Едвард Тич (, још познат и као Црнобради; 1680 – 22. новембар 1718) био је озлоглашени енглески гусар који је деловао на просторима око Западноиндијских острва и источне обале британских колонија у Северној Америци. Иако се о његовом раном животу не зна много, сматра се да је рођен у Бристолу, у Енглеској. Према новијим генеалошким истраживањима, његова породица преселила се на Јамајку, где је 1706. године Едвард Теч Млађи заведен у регистар као маринац у служби Краљевске ратне морнарице на броду њеног краљевског величанства “Виндзор.” Могуће је да је радио за корсаре током Рата краљице Ане, пре него што се преселио на Бахамско острво Њу Провиденс, базу капетана Бенџамина Хорниголда, чијој посади се Тич придружио око 1716. године. Хорниголд га је поставио за капетана слупа који је претходно заузео, па су се заједно бавили пиратеријом. У томе су им помогла још два брода која су се придружила њиховој флоти, једним од којих је командовао Стед Бонет. Међутим, крајем 1717. године Хорниголд се повукао из пиратерије и са собом повео два брода.
Тич је заузео француски трговачки брод, преименовао га у “Освета краљице Ане” и опремио га са 40 топова. Постао је чувени гусар, а надимак је добио по својој густој, црној бради и застрашујућем изгледу, причало се и да је везивао запаљене фитиље испод свог шешира да би застрашивао непријатеље. Оформио је гусарски савез и држао под опсадом луку Чарлстон у Јужној Каролини. Узео је откупнину за грађане Чарлстона, након чега се “Освета краљице Ане” насукала на пешчани спруд близу Бофорта у Северној Каролини. Црнобради и Бонет су се разишли, па се Црнобради преселио у Бат, где је помилован. Али убрзо се вратио на море, кад је привукао пажњу Александра Спотсвуда, гувернера Вирџиније. Спотсвуд је послао војнике и морнаре да заробе Црнобрадог, што су и успели 22. новембра 1718. године. Током крваве битке, Тич и неколико чланова његове посаде су убијени од стране мале групе морнара које је предводио поручник Роберт Мејнард.
Препредени и прорачунати вођа, Тич је одбијао да употребљава силу, већ се више ослањао на свој застрашујући изглед како би изазвао жељену реакцију код оних које је пљачкао. Насупрот модерној слици тиранина, Црнобради је својим бродовима управљао уз допуштење њихове посаде, а не постоје никакви докази да је икада повредио или убио неког од својих заробљеника. После смрти је романтизиран и тако постао инспирација за разна дела о гусарима.
Младост Не зна се много о раном животу Црнобрадог. Верује се да је у време смрти имао између 35 и 40 година, па се закључује да је рођен око 1680. године. У списима из његовог времена, углавном се јавља као Црнобради, Едвард Теч или Едвард Тич; данас се најчешће користи последње. Међутим, постоји неколико верзија његовог презимена. Према једном извору његово право презиме је било Драмонд, али то не потврђује никаква документација. Гусари су углавном користили измишљена презимена док су се бавили пиратеријом, да не би осрамотили породично име, због чега се право име Црнобрадог вероватно никада неће сазнати. Услед напредовања британских колонија у Америци у 17. веку и убрзане експанзије трансатлантске трговине робљем у 18. веку, Бристол је постао важна међународна лука, па је Тич вероватно одрастао у тада другом највећем граду у Енглеској. Вероватно је умео да чита и пише; комуницирао је са трговцима, а када је убијен код њега је пронађено писмо од министра правде и секретара Провинције Каролине, Тобајаса Најта. Писац Роберт Ли је на основу овога претпоставио да је Тич рођен у имућној породици. Вероватно је на Карибе дошао последњих година 17. века, на трговачком броду (могуће на броду за превоз робова). У 18. веку је писац Чарлс Џонсон тврдио да је Тич радио за корсаре током Рата за шпанско наслеђе, и да се “често истицао због своје неуобичајене смелости и личне храбрости.” У складу са подацима из његовог живота пре него што је постао гусар, не зна се ни када се придружио рату.
