Мигел де Унамуно и Хуго„Congreso de los diputados, histórico de diputados 1810-1977“. Приступљено 28. 5. 2012. (; Билбао, 29. септембар 1864 – Саламанка, 31. децембар 1936) био је шпански баскијски писац, филозоф и есејиста, једна од најзначајнијих фигура генерације 1898. За живота је био познат по својим есејима о религији, метафизици, политици и шпанској култури. Данас се пре свега памти по својој прози у којој је на себи својствен начин и песничком употребом језика изражавао психолошка стања и емоционалне конфликте. Као један од претеча егзистенцијализма, у својој филозофији је испитивао напет однос разума и вере, религију, слободу мисли и трагичност смрти. Артур А. Коен га сматра „највећим стилистом шпанског језика после Сервантеса.“ Активно је учествовао у академском и политичком животу своје земље. Предавао је грчки језик и историју шпанске књижевности на Универзитету у Саламанки„Biografías y Vidas: Miguel de Unamuno“. Приступљено 17. 9. 2014., а 1900. године први пут је именован за ректораRodríguez San Pedro-Bézares, Luis Enrique y Juan Luis Polo Rodríguez . Био је члан Шпанског посланичког конгреса од 1931. до 1933. године.
Биографија Породица и детињство мини|мини|190п|десно|Заставе Билбаа и црвено и бело цвеће у част Мигела де Унамуна, Пласа Унамуно у Билбау, неких сто метара од куће у којој се родио. Мигел де Унамуно је рођен 29. септембра 1864. у Билбау, у улици Каље де Ронда број 16„D. Miguel de Unamuno y Jugo 1864-1936“. Приступљено 17. 9. 2014.. Био је треће од шесторо деце и први син трговца Феликса де Унамуна и његове седамнаест година млађе сестричине Саломе де Хуго . Будући да је рођен истог дана кад и Мигел де Сервантес, највероватније је по њему добио име. Пре њега су рођене Марија Фелиса Приступљено 23. 1. 2014. и Марија Хесуса Приступљено 23. 1. 2014., a после су на свет дошли Феликс Габријел Хосе, Сусана Пресентасион и Марија Мерседес.
Његов отац Феликс (рођен 1823), син кондитора из ВергареMelchor de Unamuno, confitero, cerero y chocolatero: Приступљено 27. 1. 2014., као младић је емигрирао у Мексико и тамо стекао мало богатство. У Билбао се вратио 1859. и отворио пекару у четврти Ачури. Са собом је донео и малу библиотеку: то је био први контакт младог Мигела са књигама из друштвених и природних наука„Izaskun Martínez. Biografía de Miguel de Unamuno“. Unav.es Приступљено 15. 9. 2014.. На општинским изборима у Глориоси изабран је за представника округа Сан Хуан. Његова мајка Саломе крштена је у Билбау 25. октобра 1840 Приступљено 28. 1. 2014..
Мигелови родитељи су неколико месеци након његовог рођења променили место боравка и настанили се у улици Каље де ла Крус број 7. У истој кући су живели његови кумови (тетка Валентина и теча Феликс Аранзанди) који су у приземљу држали продавницу чоколаде „Ла Вергареса“. Мигел је са непуних шест година остао без оца који је умро 14. јула 1870. године у бањи Урберуага, у Маркини, од „туберкулозне упале плућа“. Породица је од тада имала економске потешкоће и била је принуђена да живи скромно.
Од 1871. похађао је часове код дон Ихинија у школи „Сан Николас“, која је била смештена у поткровљу улице Каље дел Корео. На припремном катехизису за прво причешће, у цркви Сан Хуан, упознао је Консепсион Лизарагу која ће касније постати његова вереница и супруга.
Са 9 година је био сведок опсаде родног града током Трећег карлистичког рата (1872–1876), догађаја којег ће се касније присетити у свом првом роману „Мир у рату“. Град је држан под опсадом од децембра 1873. до маја 1874. године. Према биографима, ово искуство грађанског рата означило је његов прелаз из детињства у адолесценцију. И сам Унамуно је говорио да је то први значајан догађај у његовом животу.
