мини|Фонтана у Севиљи посвећена песницима генерације 1927. Реализовао ју је Антонио Барионуево Ферер 2011. године, а скулптуру од макаелског мермера је израдио Сесар Портела. Генерација 1927. је појам под којим се подразумева група шпанских песника XX века која се појавила на културној сцени Шпаније око 1927. године. Назив је добила по години у којој је, поводом тристоте годишњице смрти, у Атенеуму у Севиљи одата почаст Луису де Гонгори, једном од највећих шпанских песника. Том свечаном догађају који је организовао Хосе Марија Ромеро Мартинез присуствовала је већина оних који се данас сматрају припадницима генерације 1927, међу којима се истичу Педро Салинас, Висенте Алеисандре, Хорхе Гиљен, Федерико Гарсија Лорка, Луис Сернуда, Дамасо Алонсо, Херардо Дијего, Рафаел Алберти, Емилио Прадос и Мануел Алтолагире.
О појму генерације Међу стручњацима се води полемика о томе да ли ову групу књижевних стваралаца треба сматрати генерацијом ако имамо у виду да њени представници не испуњавају у потпуности критеријуме које Јулиус Петерсен приписује појму генерације, а они су следећи: Рођење у размаку од неколико година Сличан интелектуални развој Лични односи између њих Учешће у колективним иступима Постојање »генерацијског догађаја« који повезује њихове воље Присуство »предводника« Заједничке стилске црте (»генерацијски језик«) Стагнација претходне генерације
Заиста је тешко уочити недвосмислен образац на основу ког би се тако хетерогена група стваралаца могла уклопити у генерацију 1927.
Тачно је да се рођење готово сваког од њих може сместити у један временски сегмент који не прелази 15 година, али нису сви ствараоци рођени у том периоду били припадници групе.
Тачно је да је значајан број њих имао солидан интелектуални развој, али то опет не значи да су сви они припадали истој генерацији.
Ни у једном тренутку се није могло уочити постојање предводника или »генерацијског језика«.
Међутим, постојали су лични односи између њих, макар између оних који су живели у истом крају и били свесни заједништва услед сличности у искуству.
Из тог разлога постоје стручњаци који сматрају да се пре ради о „генерацијској групи“, „констелацији“ или „класи“ стваралаца. На крају је прихваћена ознака генерација 1927, мада је било и других предлога: генерација Гиљен-Лорка (по двојици од најзначајнијих представника), генерација 1925 (аритметичка средина између година објављивања прве књиге сваког ствараоца понаособ), генерација авангарде, генерација пријатељства, генерација диктатуре (диктатура Прима де Ривере у Шпанији између 1923. и 1930), генерација Републике...
Претходници генерације 1927. Књижевна група која је дошла после модерниста и генерације 1898, која се одликовала јасном европском оријентацијом и схватањем уметности као подручја одвојеног од социјалног и политичког живота, позната је под називом новесентизам или генерација 1914. Ова група је временски коинцидирала са авангардним уметничким покретима који су се развијали у Европи почетком XX века, а који су раскинули како са темама карактеристичним за романтизам и реализам, тако и са њиховим изражајним техникама. Футуристе привлачи технолошки напредак и његове могућности, кубисти испитују реалност растављајући је на саставне делове, надреалисти реалност замењују ониричким светом... Ова временска коинциденција доводи до тога да припадници групе новесентизма у карактеристикама авангардних покрета виде опредељење за уметност која је производ игре и слободе и плод уметничке и експресивне способности уметника, а то је оно што их веома привлачи.Lengua Castellana y Literatura. J. Fortuny, C. Picó, R. Alsina y S. Martí. Pàg 178 y 179. 2008. Editorial Teide. Estilo. Literatura española. Juan Alcina y Joaquín Saura. Pàg. 392-396. 1980. Vicens Vives
Две основне црте припадника генерације 1914. или новесентизма су: изражавање субјективног, ради чега често користе метафору; и појмовна прецизност, чиме се манифестује њихов солидан интелектуални развој. Имајући у виду њене основне црте, не чуди што се ти књижевници углавном изражавају кроз лирику и есеје који се превасходно објављујују у новинама и часописима (један пример представља севиљски часопис Грчка – основали су га Исак дел Вандо-Виљар и Адријано дел Ваље – који је излазио у периоду 1918-1920. и са којим су 1919. године сарађивали песници ултраисти). И поред свега тога, у оквиру новесентизма се јавља и понеки представник романа који се опредељује за субјетивизам и обнову коју је започела генерација 1898, баратајући догађајима како би могао да изрази своје мишљење о различитим темама.
