Џулија Каролин Чајлд (рођена МекВилијамс; енгл. Julia Carolyn Child; Пасадена, 15. август 1912 — Монтекито, 13. август 2004) била је америчка куварица, ауторка и телевизијска личност. Позната је по томе што је упознала америчку јавност са вештинама француске кухиње кроз своју књигу Овладавање вештином француске кухиње (енгл. Mastering the Art of French Cooking), као и кроз бројне телевизијске програме, од којих је најпознатија емисија Француски кувар (енгл. The French Chef), која је премијерно приказана 1963. године.
Рано детињство Џулија Каролин МекВилијамс рођена је 15. августа 1912. године у Пасадени, Калифорнија. Њен отац био је Џон МекВилијамс млађи (1880–1962), дипломац Принстон Универзитета и истакнути управник земљишта. Њена мајка била је Џулија Каролин „Каро” Вестон (1877–1937), наследница компаније за папир и ћерка Бајрона Куртиса Вестона, поручника гувернера Масачусетса. Џулија је била најстарија од троје деце, након ње су дошли брат Џон МекВилијамс III и сестра Доротеј Кузинс.
Чајлд је похађала Polytechnic School и Westridge School од четвртог до деветог разреда у Пасадени. У средњој школи, Чајлд је послата у Katherine Branson School у Росу, Калифорнија, која је у то време била интернат. У младости је играла тенис, голф и кошарку.
Студирала је на Смит колеџу у Нортхемптону, Масачусетс, где је 1934. дипломирала историју. У то време планирала је да постане романописац или можда писац за часописе. Након дипломирања, Чајлд се преселила у Њујорк, где је једно време радила као копирајтер за рекламно одељење компаније W. & J. Sloane.Sheryl Julian, "Julia Child, A Chef for Everyone, Dies," Boston Globe, 14. август 2004., pp. A1, B5.
Иако је одрасла у породици са куваром, Џулија није посматрала нити учила кување од те особе, а није научила да кува све док није упознала свог будућег супруга, Пола, који је одрастао у породици веома заинтересованој за храну.
Каријера Други светски рат Џулија Чајлд се 1942. године придружила Канцеларији за стратешке службе (OSS), претечи ЦИА-е, након што је открила да је са 188 цм висине превисока да би се пријавила у Женски армијски корпус (WACs) или у Морнарицу САД WAVES. Започела је своју OSS каријеру као дактилограф у седишту у Вашингтону, али је због свог образовања и искуства убрзо добила позицију строго поверљивог истраживача, радећи директно за шефа OSS-а, генерала Вилијама Џ. Донована.
Као истраживачки асистент у Одељењу за тајну обавештајну службу, Чајлд је укуцала преко 10.000 имена на белешке како би пратила официре. Годину дана је радила у Одељењу за опрему за хитне морске спасавања (ESRES) у Вашингтону, Д.Ц. као службеник за евиденцију, а затим као асистент програмерима репелената за ајкуле који су били потребни како би се осигурало да ајкуле неће активирати муницију намењену немачким подморницама. Када је Чајлд замољена да реши проблем прекомерног активирања подводних експлозива OSS-а од стране знатижељних ајкула, „Чајлдино решење је било да експериментише са кувањем различитих смеса као репелента за ајкуле”, које су се посипале у воду близу експлозива и одбијале ајкуле. Још увек у употреби, експериментални репелент за ајкуле „означио је Чајлдин први улазак у свет кувања”.
