Алузија ( - говорење о једној ствари док се мисли на другу) је стилска фигура исказа која остварује своје значење упућујући на неки познати догађај или на неко дело, лик или ситуацију (нпр. Пирова победа).
У најширем смислу, свака врста метафоричког изражавања има алузиван карактер; у књижевности, алузија је првенствено усмеравање читаочевих асоцијација у правцу неког другог књижевног дела или мита. Нарочит значај ове врсте имају митолошке алузије у класичној и класицистичкој поезији. Примере овог типа налазимо код Лукијана Мушицког, Петра Петровића Његоша, Војислава Илића и др. Овакве алузије могу бити структурално шире развијене, као основа неке песме, алегорије или пародије, нарочито дела која се у свом дејству ослањају на формалне или садржинске паралеле и контрасте са неким ранијим делом (типа херојско-комични еп).
Поред тога, алузија може да се односи и на одређен догађај, личност или актуелну друштвену или политичку ситуацију. Овакве се алузије могу наћи као основе сатире, нпр. код Радоја Домановића.
У новијој поезији, алузија је важан елемент песничког изражавања амбивалентног доживљавања света, нпр. Тин Ујевићева Колајна.
Примери
Референце
Литература
Шкреб и група аутора Речник књижевних термина, Београд: Бигз, 1986. Барјактаревић, Ф. О нашим Мевлудима и о Мевлуду уопште, 1937. Lehfeldt, W. Das Serbokroatische Alhamiado Schriftum der Bosnisch-Hercegovinischen Muslime. Transkriptionsprobleme, 1969.
Категорија:Стилске фигуре