Историја
У тој ситуацији непрестане обнове и друштвених и политичких промена јављају се млади песници, есејисти, романописци и драматурзи који се по својим карактеристикама тешко уклапају у постојеће групе. Сви ти млади писци ће, као и припаднци претходне генерације, моћи да рачунају, с једне стране, на изванредан часопис који ће им омогућити да се отворе ка свету и прихвате новине споља: на Западну ревију шпанског филозофа Хосеа Ортеге и Гасета; а са друге стране, на једну тачку сусрета и суживота: на Студентску резиденцију.
На тај начин је ова група нових писаца објављивала у најзначајнијим часописима тога доба, као што су поменута Западна ревија или Литерарна газета (коју је уређивао Ернесто Хименез Кабаљеро), али и у многим другим као што су: Приморје из Малаге (који су 1926. штампали Мануел Алтолагире и Емилио Прадос), Стих и проза из Мурсије (као књижевни додатак у Истини, који су између 1923. и 1926. уређивали Хосе Баљестер Николас и Хуан Гереро Руиз), Подне из Севиље, Мезета из Ваљадолида, Крст и црта из Мадрида (који је од 1933. до 1936. уређивао Хосе Бергамин), Кармен из Сантандера (који је 1927. основао Херардо Дијего и који је имао празнични додатак Лола), Октобар (часопис који је уређивао Рафаел Алберти) и Зелени витез поезије из Мадрида (који је од 1935. уређивао Пабло Неруда).
И поред свега тога, за групу је карактеристично да су сви њени припадници поседовали продорну личност која је била способна да све утицаје или лекције било ког узора трансформише на себи својствен начин који је потпуно другачији од оног осталих припадника. Из тог разлога се не може говорити ни о заједничком књижевном стилу или правцу. Зато многи аутори о њима радије говоре као о групи 1927.
Чланови групе мини|Споменик Херарду Дијегу у Улици Пија Барохе, испред Куће Кантабрије у Мадриду. У овој групи писаца истичу се песници Хорхе Гиљен, Педро Салинас, Рафаел Алберти, Федерико Гарсија Лорка, Дамасо Алонсо, Херардо Дијего, Луис Сернуда, Висенте Алеисандре, Мануел Алтолагире и Емилио Прадос; има аутора који ту сврставају и Мигела Ернандеза; али њој припадају и романописци, есејисти и драматурзи као што су Макс Ауб, Фернандо Виљалон, Хосе Морено Виља или Леон Фелипе. Осим њих треба имати у виду и личности које је критика заборавила, као што је то случај са већином жена из ове групе: Конча Менендез Куеста, песникиња и драмска списатељица; Марија Тереса Леон, списатељица; Ернестина де Чампурсин, песникиња; Роса Часел, песникиња, прозна списатељица, есејисткиња, преводитељка; Хосефина де ла Торе, песникиња, прозна списатељица, лирска певачица и глумица; Марија Замбрано, филозофкиња и есејисткиња; Маргарита Хил Росет, вајарка, илустраторка и песникиња. А такође и друге ауторе као што су Хуан Лареа, Маурисио Бакарисе, Хуан Хосе Доменчина, Хосе Марија Инохоса, Хосе Бергамин или Хуан Хил-Алберт.
Такође се може узети у обзир и такозвана друга генерација 1927 (израз који је употребио један од њених припадника, Хосе Лопез Рубио) коју су чинили ученици авангардног уметника Рамона Гомеза де ла Серне, међу којима се истичу хумористи Енрике Хардијел Понсела, Едгар Невил, Мигел Миура, Антонио Лара који су по завршетку Шпанског грађанског рата постали чланови редакције часописа Препелица.