Током 1944–1945. године, Чајлд је била распоређена у Канди, Цејлон (данас Шри Ланка), где су њене одговорности укључивале „регистровање, каталогизовање и усмеравање велике количине високо класификованих комуникација” за тајне станице OSS-а у Азији. Касније је премештена у Кунминг, Кина, где је добила Емблем за заслужну цивилну службу као шеф Регистра Секретаријата OSS-а. За своју службу, Чајлд је добила награду у којој су наведене њене бројне врлине, укључујући „енергичност и урођену ведрину”. Као и други записи OSS-а, њен досије је декласификован 2008. године, а њен комплетан досије доступан је онлајн. ARC Identifier 2180661 , Office of Strategic Services Personnel Files from World War II
Док је била у Кандију, упознала је Пола Кушинга Чајлда, који је такође био запослен у OSS-у. Венчали су се 1. септембра 1946. године у Ламбервилу, Пенсилванија, а касније су се преселили у Вашингтон, Д.Ц. Пол, родом из Њу Џерсија, који је живео у Паризу као уметник и песник, био је познат по свом префињеном укусу и упознао је своју супругу са фином кухињом. Придружио се Америчкој спољној служби, а 1948. године, пар се преселио у Париз након што га је Државни секретаријат тамо поставио за официра за изложбе у Америчкој информативној агенцији. Пар није имао деце.
Пост-ратна Француска Чајлд се више пута присећала свог првог оброка у ресторану La Couronne у Руану као кулинарског открића. Једном је описала оброк од острига, sole meunière и финог вина за The New York Times као „отварање душе и духа за мене”. Године 1951. дипломирала је на чувеној кулинарској школи Кордон Бле у Паризу, а касније је приватно учила код Макса Бугнара и других мајсторских кувара. Придружила се женском кулинарском клубу Le Cercle des Gourmettes, преко којег је упознала Симон Бек, која је писала француску куварску књигу за Американце са својом пријатељицом Луизет Бертол. Бек је предложила да Чајлд ради са њима како би књига била привлачна Американцима. Године 1951. Чајлд, Бек и Бертол почеле су да подучавају кување америчким женама у Чајлдиној париској кухињи, називајући своју неформалну школу L'école des trois gourmandes (Школа три гурмана). Током наредне деценије, како су се Чајлдови кретали по Европи и на крају у Кембриџ, Масачусетс, њих три су истраживале и више пута тестирале рецепте. Чајлд је преводила француски на енглески, чинећи рецепте детаљним, занимљивим и практичним.
Године 1963. Чајлдови су саградили кућу близу провансалског града Пласкасије у брдима изнад Кана на имању које је припадало коауторки Бек и њеном супругу, Жану Фишбахеру. Чајлдови су је назвали „La Pitchoune”, провансалска реч која значи „малишана”, али је током времена имање често било нежно називано једноставно „La Peetch”.
У својој књизи Dearie: The Remarkable Life of Julia Child, која је бестселер New York Times-а, аутор Боб Спиц навео је да је Чајлд дијагностикован рак дојке средином 60-их. Имала је мастектомију 28. фебруара 1968. године.
Медијска каријера Троје будућих аутора првобитно је потписало уговор са издавачем Houghton Mifflin, који је касније одбио рукопис јер је деловао превише као енциклопедија. Када је коначно објављена 1961. године од стране Алфреда А. Кнопфа, књига од 726 страница Овладавање вештином француске кухиње била је бестселер и добила је похвале критике, делом због америчког интересовања за француску културу почетком 1960-их. Хваљена због корисних илустрација и прецизне пажње посвећене детаљима, као и због тога што је фину кухињу учинила доступном, књига је и даље у штампи и сматра се преломним кулинарским делом. Након овог успеха, Чајлд је писала чланке за часописе и редовну колумну за новине The Boston Globe. Објавила је скоро двадесет наслова под својим именом и са другима. Многи, иако не сви, били су повезани са њеним телевизијским емисијама. Њена последња књига била је аутобиографска Мој живот у Француској (енгл. My Life in France), објављена постхумно 2006. године, написана са њеним пранећаком, Алексом Пруд'омом. Књига описује живот Чајлдове са њеним супругом, Полом Кушингом Чајлдом, у пост-ратној Француској.
