400px|thumb Историја Норвешке је историја краљевине Норвешке и подручјка која представљају данашњу Норвешку.
Праисторија и стари век Прва насеља на територији данашње Норвешке настала су око 6 000 године п. н. е. Касније су на ове просторе дошли Германи, који се стапају са староседеоцима и тако настаје Норвешки народ.
Око 800. п. н. е. на подручју Норвешке су настали рунски натписи. За то време у Норвешкој ничу бројна мала и примитивна краљевства, на чијем челу се налазио вођа (јарл), који се саветовао са племством. Касније је створен и савез норвешких племена, која су своја питања решавали у заједничкој скупштини, која је бирала краља савеза. Ова племена нису улазила у везе са старим Швеђанима и Данцима.
Средњи век Норвешка у раном средњем веку Норвешка је у свом друштвеном развитку заостајала иза других делова Скандинавије, и зато се у њој сачувало далеко више старинских установа и обичаја који омогућују да се реконструише онај поредак који је у раније време постојао и у другим деловима Скандинавије.
Скандинавци Норвешке делили су се на мноштво ситних племена — филка (fylke, немачко volk), расутих по заливима који дубоко залазе у полуострво (такозваним фјордовима) и међусобно одвојеним високим планинама. На челу сваког од њих стајао је посебан племенски вођа, такозвани јарл.
Више филка уједињавало се у крупније племенске савезе, са заједничким народним скупштинама (thing), на које се сакупљало читаво слободно становништво. Постојала су и већа старешина. На челу појединих племенских удружења појављују се и краљеви.
Сваки филк делио се на сатније (herad), са сатником на челу (hersir). Основицу друштва чинили су слободни сељаци, који су се звали бонди (bonde). Они су се састајали на народне скупштине — тинге — и решавали на њима своја локална питања.
Даље уједињавање племена Норвешке доводи до тога да се у њој формирају четири велике области, свака са својим самосталним тингом, својим посебним законом и посебним месним обичајима. У њима се појављују краљеви, који се бирају на тинзима. Ако краљ не задовољава захтеве становништва, незадовољници разашиљу по читавој земљи стрелу, која представља знак да краља треба свргнути с престола и убити. Према томе, у то доба почиње већ да се распада родовско друштво, да се образују класе и формира држава; притом поред слободних сељака -— бонда и представника родовске аристократије — јарла, постоје још и робови. Око јарла почињу да се окупљају дружине.
Становништво се бави углавном ловом и риболовом, јер географски услови за бављење земљорадњом у већим размерама нису у Скандинавији повољни. Због посебне важности риболова знатан развитак достиже морепловство, а у вези с тим и гусарство и трговина. Трговало се сушеном рибом, крзнима и другим локалним производима.
С распадањем родовских односа и образовањем крупнијих краљевина поједини представници аристократије, који нису желели да се покоравају краљевој власти, сакупљају своје дружине и организују прекоморске походе, у које увлаче и вишак становништва.
Распадање родовских односа и образовање класа најраније се запажа код Шведа, или Свиона. Још у Тацитово време ту је постојала јака краљевска власт и имовинска неједнакост. Како каже Тацит, код њих „богатство ужива велико поштовање”. Тацит код Свиона разликује низ сталежа: аристократе, слободне људе, ослобођенике и робове.
