Монголска инвазија на Европу

Монголска инвазија на Европу трајала је од 1236. до 1242. године и означава нападе Монгола на европске земље.

Увод мини|десно|Биста Џингис-кана у Монголији Татарска племена која лутају по Монголији уједињују се крајем XII и почетком XIII века под Темуџин (1154—1227), који се назвао Џингискан т. ј. велики хан (1206). О Татарима пише један кинески писац, савременик Џингисханов, следеће: »Татари се рађају и расту у седлу и на коњу; они се сами уче војничкој борби, јер цели свој живот проводе у лову. Зато немају пешадије, него само коњицу. Војске се може прикупити код њих неколико стотина хиљада. Готово нема код њих службеног дописивања, али сви, почев од врховног заповедника па до начелника хиљаде, стотине и десетине управљају лично. Сваки пут кад они хоће да заузму велики град, они прво наваљују на мања места, па, заробивши њихове становнике, гоне их на опсаду. Зато издају наредбу да сваки коњаник зароби десет људи; кад је овај број попуњен, сваки човек узима извесну количину траве или дрва, земље, камена; њих терају дан и ноћ, убијајући заостале. Приликом опсаде не штеде ни десетине хиљада жртава, и зато градови бивају увек заузети. По заузећу њиховом убијају, не штедећи, све, без обзира на то, да ли су стари или млади, лепи или ружни, сиромаси или богати, да ли се њима противе или не; никаква знаменита личност не може да избегне смртну казну ако им се она одупирала. После заузећа града деле плен сразмерно броју учесника у нападу између виших и нижих. Татарска земља богата је водама и травом, згодна је за коње и овце које им служе за храну; само кобиље млеко (кумис) довољно је да подмири глад и жеђ.«

Монголски коњи су били мали, мршави, али зато брзи, устрајни и навикнути на гладовање.

Први талас инвазија Инвазија на Поволшку Бугарску По извршеном уједињењу, Џингис-кан одводи своје хорде у Северну Кину коју покорава, па се потом окреће ка земљама на западној страни Монголије. Његова претходница прелази са јужних обала Касписког мора, преко Кавказа, у степе око Црнога Мора и напада на Половце, који позивају у помоћ суседне руске кнежеве. Кнежеви Кијева, Черњихова, Галича и других јужних области, бојећи се да ће и они бити нападнути ако Половци буду побеђени, сакупљају велику војску и полазе у сусрет Татарима; али они претрпљују пораз на реци Калки (сада Калмиусу) године 1223, а руски кнежеви који су остали живи и заробљени подвргнути су нечовечним мучењима. Али Татари, не искоришћујући своју победу, окрећу се назад и ишчезавају у степама. Руси, који чак нису могли ни да увиде какви су њихови победиоци, виде у овоме догађају само једну кратку и пролазну буру; али се татарска опасност поново јавља после неколико година.

Године 1227. Џингис-кан умире, и ускоро потом његов наследник Огатај шаље свог нећака Батуа, или Батија, у завојевачки поход на запад. Године 1236. Батијеве хорде појављују се на левој обали Волге и подјармљују Прабугаре са Волге.

Инвазија на Русију

мини|десно|Опсада Рјазња У зиму 1237. Монголи су прешли залеђену реку и приближују се области Рјазања од које траже да се покори и да им плаћа данак; а кад је она то одбила, оне је опкољавају и пустоше, врше покољ становништва или га одводе у ропство. Рјазањски кнежеви долазе журно, али се не усуђују да нападну тако бројног непријатеља и склањају се у своје утврђене вароши, које Татари помоћу справа за разбијање зидова заузимају на јуриш.

Из Рјазањске области Батиј продире у област Суздаља и заузима једно за другим Москву, Владимир и Суздаљ, док његове трупе, растурене по читавој земљи, заузимају и пустоше остале градове. Међутим, велики кнез области Владимира, Георгиј Всеволодович, напушта своју престоницу, скупља војску и сусреће Татаре на реци Ситју у марту 1238. године; његова војска је уништена, а он убијен у бици.