Гимназија у Билбау Следећа етапа у Унамуновом образовању почела је 11. септембра 1875. године. Тог дана је успешно положио пријемни испит за упис у Провинцијалну гимназију. Прву годину је похађао у старој школи „Сан Николас“, јер је гимназија током рата била претворена у војну болницу. Сантос Барон му је био професор латинског и шпанског језика, а Хенаро Карењо опште географије. Из сва три предмета је имао примерне оцене.
Остале четири године је похађао у гимназији. Имао је одбојност према учењу напамет, а посебно су му били досадни часови латинског, историје, географије и реторике. Иако није ценио дидактичке методе свог професора Феликса Аскуенага, допадала му се филозофија, која је у четвртој години обухватала основе психологије, логике и етике. Осим обавезне литературе коју су чинили Балмес и Донсосо, почео је да чита Канта, Декарта, Хегела, Фихтеа, Њутна и друге филозофе. Из предмета које је држао Фернандо Мијег, као што су природна историја, физиологија и хигијена, добијао је одличне оцене, вероватно због педагошког система професора који је умео да пробуди радозналост и занимање код својих ученика. Завршне испите у гимназији је положио 19. и 21. јуна 1880, а диплому је стекао 17. августа.
Учио је цртање у атељеу Антонија Лекуоне, али га је недостатак владања бојом натерао је да одустане од уметничке каријере. Први чланак под називом „Унија нас чини јачим“ () објавио је 27. децембра 1879. године у листу „Весник Билбаа“.
Универзитетске студије у Мадриду мини|У овој згради, у улици Каље де Сан Бернардо број 7 у Мадриду, био је смештен Мадридски универзитет који је Унамуно похађао од 1880. до 1884. Студије филозофије и књижевности на Мадридском универзитету уписао је 1880. године. Мадрид није оставио позитиван утисак на Унамуна будући да је био усамљен и да је патио за домом у Билбау. То је био једини период у његовом животу када је дуже боравио у шпанској престоници. Касније се повремено враћао да одржи неко предавање или да присуствује окупљању у Атенеуму, као и из академских и политичких разлога. Током студија је научио немачки језик „читајући Хегела“, Канта и Гетеа. Боравак у Мадриду је значајан и по томе што је Унамуно престао да иде на мису (што је у Билбау редовно чинио) и почео да рационализује своју веру, тј. да тражи логички фундамент хришћанске догме. У томе није успео и запао је у неку врсту агностицизма.
Са 19 година, 21. јуна 1883. године, окончава студије филозофије и књижевности и полаже дипломски испит са одличном оценом. Докторску тезу под називом „Критика проблема о пореклу и праисторији баскијске расе“ () одбранио је 20. јуна 1884. Иако је Унамуно говорио баскијски језик и био поносан на своје баскијско порекло, у својој тези је изнео следеће по становиште по ком се разликовао од баскијских националиста:
Након повратка у Билбао 1884. држи часове латинског у Бискајској гимназији, а током наредне године предаје психологију, логику и етику у школи „Сан Антонио“. Своју прву причу – „Видети очима“ () – објавио је у листу „Весник Билбаа“ 1886. У том периоду објављује чланке у листовима „На северу“, „Весник Билбаа“ и „Бискајска ревија“. Године 1888, није успео да добије катедру за психологију, логику и етику на Институту у Билбау, а ни катедру за баскијску филологију. Следеће године путује у Француску, Италију и Швајцарску.
Са Кончом Лизарагом, у коју је био заљубљен од детињства, оженио се 31. јануара 1891. Имали су деветоро деце: Фернанда, Пабла, Рајмунда, Саломе, Фелису, Хосеа, Марију, Рафаела и Рамона. Били су у браку све до њене смрти 15. маја 1934. године у Саламанки.
Зиму и пролеће 1891. проводи у Мадриду припремајући се да конкурише за катедру за грчки језик на Универзитету у Саламанки, коју је на крају и добио у јуну исте године. Током тих месеци склопио је пријатељство са Анхелом Ганиветом, који није добио катедру на Универзитету у Гранади. Њихова преписка о суштини шпанског националног бића у часопису „Бранилац Гранаде“ 1898. (исте године Ганивет је написао своју чувену књигу „Шпански идеаријум“ и извршио самоубиство) објављена је у књизи „Будућност Шпаније“ 1912. године„El porvenir de España: Aclaraciones previas“. Ensayistas.org Приступљено 18. 9. 2014..
