Просвећеност, просветитељство или рационализам ( - разум) је најзначајнија културно-књижевна епоха после ренесансе и највећи интелектуални покрет у Европи. Обухвата читав 18. век, али су филозофске припреме за њу извршене још у 17. веку, а одјеци идеја овог периода трајали су у неким земљама све до средине 19. века.
Обележја и идеје просветитељства Епоха просвећености карактерише се претежно одређеним идејно-филозофским ставовима, који се у књижевности тог доба манифестују у неколико књижевностилских варијанта: док на почетку века још преовлађују стилске црте класицизма, паралелно с тим ова епоха изграђује и неке своје књижевне особености (дидактички списи, филозофско-моралне расправе, грађански роман и грађанска драма), да би у другој половини века, у доба тзв. зреле просвећености, испољила неке тежње супротне основном ставу просвећености о безусловном примату „разума“ у човековом животу. Књижевне појаве тих последњих деценија века просвећености сврставају се у књижевни правац сентиментализам и предромантизам.
Основна идеја просветитељских филозофа била је да се човек рађа по природи добар и да му је душа чиста као „неисписан лист хартије“ (-{„tabula rasa“}-), а да од искуства зависи како ће та хартија бити исписана. Због тога школа и просвета у рационализму имају највећи значај, те су зато популарно-научни и дидактички списи најпреча народна потреба. Лепа књижевност мора не само забављати него и поучавати (тзв. утилитарна књижевност). После хуманизма и ренесансе реформације су ишле ка истицању аутономије разума и слободног одлучивања заснованог на принципима разумности, а против мрачног средњег века који је апсолутизовао власт цркве, религије и теологије. Просветитељство у правилном васпитању види главно средство за човеково формирање и разумно одлучивање.
Мада се књижевне врсте класицизма (трагедија и епопеја) и даље плодно негују, просвећеност је, пре свега, епоха прозе, тј. романа, драма, поучних списа, расправа, трактата, разговора и изрека.
Просветитељска књижевност у Србији Најзначајнији представник просвећености у Србији је био Доситеј Обрадовић који је својим делом Живот и прикљученија (1783.), својим Баснама (1788.) и својим моралистичким есејима засновао српску новију књижевност коју је имплементирао у европске литералне кругове.
Представници Немачка Лесинг
Француска Жан Жак Русо Монтескје Волтер Дени Дидро
Енглеска Данијел Дефо Џонатан Свифт Самјуел Ричардсон Хенри Филдинг Александар Поуп
Србија Захарије Орфелин Гаврил Стефановић Венцловић Доситеј Обрадовић
Референце
Читанка са књижевнотеоријским појмовима: за II разред средње школе / [приредиле] Љиљана Николић, Босиљка Милић. 19. изд. Београд: Завод за уџбенике. 2014. .
Категорија:Књижевни правци Категорија:Историја књижевности