десно|безоквира|233x233п 1. падобранско-оклопна дивизија Херман Геринг () је била оклопна дивизија њемачког Луфтвафеа. Дивизија Херман Геринг се борила у Француској, сјеверној Африци, Сицилији, Италији и на Источном фронту током Другог свјетског рата. Дивизија је настала 1933. као полицијска јединица величине батаљона. Током времена прерасла је у пук, бригаду, дивизију и на крају је 1. маја 1944 спојена са 2. падобранско-панцергренадирском дивизијом Херман Геринг да би се образовао оклопни корпус под именом Рајсхмаршал. Предала се совјетској армији 8. маја 1945. код Дрездена.
Њен кадар је у почетку регрутован од добровољаца из нацистичких организација, као што је Хитлерова омладина, а касније је добијао појачања из Армије (нарочито оклопне јединице) и регруте из Луфтвафеа.
У оквиру немачких оружаних снага од 1933. г. постојала је 'елитна' јединица - била је то Regiment „General Göring“. Од скромне полицијска јединице од 400 људи оданих идејама националсоцијализма па преко Пука „Генерал Геринг“ са почетак рата и Оклопног падобранског корпуса „Херман Геринг“ са краја рата, то је била једина самостална оклопна јединица у саставу Луфтвафеа. Због неустрашивости и срчаности њених припадника ова јединица неколико пута је била готово збрисана али се сваки пут изнова обнављала и дизала из пепела.
Формирање
Настанак ове јединице повезан је успоном Адолфа Хитлера и доласком националсоцијалиста на власт. У фебруару 1933. године за министра Унутрашњих послова Пруске, Хитлер поставља свог блиског сарадника од најранијих дана – капетана Хермана Геринга, ваздухопловног аса из Првог светског рата. Тај положај му даје контролу над Пруском Државном Полицијом и чин генерала. Геринг одмах по доласку на положај већ 25. фебруара 1933. године формира специјалну јединицу од проверених чланова оданих националсоцијалистичким идејама јачине батаљона од око 400 људи под командом мајора Валтера Векеа (). Јединица је носила назив „Полицијски батаљон специјалане намене Веке“ () и први задатак јој је био борба против добро наоружаних комунистичких ћелија у Берлину. У јулу 1933. године јединица мења име у „Државна полицијска група Веке“ () а убрзо након тога јединица добија име свог творца - „Landespolizeigruppe General Göring“. Под Геринговим надзором јединица јача и нараста па у априлу 1935. године добија статус пука () па сходно томе мења поново име, овај пут у пук „Генерал Геринг“ (). Пук добија и новог команданта – полицијског потпуковника Фридриха Вилхелма Јакобиа ().
Само две године од доласка Хитлера на власт 1935. године настало је Немачко ратно ваздухопловство – Луфтвафе () које је било својеврсна националсоцијалистичка креација а само шест месеци од свог оснивања пук „Генерал Геринг“ бива пребачен у Луфтвафе. Ово пребацивање је и логично с' обзиром да на чело ваздухопловства долази оснивач јединице али оно је и последица преласка свих полицијских јединица под контролу Хајнрих Химлера шефа СС-а са којим Геринг није имао добар однос.
У моменту преласка у Луфтвафе следећи логичан корак пука био је формирање једног падобранског батаљона. Из свих јединица пука људство се добровољно јављало у I. ловачки батаљон. Крајем 1937. године број добровољаца је толико нарастао да није више било места у првом батаљону па је од вишка људства и 15. пионирске чете формиран нови 4. падобрански стерељачки батаљон () који је бројао око 600 припадника. Овај батаљон учествује током „Аншлуса“ Аустрије 13. марта када је ваздушним путем пребачен на аеродром Грац. Већ у априлу 1938. године батаљон бива изузет из пука „Генерал Геринг“ и упућен на специјалистичку обуку у Стендал, и он ће чинити језгро будуће прве падобранске јединице Луфтвафеа – Првог падобранског пука ().