Француски кувар и повезане књиге
Појављивање 1961. године у емисији о прегледу књига на тадашњој станици Националне образовне телевизије (НЕТ) у Бостону, WGBH-TV (сада главна станица PBS-а),"Boston PBS Station WGBH a Little Giant," (Northampton, Massachusetts) Hampshire Gazette, 3. март 1980., довело је до оснивања њене прве телевизијске кулинарске емисије након што су гледаоци уживали у њеној демонстрацији како се прави омлет. Француски кувар је дебитовао као летња пилот серија 26. јула 1962. године."Today on TV," , 26. јул 1962., То је довело до тога да програм постане редовна серија, почевши од 11. фебруара 1963. године,"Today on TV," , 11. фебруар 1963., на WGBH-у, где је одмах постигао успех. Емисија се приказивала на националном нивоу десет година и освојила је Пибоди и Еми награде, укључујући прву Еми награду за образовни програм. Иако није била прва телевизијска куварица, Чајлд је била највише гледана. Привукла је најширу публику својим веселим ентузијазмом, карактеристичним гласом и непристрасним, природним начином. Године 1972. Француски кувар је постао први телевизијски програм који је био тиловани за глуве особе, иако је то учињено коришћењем прелиминарне технологије отвореног титловања.
Чајлдина друга књига, The French Chef Cookbook, била је збирка рецепата које је демонстрирала у емисији. Убрзо је уследила 1970. године Mastering the Art of French Cooking, Volume Two, поново у сарадњи са Симон Бек, али не и са Луизет Бертол, са којом је професионални однос престао. Чајлдина четврта књига, From Julia Child's Kitchen, илустрована је фотографијама њеног супруга и документовала је серију Француски кувар у боји, као и пружила опсежну библиотеку кухињских белешки које је Чајлд саставила током емисије.
Утицај на америчка домаћинства Чајлд је имала велики утицај на америчка домаћинства и домаћице. Због технологије 1960-их, емисија је била немонтирана, што је довело до тога да се њене грешке појављују у коначној верзији и на крају дају „аутентичност и приступачност телевизији”.Toby Miller. "Screening Food: French Cuisine and the Television Palate." In French Food: On the Table, On the Page, and in French Culture. P. 224 Према Тобију Милеру у „Screening Food: French Cuisine and the Television Palate”, једна мајка којој је говорио рекла је да је понекад „све што је стајало између мене и лудила била срчана Џулија Чајлд” због Чајлдине способности да је умири и пренесе. Поред тога, Милер напомиње да је Чајлдина емисија почела пре феминистичког покрета 1960-их, што је значило да су проблеми са којима су се домаћице и жене суочавале донекле игнорисани на телевизији.
Каснија каријера thumb|upright=1.4|Кухиња Џулије Чајлд у Националном музеју америчке историје Смитсонијана
Седамдесетих и осамдесетих година, била је звезда бројних телевизијских програма, укључујући Julia Child & Company, Julia Child & More Company, и Dinner at Julia's. За књигу из 1979. године Julia Child and More Company, освојила је Националну књижевну награду у категорији Савремени интереси. Године 1980. Чајлд је почела редовно да се појављује на Добро јутро, Америко телевизијске куће ABC.
Године 1981. основала је Амерички институт за вино и храну са винарима Робертом Мондавијем и Ричардом Графом, и другима, како би „унапредила разумевање, уважавање и квалитет вина и хране”, подухват који је већ започела својим књигама и телевизијским наступима. Године 1989. објавила је оно што је сматрала својим magnum opus-ом, књигу и серију видео-упутстава под заједничким називом The Way To Cook.
Током кризе ХИВ/АИДС-а осамдесетих година, Чајлд је прешла од хомофобичних ставова до тога да је постала страствена активисткиња за АИДС, подстакнута тиме што је блиски сарадник подлегао АИДС-у.
Средином 1990-их, као део свог рада са Америчким институтом за вино и храну, Чајлд је постајала све више забринута за едукацију деце о храни. Глумила је у још четири серије деведесетих година које су приказивале гостујуће куваре: Cooking with Master Chefs, In Julia's Kitchen with Master Chefs, Baking with Julia, и Julia & Jacques Cooking at Home. Више пута је сарађивала са Жаком Пепеном за телевизијске програме и куваре. Све Чајлдине књиге током овог периода произашле су из телевизијских серија истог назива.