Потом Батиј полази ка Новгороду, али се на сто врста од града зауставља због надошлих река — то је било у пролеће — те се враћа на југ, у степе Половаца. Ови су немоћни да му се одупру: једни су истребљени, други беже ка Дунаву и склањају се код Мађара и на Балканско полуострво, а остатак се стапа са Татарима, који се учвршћују у степама око Црнога, Касписког и Азовског мора. Одатле Батиј предузима освајање Јужне Русије. Године 1239. шаље он у области Дњепра једну јаку војску која заузима Перејаслављ и Черњигов и уништава њихове браниоце. Године 1240 он полази лично у рат са главнином своје војске и опседа Кијев, који се не одупире дуго; он толико пустоши ту варош, да се она претвара у сеоце, јер шест година касније калуђер Плано Карпини, при проласку кроз њу, може да изброји једва 200 настањених домова, Од Кијева Батиј продужава на запад и осваја, поред осталих градова, још и Володимир и Галич, а потом прелази у Пољску и Угарску, где наилази на отпор који га приморава да се заустави и да пође натраг ка степама. Он оставља степе поред Азовског и Црног Мора једноме свом рођаку, а он се са главном татарском хордом, „Златном Хордом”, улогорује на обалама Дона и Волге. На реци Ахтуби оснива се као нека престоница Златне Хорде, град Сарај, престоница хана.

мини|лево|Опсада Кијева Татари ударају намет на освојене руске земље и постављају тамо управљаче, баскаке, са мањим одредима војника који имају дужност да надгледају становништво преостало после најезде. Татарски чиновници пребројавају становништво да би му наметнули порез. Једино су свештена лица ослобођена пореза, и: уопште узев, Татари остављају православној руској цркви све њене повластице и не прогоне је. Осим скупљања данка, они се не мешају у послове освојених области, које остављају руским кнежевима, али задржавају право да их потврђују у томе звању; зато руски кнежеви морају да одлазе у Хорду и траже од хана јарлик (повељу) који им даје кнежевску власт. Опљачкано и десетковано том свирепом најездом, руско становништво повија се под татарским јармом. Преостали кнежеви покоравају се такође; понекад они чак обуздавају покушаје побуне становништва, које губи стрпљење због глобљења и насиља што га врше скупљачи пореза. Тако Александар Невски, који је раније одбранио Новгород од Немаца, Литванаца и Швеђана, поставши велики кнез области Владимира, одржава у миру, чак и силом, становништво побуњено противу Татара. Када је прошло доба прве клонулости, Данило, кнез Галича, помишља да збаци татарски јарам, те тражи савезнике на Западу и почиње да подиже утврђења; али Татари наслућују његове намере и захтевају да поруши утврђења, те он мора да се одрекне својих планова. После Данилове смрти, за владавине његовога сина Лава, крајем XIII века, Татари упадају у Пољску и пустоше поново област Галич-Волинију толико, да се та покрајина још задуго није могла да опорави од тога удара нити да поврати некадашње благостање.

Инвазија на Пољску

У јануару 1241. године, изванредном брзином Бату-кан долази до Пољске и пустоши два насеља у то време у Пољској, град Лублин и Завихост и суседне округе и земљишта, заробљавајући и мушкарце и жене, пољске и русинске народности. Пошто су пољске реке Буг и Висла биле залеђене Монголи (Татари) под вођством генерала Бајдара и Кадан, сина великог кана, стижу до Сандомјежа, тесно опседајући град са свих страна. Пошто су га освојили, 13. фебруара, Татари су убили градског бискупа, све свештенике калуђере и ђаконе, као и цистерцитске монахе и све људе и жене који су бранили град. Поклани су и старци и деца, док се само неколико људи спасило бегом у Краков.

Татари су тада продрли до града Поланиеца, на Чарној реци, и поставили су логор у селу Турско-Велке, када их је напао Владимир, војвода Кракова са 1 500 витезова, који су дошли у помоћ Сандомјежу. У бици су за дивну чудо Владимирови људи побили чак 1 000 Татара! Та шачица је на крају, ипак, поражена и побијено је 800 пољских витезова, док се Владимир спасао.

Истог дана Кадан је са 10.000 људи наишао на трећи отпор тог дана и то код села Терчека, где је успео да лако порази Пољаке и настави продор у Пољску.

