Мароко ( [-{al-Maġrib}- — ал-Магриб], берб. -{Murakuc}-, ⵎⵓⵔⴰⴾⵓⵛ), званично Краљевина Мароко ( [-{al-Mamlakah al-Maghribiyah}-], берб. -{Tageldit en Murakuc}-, ⵝⴰⴳⴻⵍⴷⵉⵝ ⴻⵏ ⵎⵓⵔⴰⴾⵓⵛ), је земља на северозападу Африке. На западу излази на Атлантски океан, а на северу на Средоземно море. Граничи се са Алжиром на истоку и Мауританијом на југу. Мароко је под своју контролу ставио Западну Сахару, чији највећи део територије држи још од 1975. године.
Насељену од палеолитске ере пре више од 90.000 година, прву мароканску државу је основао Идрис I 788. Њом је касније владао низ независних династија, достигавши врхунац као регионална сила у 11. и 12. веку, под Алморавидима и династије Алмохада, када је контролисала већи део Пиринејског полуострва и Магреба. У 15. и 16. веку, Мароко се суочио са спољним претњама свом суверенитету, са Португалијом која је заузела неку територију, а Османско царство је ушло са истока. Династије Мариниди и Садити иначе су се одупирали страној доминацији, а Мароко је био једина северноафричка нација која је избегла османску власт. Династија Алауита, која до данас влада земљом, преузела је власт 1631. године и током наредна два века проширила дипломатске и комерцијалне односе са западним светом. Стратешка локација Марока у близини ушћа у Медитеран привукла је обновљено интересовање Европе; 1912. Француска и Шпанија су поделиле земљу на одговарајуће протекторате, резервишући међународну зону у Тангеру. Након повремених нереда и побуна против колонијалне власти, Мароко је 1956. поново стекао независност и поново се ујединио.
Од стицања независности, Мароко је остао релативно стабилан. Има пету највећу економију у Африци и има значајан утицај и у Африци и у арапском свету; сматра се средњом силом у глобалним пословима и има чланство у Арапској лиги, Унији за Медитеран и Афричкој унији. Мароко је унитарна полууставна монархија са изабраним парламентом. Извршну власт предводе краљ Марока и премијер, док законодавну власт имају два дома парламента: Представнички дом и Дом саветника. Судску власт има Уставни суд, који може да преиспитује валидност закона, избора и референдума.Morocco: Remove Obstacles to Access to the Constitutional Court. International Commission of Jurists. Краљ има огромна извршна и законодавна овлашћења, посебно над војном, спољном политиком и верским пословима; може издавати указе зване дахири, који имају снагу закона, а може и распустити парламент након консултација са премијером и председником уставног суда.
Мароко полаже право на власништво над несамоуправном територијом Западне Сахаре, коју је означио својим јужним провинцијама. Године 1975, након што је Шпанија пристала да деколонизује територију и уступи своју контролу Мароку и Мауританији, избио је герилски рат између тих сила и неких од локалних становника. Године 1979. Мауританија се одрекла права на ту област, али је рат наставио да бесни. Године 1991. постигнут је споразум о прекиду ватре, али је питање суверенитета остало нерешено. Данас Мароко заузима две трећине територије, а напори да се спор реши до сада нису успели да прекину политички ћорсокак.
Етимологија имена Пуно арапско име -{al-mamlakâ l-maġribīyâ}- (المملكة المغربية) најбоље се може превести као „Краљевство Запада“, иако је „Запад“ на арапском језику الغرب -{al-Gharb}-. Име се такође може превести као „краљевство вечери”. Средњовјековни арапски историчари и географи понекад су Мароко називали -{al-Maghrib al-Aqṣá}- (المغرب الأقصى - што значи 'најудаљенији запад') како би га разликовали од суседних регија које су се тада звале -{al-Maghrib al-Awsaṭ}- (المغرب الأوسط - што значи 'блиски запад') и -{al-Maghrib al-Adná}- (المغرب الأدنى, што значи - 'најближи запад').