Услед распадања родовског поретка, класне диференцијације и пренасељености, узимају маха поморство и гусарство, посебно почев од IX века. За период од IX до XI века карактеристични су походи појединих вођа, такозваних поморских краљева — викинга (од речи „вик” — залив, драга). Ти су одреди поморских краљева на својим бродовима, такозваним „морским вуцима” или „морским коњима”, у које је могло да стане 60—70 војника, предузимали понекад врло далеке препаде. Тако се код Скандинаваца гусар, војник и трговац уједињују у једно лице. Викинзи десно|350п|мини|Карта с приказом подручја Скандинавских насеља у осмом (тамноцрвена), деветом (црвено), десетом (наранџаста) и једанаестом (жута) веку. Освајања и путовања Данци, Норвежани и Швеђани (Скандинавци, Викинзи или Нормани) предузимају нападе на Ирску и још у IX веку образују у њој — углавном на источној обали и на југу земље — низ мањих скандинавских (норманских) „држава”. Ове скандинавске насеобине одржавале су се ту до краја IX века, када су Скандинавци открили Исланд (878 г.), куда је кренула главна струја колонизатора из Норвешке. Ту су се почели селити, с једне стране, сељаци који у отаџбини нису могли наћи земље за бављење земљорадњом, а с друге стране — они незадовољни представници аристократије који су чинили опозицију према краљевској власти, а морали да признају безизгледност даље борбе. Скандинавци су населили и друга острва северно од Енглеске.
Насеља Скандинаваца у Ирској почела су у великој мери опадати, а њихово становништво је у знатном степену келтизовано. На Исланду су се пак дуго времена сачували старински обичаји, старији друштвени односи и начин живота него у самој Скандинавији, као и староскандинавска култура. На Исланду су записане староскандинавске песме и саге, које су чували и предавали многобројни певачи или приповедачи, такозвани скалди. Познато нам је најкрупније дело те врсте — „Еда”, у прози и стиху, које у себи садржи мноштво старинских легенди.
Али се географска открића Скандинаваца нису завршила са открићем и насељавањем Исланда. У X веку они су открили Гренланд. У легендама о тој земљи казује се да је била настањена патуљцима (Ескимима). Тамо су кренули колонизатори са Исланда. Исландска колонија на Гренланду постојала је све до XVI века, а затим је ишчезла.
Постоје подаци о томе да су око 1000 г. Нормани доспели у Северну Америку, где су чак основали колонију, која је трајала све до XIV века. Али су сва та открића носила случајан карактер и нису оставила никаквог трага у економској и културној историји Европе. Путовања на Исток Нормани су предузимали и поједине путеве на Исток и север. Они су ширили своја освајања на север Норвешке, покоравајући финска племена и намећући им данак. Из англосаских извора познат нам је опис газдинства једно крупног газде-Норвежанина, по имену Отера, који је живео у IX веку на крајњем северу Норвешке. „Отер је поседовао северне јелене, бикове, овце, свиње. Финци су му плаћали данак у кожама оваца или видри, медведа или северних јелена, у перју птица, ужадима, кожама, китовим костима” и другом.
Путовања у трговачке сврхе предузимана су и даље на север. Нормани су долазили до Белог Мора и стизали до земље „Биармије”, у коју су продирали преко Белог Мора реком „Дином”. Очевидно да се под том реком подразумева Северна Двина, па се земља Биармија може према томе тражити у сливу реке Двине, можда у области насељеној племеном Перм, од кога је могла добити назив и сама област. У Шведској је нађено много источног сребрног новца из тог периода; он указује на то да су Швеђани водили живу трговину са Истоком, вероватно Волгом, посредством бугарске државе. Они су путовали и великим путем „од Варјага до Грка”, тј. Византије. Дуж тог пута Нормани су се настањивали по појединим местима као војне дружине.
Путовања ка Западној Европи Најзад, Нормани су у то време предузимали и експедиције на југ. Они су освојили, као што је већ речено, знатан део Енглеске, и неко време Енглеска је улазила у састав једне од крупних скандинавских држава — Данске. Они су продирали и у дубину Француске, пењући се уз реке Сену и Лоару. 886 г. Нормани су опсели и сам град Париз, а 911 г. образовали Нормандиско војводство, са својим вођом Ролоном на челу (види главу V, § 3).