Татари су кад су добили појачање наставили продор, и то им је циљ био Краков, престолница Малопољске. У зору, понедељка, 18. марта Бајдаова коњица је наишла на жесток отпор код града Хмјелњика, који је водио Владимир и војвода Сандомјежа, Пакослав, уз које је било само неколико хиљада људи. У Пољској војсци је, после борбе, било много палих за одбрану вере и отаџбине, а међу њима су били Владимир и Пакослав, али мали део војске је преживео, јер је побегао у шуме.

Сутрадан су Пољаци претрпели још један пораз код Тарзкова.

Дана 20. марта је дошло до битке код Раћибожа, где је рађибошки и ополски кнез, Мјешко II Дебели, победио малобројне Монголе и побио њих 400.

Дана 28. марта Татари су стигли пред напуштени Краков из кога је у шуме побегла читава његова популација. Бату-кан је тај град дао спалити опустошити и разорити. Том приликом је већи део града уништен. Тада је Бату-кан чуо за други важан пољски град, Вроцлав.

После тог пораза Пољаци су на Одри срушили све мостове да непријатељ не би прелазио реку. Чак су градили и бране да би се река излила и успорила Татаре. Кнез Мстислав Казимировац се сукобио са малом трупом Татарима, која је прешла Одру, али је сузбијен и побегао је у Вроцлав, Хенрику.

На то је у Пољској завладао страх и паника. Вроцлав је био снабдевен храном, као да су Татари ишли право на њега. Поред тога цела Хенрикова ризница, много витезова и људи. Сви витезови су се налазили у градској тврђави док су сељаци бранили градске бедеме. Тада је сва храна са некретнинама транспортована до замка.

Првих дана априла Пољаци из Шлезије и Малопољске предвођени Владиславом Ополским пружили су отпор Монголима код Ополе, али су поражени.

Почетком априла Татари спалили град и опсели дворац, али нису ни једном покушавали да га освоје. Пољак, Часлав, члан реда проповедања и први игуман манастира Светог Војка се склонио у Вроцлав. Према једној хроници Бог је чувши плач хришћана, помогао витезовима да одбране град.

мини|десно|Битка код Легнице Дана 9. априла, 14 000 Татара, под вођством Орда-кана, Кадана и Бајдара, су опсели град Легницу, чији замак је бранило више хиљада добро наоружаних људи. Хенрик се храбро борио, с вером у Бога и очекујући његову помоћ.

Тог дана је Хенрик II Пјаст, велики војвода Пољске, изашао на бојно поље с војском у којој је био кнез Мстислав Ополски, као и Болеслав Моравски и Мјешко Дебели. Хенрик је за сваки случај спалио Легницу да се Татари не би користили градом, ако га освоје. На бојно поље су тада Пољацима, тј. Краковско-Шлеској, Великопољској војсци, у помоћ дошли: Темплари, Хоспиталци, Свето римско царство, Моравска марка, Баварско војводство и Тевтонски ред. Цела хришћанска војска била је састављена од пешадије, у којој је било и пољских регрута, плаћеника, становника Легнице а и баварских рудара. Цела та војска састојала се од свега 6 500 витезова.

У тој бици су скоро сви пољски витезови затекли јуначку смрт. Само су се Мстислав, кнез Ополе, који се са неколико витезова повукао у Легнички замак и Мјешко, који је кукавички побегао. У борби је после тога пао и Болеслав Моравски.

Хенрик је погинуо у тој борби, тако што га је, када је подигао руку да убије Татара, убио други Татар, који се ту нашао да спаси Хенрикову жртву, тако што га је ранио убодом копља у руку. Пошто је то била рука којом је држао узде, Хенрик је пао с коња.

Тада су наступили велики метежи међу хришћанима, који су се скупили око њега и однели га ван битке, где су га Татари погодили са самострелом. Тако смртно рањеном и непокретном Хенрику је један Татар мачем одрубио главу и поцепао му одећу, оставивши Хенрика нагог.

Убивши Хенрика, Татари су посади Легнице показали његову главу, али је она, и поред погибије свог главнокомандујућег, храбро бранила град. Истог дана опсада се наставила и још истог дана Татари су били принуђени на узмак.

Инвазија на Балканско полуострво

мини|лево|Монголско освајање Угарске