бољи од својих непријатеља, чак и у поразу, Луј је тада био приказан као човек који је делегирао војну моћ другима, слично као што су меровиншки краљеви приказани на почетку Анала. Чуда помажу Карлу и његовим људима, а милост Божија га води у победу; Лудовик је углавном окружен злом и пропашћу, као што је, на пример, знак у звездама који наводно предвиђа пораз његове војске од Есона и изненадни пад дрвене конструкције на њега 817. године.
Делови хронике који описују догађаје из 9. века све су више испуњени упечатљивим природним појавама, чудним догађајима и чудима. Поред необичних природних појава, попут помрачења, почињу да се бележе и натприродне појаве, обично у вези са готово ритуалним годишњим бележењем редовног смењивања Божића и Васкрса. Небески огањ је 823. године уништио око 20 села, а у исто време је наводно једна неименована девојка започела свој трогодишњи пост.
Анали су једини доказ да је Карло Велики поседовао слона, по имену Абул-Абас, а помиње га Ајнхард, који га преузима из ове хронике. Овог слона је Карлу Великом, уз друге поклоне, поклонио абасидски калиф Харун ал-Рашид, што сведочи о настојању да се у то време створи абасидско-каролиншки савез, о чему у Аналима има само наговештаја.
Настанак „Анали франачког краљевства“ су настали из пера неколико хроничара и у више наврата су прерађивани. Први део анала саставио је 789. године непознати аутор и описује догађаје у периоду 741—788. Базира се на спису „Фредегарових настављача“ и несачуваних анала. Исти аутор је потом почео да води годишње записе, продуживши анале до 783. године. После њега рад над аналима водила су тројица аналиста: један је описао догађаје у периоду 795-807, други у периоду 808-820, а трећи (који је био опат манастира Сен Дени Хилдуин) описао је догађаје у периоду од 821. до 829. Ово је такозвана „Прва редакција ‘Анала франачког краљевства’“. Написана је на сировом латинским уз примесу варваризама. У настојању да увелича краља Карла Великог, први хроничар је пропустио читав низ догађаја, који су могли да сметају том циљу: не спомиње пораз Франака у Ронсевалском кланцу 778. и устанак Пипина Грбавог 792, а пораз од Саксонаца у бици код Зинтела 782. проглашава победом Франака.
Око 812. године још један непознати хроничар (претпоставља се да је то могао бити Ајнхард), који је имао један од преписа првобитног текста анала, редиговао је део који покрива период 741-801. (то је такозвана „друга редакција ‘Анала франачког краљевства’“), побољшавши књижевни стил и уклонивши све пропусте претходних аутора анала.
„Анали франачког краљевства“ су на тај начин постали прилично потпун преглед историје Франачке државе у периоду од средине 8. до прве трећине 9. века. Сачувани су у многим рукописима, поставши основа за касније анале, од којих су главни: „Бертински анали“ (за историју Западнофраначког краљевства) и „Фулдски анали“ (за историју Источнофраначког краљевства).
Подаци о Србима и осталим Словенима Анали франачког краљевства садрже изузетно значајне податке о Србима и осталим Словенима. Највише податка забележено је о Полапским Србима и осталим Полапским Словенима, са тежиштем на историји франачко-словенских односа, а тим поводом су у склопу збивања на југоисточним границама Франачке државе забележени и разни подаци о јужнословенским земљама, народима и племенима.
Посебну важност за историју српског народа у раном средњем веку имају подаци о догађајима у којима су учествовали Тимочани и остали Срби. Тако је помен Тимочана () забележен поводом посланства које су 818. године упутили на франачки двор, док је под 819. годином напоменуто да су раскинули савез са Бугарима. Поводом збивања из 822. године, састављач анала бележи да је кнез Људевит Посавски пред Францима напустио Сисак и пребегао Србима, који су поменути као народ који држи велики део Далмације (), а иста вест је на сличан начин поновљена и у каснијим Фулданским аналима. У наставку излагања, састављач Анала франачког краљевства бележи под 823. годином да је Људевит напустио Србе ().
Пошто је у изворном латинском тексту појам Сораби () био употребљаван за означавање како полапских, тако и далматинских Срба, приређивачи Анала франачког краљевства су приликом објављивања својих научних издања исправно указивали на ту дистинкцију. Тако је немачки историчар Фридрих Курце (, 1863-1915) приликом приређивања критичког издања из 1895. године својим у напоменама, а такође и у индексу назначио да се неки подаци односе на Србе (), док се други подаци односе на полапске Србе (). На исту дистинкцију су указали и приређивачи енглеског превода из 1970. године, разликујући податке који се односе на Србе (), од осталих података који се односе на полапске Србе (). Слично су поступали и многи други научници, који су такође правили разлику између података који се односе на Србе у Далмацији и Србе у Полабљу.
Насупрот томе, поједини хрватски истраживачи, како старији тако и новији, покушали су у својим радовима да пруже другачија тумачења, која се своде на оспоравање присуства српског народа у Далмацији током раног средњовековног периода. Неки су податке о поменутим збивањима из 822. и 823. године покушали да сведу на место Срб у Горњем Поуњу, док су други настојали да их припишу попапским Србима. Таква настојања нису наишла на шире прихватање у научним круговима, пошто чак и међу хрватским научницима, како старијим тако и новијим, постоји значајан број истраживача који се нису упуштали у ненаучно оспоравање поменутих података, већ су их исправно тумачили у контексту ране средњовековне историје Срба на ширем простору историјске Далмације. На поменуте појаве у хрватској историографији указивано је у радовима разних истраживача.
Референце
Литература
Спољашње везе Оригинални текст на латинском Geschichtsquellen des deutschen Mittelalters: Annales regni Francorum Geschichtsquellen des deutschen Mittelalters: Annales qui dicuntur Einhardi
Категорија:Франачка Категорија:Средњовековна историографија