Њу Провиденс Због своје историје колонизације, трговине и пиратерије, Западноиндијска острва су била центар многих поморских инцидената у 17. и 18. веку. У 18. веку, Хенри Џенингс, корсар који је постао гусар, и његови следбеници одлучили су да од ненасељеног острва Нови Провиденс направе своју базу операција; имало је лак приступ Флоридском пролазу и трговачким рутама где су пролазили многи бродови који су прелазили Атлантик. У луку Новог Провиденса могло је да пристане на стотине бродова, а била је превише плитка за бродове Краљевске ратне морнарице. Писац Џорџ Вудбери је Нови Провиденс описао као “не град за домове, већ за привремено боравиште и освежење за буквално плутајућу популацију,” настављајући, “Једини трајни становници су следбеници гусарских кампова, трговци и улизице, сви остали су пролазни”. У Новом Провиденсу су гусари налазили предах од закона.
Тич је био један од оних који су дошли да уживају у повластицама које је пружало ово острво. Вероватно брзо након потписивања споразума у Утрехту, доселио се са Јамајке, и са многим корсарима који су учествовали у рату, почео је да се бави пиратеријом. Вероватно око 1716. године, придружио се посади капетана Бенџамина Хорниголда, чувеног гусара који је делао слободним водама Новог Провиденса. 1716. године, Хорниголд је поставио Тича за капетана слупа који је претходно освојио. Почетком 1717. године, Хорниголд и Тич су кренули ка континенту. Заузели су брод који је извозио 120 буради брашна из Хаване, а потом су узели и 100 буради вина са слупа из Бермуда. Пар дана касније, зауставили су брод који је пловио из Мадеире до Чарлстона у Јужној Каролини. Тич и његов интендантски официр Вилијам Хауард су тада већ теже контролисали своју посаду. Они су већ сада развили склоност ка мадеирском вину, а 29. септембра, близу Кејп Чарлса, су са брода “Бети” из Вирџиније узели само пошиљку Мадеире, након чега су потопили брод са остатком терета.
Током ове пловидбе са Хорниголдом настаје и први извештај о Тичу, где се признаје као прави гусарски капетан са бројном посадом. У извештају антипиратске патроле Северне Каролине, капетан Метју Мунт описује како “Теч” управља слупом са 6 топова и око 70 чланова посаде. У септембру, Тич и Хорниголд сусрећу се са Стедом Бонетом, земљопоседником и војним официром из имућне породице, који се раније те године окренуо пиратерији. Око 70 људи који су чинили Бонетову посаду, били су незадовољни његовим вођством, те је Тич, уз Бонетову дозволу, преузео команду над његовим бродом “Освета.” Његову ескадрилу су сада чинила три брода: “Освета,” Тичов стари слуп и Хорниголдов “Ренџер.” До октобра, овој малој флоти се придружује још један освојени брод. Слупове “Роберт” из Филаделфије и “Добронамерни” из Даблина зауставили су и опљачкали 22. октобра 1717. године.
Као бивши британски корсар, Хорниголд је нападао само своје старе непријатеље, његовој посади је сметало то што нису нападали британске бродове пуне драгоценог терета, па је крајем 1717. године Хорниголд деградиран. Не зна се да ли је Тич имао неке везе са овом одлуком, али се Хорниголд убрзо повукао из пиратерије. Са собом је повео “Ренџера” и још један слуп, а други слуп и “Освету” је оставио Тичу. Никада се више нису срели, а Хорниголд је, попут многих станара Новог Провиденса, био помилован од стране Вудса Роџерса у јуну следеће године.