Почетак академске каријере; духовна криза мини|Унамуно је учествовао у кружоцима на тераси Кафеа Новелти, на Пласа мајор у Саламанки. Породица се 1891. настањује у Саламанки, а Унамуно започиње универзитетску каријеру која ће, са прекидима, трајати све до неколико месеци пред смрт. Према речима његових студената, као професор је био тачан и савесно је извршавао своје академске обавезе. Од почетка свог боравка у том граду активно је учествовао у културном животу, а његово присуство на тераси Кафеа Новелти, поред општине, постало је регуларно; тај обичај је трајао све до 1936.
Приступа Социјалистичкој групацији () 11. октобра 1894, из које иступа три године касније након одбацивања филозофске доктрине материјализма. Објављује чланке у различитим часописима, а посебно се истиче његова сарадња у социјалистичком недељнику „Борба класа“, основаном 1895. Те године објављује чувену збирку есеја „О кастицизму“,
Његов син Рајмундо, рођен 1896. године, разболео се од менингитиса који је изазвао хидроцефалију, од које је и умро 1902. То је било изузетно болно за целу породицу и током тих шест година Унамуно се није раздвајао од свог сина. Године 1897, објавио је „Мир у рату“, свој први роман који се бави Трећим карлистичким ратом (1872—1876) и опсадом Билбаа. Та година је значајна и по Унамуновој дубокој религиозној кризи која представља прекретницу у његовом погледу на свет. Током најтежих дана кризе размишљао је да изврши самоубиство, али је због породице одустао од те идеје. Та епизода је заувек остала урезана у његовом памћењу јер је из ње извео проблем људске бесмртности - централну тему свог филозофског и књижевног дела. Главни узрок за ово искуство лежи у бризи за озбиљно болесног сина. Сам Унамуно је кризу протумачио као неку врсту конверзије, као почетак враћања вери коју је изгубио. Почиње да пише дневник и на кратко се повлачи у манастир Сан Естебан близу Саламанке.
Ректор Универзитета у Саламанки мини|150п|лево|Унамуно током првог периода (1900–1914) на месту ректора Универзитета у Саламанки. Након живог говора одржаног пред академском заједницом 1900. године, први пут је, са само 36 година, именован за ректора Универзитета у Саламанки, положај који је заузимао три пута. Избор није прошао без полемике међу члановима наставничког већа. Имао је подршку студената, али не и оних професора који су више нагињали ка поновном избору Мамеса Есперабеа Лозана за ректора и који нису благонаклоно гледали на његово постављење. Повод за антипатију је дао и када се посветио реорганизацији универзитета и стварању катедре за компаративну филологију латинског и шпанског језика, коју је сам држао. Унамуно је дужност ректора обављао до 1914. године, када је смењен.
Унамуно је у лето 1914. са породицом отишао у Португал, али је морао раније да се врати у Саламанку због неодложних обавеза. У град је стигао 30. августа и на Пласа мајор сазнао агенцијску вест: „Бергамин (министар образовања) сменио ректора“. Од тог тренутка почиње једна од најтежих етапа у Унамуновом животу, обележена неуморном политичком активношћу и државним репресалијама. Разлог који је убрзао његову смену с места ректора био је сукоб с властима због признавања титуле бачелора једном колумбијском студенту, а посебно са министром Бергамином који га није претерано поштовао. Према Фератеру Мори, мотив за смену је био политичке природе: оптужен је да је његова политичка делатност некомпатибилна са педагошким радом. С друге стране, Унамуно се на почетку Првог светског рата изјаснио као симпатизер Савезника и учествовао је у оштрој кампањи против прикривене германофилије краља Алфонса XIII, бранећи Савезнике који су за њега представљали једину могућност за спас Шпаније од ауторитарног режима.
Током тих првих четрнаест година на месту ректора објавио је нека од својих најзначајнијих дела, међу којима се истичу романи „Љубав и педагогија“ (1902) и „Магла“ (1914); филозофска дела „Живот Дон Кихота и Санча“ (1905) и „О трагичном осећању живота“ (1913); и збирка поезије „Бројаница лирских сонета“ (1911).
Политичка активност и државна репресија мини|180п|десно|Хоакин Сороља - Унамунов портрет (око 1912).