Реч Мароко изведена је из имена града Маракеш, који је био његова престолница под династијом Алморавида и Алмохадским калифатом. Порекло имена Маракеш оспорава се, али највероватније долази од берберских речи -{amur (n) akush}- (ⴰⵎⵓⵔ ⵏ ⴰⴽⵓⵛ), што значи „Божја земља“. Модерно берберско име за Маракеш је -{Mṛṛakc}- (на берберском латиничном писму). На турском језику Мароко је познат као -{Fas}-, име изведено из његове древне престолнице Фес. Међутим, у другим деловима исламског света, на пример у египатској и блискоисточној арапској литератури пре средине 20. века, назив који се често користио за означавање Марока био је Маракеш (مراكش).
То се име и данас користи за нацију на неким језицима, укључујући персијски, урду и панџапски. Енглески назив -{Morocco}- представља англицизацију шпанског назива државе, -{Marruecos}-. То шпанско име било је и основа за стару тосканску реч за земљу, -{Morrocco}-, одакле је изведена модерна италијанска реч за земљу, -{Marocco}-.
Географија
Положај Мароко има обалу Атлантског океана која сеже поред Гибралтарског мореуза у Средоземно море. Граничи се са Шпанијом на северу (водна граница кроз мореуз и копнена граница са три мале ексклаве под контролом Шпаније, Сеута, Мелиља и Пењон де Велез де ла Гомера), Алжиром на истоку и Западном Сахаром на југу. Пошто Мароко контролише већи део Западне Сахаре, његова де факто јужна граница је са Мауританијом. Међународно признате границе земље леже између географских ширина 27° и 36° N и географске дужине 1° и 14°. Додајући Западну Сахару, Мароко се углавном налази између 21° и 36° N и 1° и 17° З (полуострво Рас Нуадибу је мало јужно од 21° и западно од 17°). мини|Тоубкал, највиши врх у северозападној Африци, на 4.167 метара. Географија Марока се протеже од Атлантског океана, преко планинских подручја, до пустиње Сахаре. Мароко је северноафричка држава, граничи се са северним Атлантским океаном и Средоземним морем, између Алжира и анексиране Западне Сахаре. То је једна од само три нације (заједно са Шпанијом и Француском) које имају обалу Атлантика и Медитерана.
Велики део Марока је планински. Планине Атлас налазе се углавном у центру и на југу земље. Планине Риф се налазе на северу земље. Оба подручја углавном насељава Берберски народ. Са 446.550 km², Мароко је, без Западне Сахаре, педесет седма по величини земља на свету. Алжир се граничи са Мароком на истоку и југоистоку, иако је граница између две земље затворена од 1994. године. мини|Део Анти-Атласа у близини Тафраута thumb|Старо дрво Cedrus atlantica у ланцу Атласа. Шпанска територија у северозападној Африци поред Марока обухвата пет енклава на обали Средоземног мора: Сеута, Мелиља, Пењон де Велез де ла Гомера, Пењон де Алусемас, острва Чафаринас и спорно острво Перехиљ. Уз обалу Атлантика Канарска острва припадају Шпанији, док је Мадеира на северу португалска. На северу, Мароко се граничи са Гибралтарским мореузом, где међународни транспорт има несметан транзитни пролаз између Атлантика и Медитерана.
Планине Риф се простиру преко региона који се граничи са Медитераном од северозапада до североистока. Атлас планине се простиру низ кичму земље, од североистока ка југозападу. Већина југоисточног дела земље налази се у пустињи Сахара и као таква је углавном слабо насељена и економски непродуктивна. Већина становништва живи северно од ових планина, док на југу лежи Западна Сахара, бивша шпанска колонија коју је Мароко припојио 1975. (види Зелени марш). Мароко тврди да је Западна Сахара део његове територије и то назива својим јужним провинцијама.
Главни град Марока је Рабат; његов највећи град је главна лука Казабланка. Остали градови са преко 500.000 становника на мароканском попису из 2014. су Фес, Маракеш, Мекнес, Сале и Тангер.
Мароко је у ИСО 3166-1 алфа-2 стандарду географског кодирања представљен симболом МА. Овај код је коришћен као основа за интернет домен Марока, .ma.
Клима
Клима је пустињска на југу, у подручју пустиње Сахара, а средоземна на северу и умерена на планинама. Количина падавина варира од 200 -{mm}-−1 do 5050-{mm}-−1. Реке: Сус, Тенсфит, Себу.