У својим налетима Нормани су долазили до Шпаније и Средоземног Мора. 844 г. предузели су напад на обале Астурије (северна обала Шпаније), али су били одбијени. Пљачкали су и обале арапске Шпаније, северне обале Африке, Балеарска Острва (Минорку и Мајорку); њихове дружине продирале су чак до јужне Италије и Сицилије. У XI веку Шпанци су узимали такве дружине као најамнике ради борбе са Арабљанима. Скандинавци су често предузимали појединачна путовања у верске сврхе у Палестину, ради поклоњења такозваном „гробу господњем”, при чему су успут понекад пљачкали становништво. У Италији се први пут појављују отприлике средином IX века. Феудалци јужне Италије често су позивали Нормане као најамнике. Као резултат насељавања на земљу група и читавих одреда таквих норманских најамника, образована је тридесетих година XI века грофовија Аверза. 1042 г. један од вођа најамних одреда Нормана добио је у феуд територију у Кампанији заједно са градом Гаетом. 1043 г. читаву западну Апулију освојио је један други воћа норманских одреда — Виљем Гвоздена Рука.
Нормани су постепено проширили своју власт и на суседне земље. Виљем Гвоздена Рука почео је да осваја Беневент. Нормани воде борбу с папама, који су њихово учвршћивање у Италији сматрали испрва опасним по себе, али доцније те исте папе почињу да искоришћавају Нормане у своје сврхе.
Један од крупних вођа Нормана, Роберт Гвискар, добио је 1059 г. од папе титулу војводе од Апулије и Калабрије. Од 1060 г. Роберт и његов брат Рожер приступају освајању Сицилије, која је тада припадала Арабљанима, и 1071 г. заузимају читаво острво. На крају крајева (у XII веку) извршено је уједињење појединих норманских држава пониклих на италијанском тлу. На југу Италије образована је прилично крупна и јака краљевина, састављена од Сицилије, Калабрије и Апулије. Култура и религија Нормани Скандинавије дуго времена су остали пагани. Уједињење норманских племена довело је до тога да се код њих образовао доследан систем верских представа, са читавим пантеоном богова, на чијем су се челу налазили бог Один, његова жена Фреја и син Тор. Од почетка VIII века почиње да се шири и хришћанство.
Врховно божанство Скандинаваца био је бог неба Один, или Вотан. У доба после „велике сеобе народа” то божанство постаје божанством виших класа, божанством младе класе феудалаца и дружина којима су окружени. Народне масе клањале су се другом божанству — Тору (или Донару код Германа), божанству грома. Один је замишљан оцем свих богова. Он је обично приказиван како седи на белом коњу с копљем и мачем у рукама, са златним шлемом, који треба да симболизује сунце на плавом небу. Он носи плав или модар плашт, који симболизује боју неба. Понекад се Один ликовно представља једнооким, јер небо има само једно око — сунце; он носи на глави шешир са широким ободом, који понекад надвија над очи. Тада се небо прикрива облацима. Он је божанство рата. Один влада у Валхали. То је место куда одлазе јунаци пали у боју док људи који нису погинули у борби одлазе у подземно царство. Он је окружен борбеним валкирама. Один је и бог ваздуха и, праћен својом свитом, језди у облику ветра земљом. Доцније, с развитком културе, писмености, поезије, он постаје и божанство културе, бог поезије, проналазач писма и бог сваког чаробњаштва.
Други бог, Тор, обично се представља са муњом, јер симболизује гром. Он има риђу браду и вози се на колима у која су упрегнути јарци. Тор је заштитник нижих класа — сељака и робова, који после смрти не одлазе у Валхалу него у царство бога Тора.
Од осталих богова посебно се истиче син Одинов — светло божанство Балдур, бог светлости. Постоји мит о његовој смрти, коју су оплакали сви богови и цела природа. Балдуру је проречено да мора погинути. Његова мати, богања Фреја, почела је да моли читаву природу да јој поштеди сина. Али је заборавила да се обрати једној малој биљци — имели. Када су сви богови почели да кушају Балдурову моћ да не може бити рањен, он је за све то време остао читав и неповређен, али, наговорен од злога бога Локија, његов слепи брат ударио је Балдура граном имеле. То је изазвало смрт светлог божанства, које ће, међутим, опет васкрснути. Ми ту запажамо мит у вези са представом о годишњем умирању и поновном рађању светлог божанства сунца.