Осим тога треба имати на уму да није сва књижевна продукција ове групе писана на шпанском језику, нити је везана само за Шпанију. Било је стваралаца који су припадали овој групи, а писали су на другим језицима: то је био случај са Салвадором Далијем и Оскаром Домингезом, који су писали на француском, или са Фелипеом Алфауом, који је писао на енглеском. Многи значајни писци и уметници који су били значајни у овом покрету, као што су Пабло Неруда, Висенте Уидобро, Хорхе Луис Борхес или Френсис Пикабија, нису потицали из Шпаније.
Због свега тога нема много основа да се на генерацију 1927. гледа као на строго мадридски феномен. Штавише, може се уочити постојање других стваралачких нуклеуса расутих по читавој шпанској територији, мада међусобно блиско повезаних. Тако да су се главни нуклеуси налазили у Севиљи (око часописа Подне), на Канарским острвима (око Уметничке газете) и у Малаги (око часописа Приморје), али то не значи да није било значајне активности у Кантабрији, Галицији, Каталонији и Ваљадолиду.
Генерација 1927. у другим уметничким испољавањима Такође се не може изгубити из вида да су се други чланови групе определили за уметничке активности другачије од оних строго књижевних, као што су Луис Буњуел, редитељ; К-Хито, карикатуриста и аниматор; надреалистички сликари као што су Салвадор Дали и Ремедиос Варо; Маруха Маљо, сликарка и вајарка; Анхелес Сантос Тороеља, сликарка и графичарка; сликари Бенхамин Паленсија, Грегорио Пријето, Мануел Анхелес Ортиз, Рамон Гаја и Габријел Гарсија Марото; или композитор Родолфо Халфтер и музиколог Хесус Бал и Гај, чланови Групе осморице, музичког еквивалента књижевне генерације 1927, коју су чинили: поменути Бал и Гај, браћа Ернесто и Родолфо Халфтер, Хуан Хосе Мантекон, Хулијан Баутиста, Фернандо Ремача, Роса Гарсија Аскот, Салвадор Бакарисе и Густаво Питалуга, као и мање-више маргинални композитори као што је Густаво Дуран.
У Каталонији је постојала каталонска група која се први пут јавно представила 1931. године под именом Група независних каталонских уметника и коју су чинили Роберто Герхард, Балтасар Сампер, Мануел Бланкафорт, Рикардо Ламоте де Грињон, Едуардо Толдра и Федерико Момпу.
На другим пољима, као што је архитектура, треба поменути генерацију 1925. Иако су неки аутори предлагали да се такође назове генерација 1927, ради се о две групе које се међу собом јасно разликују. Према једној од најисцрпнијих студија о овим архитектама (Карлос Арничес и Мартин Домингез, архитекте генерације 1925), њен део су били Фернандо Гарсија Меркадал, Хуан де Завала, Мануел Санчез Аркас, Луис Лакаса, Рафаел Бергамин (брат есејисте и песника Хосеа Бергамина), Луис Бланко Солер, Мигел де лос Сантос, Агустин Агире, Касто Фернандез Шо, Едуардо Фигероа, Карлос Арничес Молто и Мартин Домингез Естабан. Према поменутој студији, Теодоро де Анасагасти је један од учитеља те генерације, кључна личност за разумевање суштине групе и по чему се разликује, а Луис Гутијерез Сото, најмлађи од свих, не испуњава вредности које је ова група наметнула. Други, као што су Хосе де Аспироз, Хосе Боробио, Мануел Муњоз Касајус, Фернандо Салвадор, Висенте Есед, Бернардо Хинер де лос Риос или Рамон Дуран Рејналс, сматрају се споредним.
Правци генерације 1927. Генерација 1927. је у ствари била веома хетерогена група; њени припадници се обично деле у парове или тријаде. Тако, на пример, песници неопопуларизма или неопопуларисти, Рафаел Алберти и Федерико Гарсија Лорка, унутар подгрупе која је било посебно бројна, покушавају да се приближе поезији Хила Висентеа и романсера или канцонијерској лирици, тражећи народне изворе у фолклору традиционалне лирике; нешто од тога постоји и код Херарда Дијега који се након своје креационистичке фазе приближио лирици Лопеа де Веге захваљујући издању које је у то време сачинио Хосе Фернандез Монтесинос.