Клима Марока показује на северозападу утицаје медитеранске и сахарско-континенталне на југу и југоистоку. Висови Атласа, који имају властиту климу, утичу на клматску слику. Северозападни део земље има сува и топла лета са средњом августовском температуром од 23 °C (26 °C Казабланка и 29 °C Тангер). Зиме су благе (јануар 12 °C) и кишне, где се количина падавина идући према југу смањује. У унутрашњости опада благи утицај мора, тако да у централним деловима влада континентална клима, са летњим температурама од 29 °C до 45 °C, а зими се спуштају до 0 °C. Падавине су испод -{250 mm}-. Zapadni planinski obronci prime i više od 1.000 -{mm}- годишње, а изнад 1.000 -{m}- надморске висине у зимским месецима пада и снег. Јужно од Атласа, на рубовима Сахаре влада сува и топла клима. Падавине су неравномерне и ретко достигну 200 -{mm}- годишње, па се земљорадња задржава у подручју оаза. Током летњих месеци дува широко, топли ветар пун пустињског песка из Сахаре.
Биодиверзитет
Мароко има широк спектар биодиверзитета. То је део средоземног басена, области са изузетном концентрацијом ендемских врста које пролазе кроз брзе стопе губитка станишта, и стога се сматра жариштем за приоритет очувања. Авифауна су посебно варијанте. Авифауна Марока обухвата укупно 454 врсте, од којих су пет унели људи, а 156 се ретко или случајно виђају.
Берберски лав, који је у дивљини прогоњен до изумирања, био је подврста пореклом из Марока и национални је амблем. Последњи берберски лав у дивљини устрељен је у планинама Атлас 1922. године. Друга два примарна предатора северне Африке, атласки медвед и берберски леопард, сада су изумрли, односно критично су угрожени. Реликтне популације западноафричких крокодила опстајале су у реци Дра све до 20. века.
Берберски макаки, примат ендем Марока и Алжира, такође је суочен са изумирањем због престанка трговине, урбанизације, ширења дрвета и некретнина које умањују пошумљено подручје – станиште макакија.
Трговина животињама и биљкама за храну, кућне љубимце, медицинске сврхе, сувенире и фото реквизите је уобичајена широм Марока, упркос законима који велики део тога чине незаконитим. Ова трговина је нерегулисана и узрокује непознато смањење дивљих популација аутохтоних мароканских дивљих животиња. Због близине северног Марока Европи, врсте као што су кактуси, корњаче, коже сисара и високо вредне птице (соколови и дропље) се узимају у разним деловима земље и извозе у значајним количинама, са посебно великим количинама јегуље – 60 тона извезено на Далеки исток у периоду 2009‒2011.
Мароко је дом за шест копнених екорегија: медитеранске четинарске и мешовите шуме, медитеранску високоатласку степу клеке, медитеранске багремско-арганије суве шуме и сукулентне шикаре, медитеранске суве шуме и степе, медитеранске шуме и шуме и 7 сахарске шуме. Имао је средњу оцену индекса интегритета шумског пејзажа из 2019. од 6,74/10, што га је рангирало на 66. место у свету од 172 земље.
Историја
Праисторија и антика Подручје данашњег Марока било је насељено најмање од палеолита, почевши негде између 190.000 и 90.000 година пре нове ере. Недавна публикација сугерише да постоје докази за још раније људско становање у овој области: фосили Хомо сапиенса који су откривени касних 2000-их у близини атлантске обале у Џебел Ирхуду недавно су датирани на отприлике 315.000 година. Током горњег палеолита, Магреб је био плоднији него данас, подсећајући на савану, за разлику од свог модерног сушног пејзажа. Пре двадесет две хиљаде година, већ постојећу атеријанску културу наследила је иберомуруска култура, која је делила сличности са иберијским културама. Предложене су скелетне сличности између људских остатака пронађених на иберомуруским гробницама „Мешта-Афалоу“ и остатака европских кромањонаца. Иберомаурусску културу наследила је култура Беакер у Мароку.
Студије митохондријалне ДНК откриле су блиску везу предака између Бербера и Саамија из Скандинавије. Ови докази подржавају теорију да су неки од народа који су живели у франко-кантабријском уточишту у југозападној Европи током касног глацијалног периода мигрирали у северну Европу, доприносећи њеној поновној популацији након последњег леденог доба.