Црнобради Тичева два брода су 28. новембра напала француски трговачки брод близу обале Светог Винсента. Пуцали су са бочних страна изнад бедема, побили део његове посаде и тако приморали капетана да се преда. У питању је био брод “Конкорд” из Сен Малоа, велики француски теретни брод за превоз робова. Тич и његова посада су бродом отпловили јужно уз Свети Винсент и Гренадини, до острва Бекија, где су искрцали посаду и товар, а брод преправили за сопствене потребе. Посади “Конкорда” додељен је мањи Тичов слуп, који су они преименовали у “Mauvaise Rencontre” (Лош сусрет), па су отпловили за Мартиник. Тич је можда регрутовао део робова, али је остатак остављен на острву, а касније, када се посада брода “Mauvaise Rencontre” вратила, поново су заробљени.
Тич је “Конкорд” одмах преименовао у “Освета краљице Ане,” и опремио га са око 40 топова. Крајем новембра, близу Светог Винсента, напао је брод “Велики Ален.” После дуже борбе, приморао је велики, добро наоружани трговачки брод да се преда. Наредио им је да отплове близу обале, где је искрцао посаду, узео товар, а потом запалио и потопио брод. Овај догађај је забележен у Бостонском извештају, где се наводи да је Тич заповедао “француским бродом са 32 топа, бригантином од 10 топова и слупом од 12 топова.” Не зна се када и где је Тич заузео бригантину, али сматра се да је тада на ова три брода имао већ око 150 чланова посаде.
Тич је 5. децембра 1717. године зауставио трговачки брод “Маргарет” близу Острва Краба, код Ангвиле. Капетан брода, Хенри Босток, заједно са посадом, били су заробљени око осам сати, и били приморани да гледају како је њихов брод похаран. Босток, који је држан на “Освети краљице Ане,” враћен је на “Маргарет” неповређен и дозвољено му је да оде са својом посадом. Он се вратио у своју базу, на острво Свети Кристофер, и овај инцидент пријавио гувернеру Волтеру Хамилтону, који му је тражио писмену изјаву. По Бостоковом сведочењу, Тич је имао два брода: слуп и велики француски теретњак холандске грађе, са 36 топова и 300 чланова посаде. Капетан је сматрао да је већи брод преносио скупоцени златни прах, сребрнину и један драгоцени пехар, који су наводно узели од заповедника “Великог Алена”. Тичова посада је рекла Бостоку да су претходно већ потопили неколико бродова, и да планирају да оду на Хиспаниолу, где би сачекали Шпанску армаду, која је превозила новац за плаћање гарнизона. Босток је тврдио и да га је Тич испитивао о кретању локалних бродова, али и да није био изненађен када му је Босток рекао да се из Лондона очекује краљевско помиловање за све гусаре.
У свом сведочењу, Босток је описао Тича као “високог, сувог човека који је имао веома црну браду, која је била веома дуга.” То су били први записи о Тичовом изгледу, а отуда и његов надимак, Црнобради. У каснијим описима помиње се да је његова густа, црна брада била исплетена у кике, некада увезане малим шареним тракама. Џонсон (1724) га описује као “такву појаву, да ни фурија из пакла не би страшније изгледала.” Не зна се да ли је Џонсонов опис био тачан, или мало улепшан, али изгледа да је Тич знао како изглед може да утиче на људе; боље да се непријатељима утера страх у кости, него да се ослања само на претње. Тич је био висок човек, широких рамена. Носио је чизме до колена и тамну одећу, велики шешир, а понекад и дуги плашт јарких боја од свиле или сомота. Према Џонсону, за време битке Тич је носио “повез преко рамена, са три каиша за пиштоље, који су висили у футролама попут реденика, и стављао упаљене шибице испод шешира,” ово последње вероватно да би још више нагласио свој застрашујући изглед. Упркос његовој репутацији немилосрдног гусара, не постоје никакви записи који би потврдили да је икада убио или повредио неког од својих заробљеника. Могуће је да је Тич користио и друге псеудониме; брод “Монсератски Трговац” наишао је на два брода и један слуп, којима су командовали капетан Кентиш и капетан Едвардс (познати псеудоним Стеда Бонета).
Ширење Тичеве флоте