Да би неко постао припадник пука „Генерал Геринг“ морао је да задовољи навише психо-физичке критеријуме. Морао је да има између 18 и 25 година, да буде висок најмање 1,68м, да је немачки грађанин, способан за војну службу, физички у изузетној кондицији, да може да докаже своје Аријевско порекло, да је неожењен, неосуђиван и ни под каквим кривичним гоњенејм и да отворено подржава националсоцијализам. Ови захтеви су били истоветни као и за пријем у Вафен-СС и пешадијки пук Велика Немачка. По отпочињају рата нов услов је био да се потпише уговор на минимум 12 година службе. Сви ови критеријуми су се како је рат одмицао снижавали и најважније је било попунити све веће губитке па су се неки припадници других служби у оквиру Луфтвафеа и без њихове сагласности прекомандовани у Герингову јединицу. Пук је био смештен у новој касарни Берлин-Рајникендорф (). Ова касарна, изграђена под личним надзором Геринга у близини Берлина сматрана је за најбољу у Европи, бољу чак и од школе Вафен-СС официра Бад-Тојлц () која је опет важила за најмодернију тада. Комплекс је обухватао 120 зграда – гимнастичке хале, отворене и затворене базене, учионице, објекти за смештај и обављање разне друге активности. На улицама Берлина припадници пука познавали су се по белим ромбовима на крагни и са белим ивицама као и по траци ушивеној на рукаву са натписом „General Göring“ а касније „Hermann Göring“. Војници пука учествовали су у многим војним парадама којима је Берлин обиловао тих предратних година, давали су стражу испред главног Геринговог штаба тј. штаба Луфтвафеа. Смена страже обављана је церемонијално и помпезно уз пуковски оркестар. Као његова лична заштита, припадници пука - његова сопствена војска, обезбеђивали су и његово раскошно имање „Каринхал“ (названо тако у част његове покојне прве супруге).
Делови пука „Генерал Геринг“ учествовали су у “Аншлуса” Аустрије - већ поменути падобранци 4. батаљона су неколико седмица били стационирани у Бечком Новом Месту, затим у окупацији Судетске области и уласку у Праг, где једно време обезбеђују изузетно важну фабруку “Шкода”. У само предвечерје рата пук је доста нарастао, превасходно са новим јединицама противавионске артиљерије тзв. Флакови.
Напад на Пољску и Норвешку
Током напада на Пољску само је мали део пука „Генерал Геринг“ учествовали у борби. Већи део пука остао је у Берлину пружајући противавионску одбрану Главног штаба Луфтвафеа. У пролеће 1940. године делови пука померени су на холандску границу чекајући инвазију на Француску. Један део пука под командом капетана Клугеа у састави једна пешадијска чета, једна самоходна Флак-батерија лаких топова 20мм и чета мотоциклиста учествовала је у зазимању радио станице и аеродрома у Есбјергу као и обезбеђењу обале код Јиланда током напада на Данску. Делови ове јединице морем су пребачени у Норвешку до Осла где са другим јединицама армије напредују и заузимању Трондхајм а касније се пробијају ка северу и Арктичком кругу где заузимају луке Боде и веома стратешки важан Нарвик у сарадњу са Планинским ловцима ().
Битка на Западу 1940. г.
Након Норвешке кампање борбена група капетана Клугеа вратила се у Берлин. Током маја и јуна пук је подељен на више мањих борбених група које су припојене оклопним и других јединица како би са њима учествовали у борбеним дејствима. Посебну ефикасност показали у Флак топови од 88мм у противоклопној борби. Делови пука прешли су реку Мезу, прошли кроз Холандију и ушли у источни део Белгије. Водили су жестоке борбе током прелаза Алберт канала као и током успешног заузимања Брисела пре него што су град успеле да заузму француске трупе. У борбама у Француској забележена је епизода вредна пажње – сукоб у Фландрији, где су се код Мормал шуме сукобили француски тенкови и Флакови 88мм и где се борба одвијала на и раздаљинама од свега неколико метара. Почаст пуку „Генерал Геринг“ указана је доделом улоге почасне страже током потписивања Француске капитулације у Компјењској шуми 21. јуна 1940. године. Након успешно завршене кампање на Западу, делови пука „Генерал Геринг“ неко време су провели на противавионским положајима на обали Ламанш као и противавионском прстену око Париза да би се крајем 1940. вратили у Берлин.
Источни фронт 1941. г.
Током Балканске кампање - напада на Краљевину Грчку (операција „Марита“) и Краљевину Југославију (операција „Директива 25“) - пук се налазио у Румунији, где је чекао прикључење 12. армији и био у резерви чекајући напад на СССР. Током тог периода, иако пук није био борбрно ангажован, учествовао је у противавионској одбрани стратешки важних румунских нафнтних поља у Плоештију. У моменту отпочињања напада на Совјетски Савез (операција „Барбароса“) пук се налазио у близини реке Буг на линији разграничења немачке и совјетске окупационе зоне у Пољској, на јужном сектору операције. Пук је био у саставу 2. Флак корпуса и део 1. оклопне групе () раније оклопна група фон Клајст). Борећи се раме уз раме са 11. оклопном дивизијом пук „Генерал Геринг“ учествије у почетним успешним продорима кроз совјетску одбрану и у напредовању ка месту Рациечов где поново до изражаја долазе Флакови од 88мм у противоклопној борби. Затим су даље напредовали ка Дубну, а током изузетно тешких и крвавих борби које су се водиле током окружења и заузимања Кијева и Брјанска, пук трпи осетне губитке али још једном потврђујући високу борбену репутацију као једна чврста и упорна јединица. Крајем 1941. године пук „Генерал Геринг“ повучен је у Немачку на опоровак и попуну губитака. У међувремену новоформирани 2. пешадијски јуришни батаљон, који је обучен и опремљен шаље се на Источни фронт. Овај батаљон крајем септембра 1941. год. у тешким борбама око Јухнова и аеродрома Анишово-Городишта бива десеткована и приморан је да се и он повуче у Немачку. И поред великих губитака по подацима из октобра 1941. године борбени учинак пука изгледа импозантно. Од лета до октобра уништен је 161 авион, 324 тенка, 167 артиљеријских оруђа, 45 бункера и 530 митраљеских гнезда и заробљено 11.000 совјетских војника. По повратку у Немачку противавионски делови пука једно време учествују у противавионској одбрани Минхена да би након тога поново били пребачени у околину Париза где се налазила и главнина пука и тамо остају до пролећа 1942. године.
Француска и Тунис 1942—1943. г.
У мају 1942. године долазио до нове реорганизације пука „Генерал Геринг“ који се претвара у Бригаду „Херман Геринг“ () на челу са генерал-мајором Паулом Конратом () и у том периоду врши окупационе дужности у Француској. У октобру те године, У октобру, 1942. г. док се бригада попуњавала у Бретањи, услед сталног прилива добровољаца из регрутних центара у Немачкој, Француској и Холандији међу којима је било и преко 5000 припадника падобранских јединица као и остаци 5. падобранског пука – () који је скоро био десткован током борби за заузимање Крита 1941. године одлучено је да се још једном измени формацијски састав ове јединице, овај пут до нивоа дивизије. Тако настаје Дивизија „Херман Геринг“ (). Центар у Утрехту од батаљона нараста на величину пука и постаје центар за пријем и опоровак рањених припадника дивизије који су отпуштени из болнице али нису још увек били спремни за повратак у борбене јединице. Формирање разних делова дивизје вршено је на бројним локацијама у Француској, Холандији и складиштима пука у Берлину. Дивизија је устројена према организацији армијских оклопних дивизија али и поред великог прилива људства, у време искрцавања савезника у северној Африци, број припадника није био ни близу потребног броја. Месечно је преко 1500 припадника дивизије одлазило на обуку у оклопне армијске јединице како би постали тзв. „Луфтвафе панцери“ док је у исто време готово исти број искусних тенковских посада - припадника армијских оклопних јединица - долазило у дивизију „Херман Геринг“. Иначе, сва оклопна и остала опрема и оруђа сем противавионских топова дивизија је добијала је од армије, укључујући и инструкторе, подофицире и официре.