Богдан Бабић (Загреб, 27. септембар 1921 — Београд, 22. децембар 1980) био је српски и југословенски диригент.

Биографија Богдан Бабић је рођен у угледној трговачкој породици у Загребу, од оца Михаила и мајке Видосаве. Од детињства су деца посећивала оперу и музичке концерте. Отац је био обожавалац Рихарда Вагнера, чиме се може тумачити каснија изразита склоност диригента Богдана Бабића према овом немачком композитору - „оцу модерне опере“. Богдан учи клавир, а часове композиције и дириговања похађа код чувеног пијанисте и оргуљаша Фрање Дугана старијег, академика. Добија солидно музичко образовање, које ће касније усавршавати код Крешимира Барановићa (1894-1975), једне од најмаркантнијих личности националног смера у новијој југословенској музици. Такође је блиско сарађивао са великим југословенским и светским диригентом Ловром Матачићем, који је био диригент Првог српског певачког друштва, Београдске опере и Филхармоније, од ког је много научио.

Окупација Пред сам рат 1941 Богдану умире отац. Власти Независне државе Хрватске двадесетогодишњег Богдана са братом и мајком, као припаднике српске националности, затварају у Загребачки логор „Сајмиште“, где су одмах почела погубљења. Спашени су тако што су игром случаја депортовани возом за Београд, а убрзо затим у унутрашњост Србије, где је Богдан био на принудном раду у руднику угља Костолац. Рат проводи по логорима и у раду у фабрици.

Први посао По ослобођењу Београда 1944. године придружује се ансамблу обновљене Београдске опере, истовремено кад и Барановић, који је постављен за директора опере и Београдске филхармоније. Богдан ради прво као корепетитор и вођа бинске музике, а убрзо затим као диригент, већ у својој 24. години. Његов таленат такође је препознао наш познати композитор и диригент Стеван Христић, који му препушта дириговање свог балета „Охридска легенда“, без претходне пробе, а затим му тадашњи директор опере Оскар Данон поверава дириговање „Севиљског берберина“.

Тако Богдан Бабић постаје незаменљив и поуздан диригент, који је за следећих 35 година рада остварио широк репертоар опера и балета у Народном позоришту у Београду, оперета и мјузикла у Позоришту на Теразијама, те дириговао симфонијским оркестрима и хоровима широм Југославије, и компоновао. Својом огромном енергијом, остваривао је и до невероватних 16 наслова годишње. Подједнако је гајио италијански, савремени и национални репертоар.

Хор „Бранко Крсмановић“ Све то пада у засенак пред оним што је постигао са хором Београдског универзитета Бранко Крсмановић (од 1949. до 1980. године) који је довео до певачког савршенства и светске славе. Његов кредо у раду са хором су биле речи Рихарда Вагнера: „Децо, стварајте увек ново, ново и ново“. Створио је потпуно нов репертоар и тиме почео нову еру у српској хорској музици.

Убрзо по преузимању хора, 1951. године Богдан Бабић је извео Моцартов Реквијем, тада незамислив потез у једној земљи комунистичке политичке оријентације.

Следе прва места на такмичењима у Југославији, па први излазак из земље и прво место на међународном Фестивалу хорова у Минхену 1954. године, у врло jakoj конкуренцији.

Година 1955. је значајна за хор. Богдан Бабић уводи први пут после Другог светског рата на концертни подијум дела духовне музике Баха, Бетовена, Сен-Санса, америчку музику (црначке духовне песме) и први пут изводи једно дело српске духовне музике ван цркве „Њест Свјат“ (Сви свети) из ОпелаСтевана Стојановића Мокрањца.

Међународне сарадње Сарађивао је са највећим оперским и балетским уметницима свог времена. Набројаћемо само највећа имена:

Незаборавне примадоне МЕТ-а и Ла Скале: Елинор Стибер, Ана Мофо, Ђана д'Анђело, Глорија Линд, Бруна Баљони, Мартина Аројо, Вирџинија Зеани, Евгенија Мирошниченко, Евгенија Молдовеану, Елен Николаиди.

Прваци оперског света: Пласидо Доминго, Николај Геда, Марио дел Монако, Франко Корели, Луиђи Отолини, Николае Херлеа, Тито Скипа, Лучано Павароти, Алфредо Садел, Александар Швед, Љубомир Бодуров, Николај Ђауров, Боналдо Ђајоти, Пјеро Капучили, Микеле Молезе, Умберто Борсо.

Балетске звезде: Наталија Дудинскаја и Константин Сергејев („Киров“); Лиан Данде и Мишел Рено („Париска опера“); Раиса Стручкова и Морис Лиепа („Баљшој“); Наталија Бесмертнова и Михаил Лавровски у „Жизели“ и Светлана Берјозова и Џон Филд у „Лабудовом језеру“, звезде из свих европских метропола, на челу са тада највећом признатом балерином Маргот Фонтејн (партнер Мајкл Сомс) из „Лондонског Краљевског балета“. „Маргот Фонтејн је пред целим ансамблом, на крају представе, захвалила Бабићу за пажљиво и усредсређено дириговање. То су биле речи уметнице, која је умела да оцени значај улоге и доприноса диригента њеној игри.“ (из сећања примабалерине Милице Јовановић)

Интернационална признања Године 1955. на највећем интернационалном такмичењу у Арецу (Италија), у конкуренцији од 100 хорова, од којих 30 италијанских, хор осваја златне медаље у свим категоријама. У образложењу жирија београдски хор је „најбоље погодио стил и начин извођења италијанске ренесансне музике“. Аплауз жирија трајао је пуних седам минута. После тога мењају се пропозиције такмичења, учешће се ограничава на само 2 категорије, а Богдан Бабић постаје члан жирија.

Настављајући свој неуобичајени музички пут за своје време и средину, 1955. године изводи дело савременог немачког композитора Карла Орфа „Кармина бурана“, студирајући концепцију дела са композитором лично. То дело је извео и на Светском Фестивалу Омладине и Студената 1957. у Москви, са оркестром Бољшој театра, кад је публика „иза гвоздене завесе“ први пут чула једно дело савремене западне музике уопште. Велики композитор Дмитриј Шостакович је био одушевљен, и потрудио се да се то, до тада „непожељно“ дело штампа и изведе, јер је то било време после Стаљинове смрти. Хор је у Москви, после 8 концерата разноврсног репертоара, добио златну медаљу.

Следе Прва места у Ланголену 1956. године, Торину 1957. године, поново у Минхену 1958. године и у Бечу 1959. године, где изводи Моцартов "Реквијем".

Године 1960. хор одлази на Прву турнеју у Америку (САД и Канада), где доживљава огроман успех, поновљен већ следеће 1961. и укупно шест пута, 1965, 1968, 1971. и 1976, под руководством Богдана Бабића, на преко 500 концерата, укључујући Карнеги Хол у Њујорку, као први аматерски ансамбл, који је тамо до тада наступио. Генијалним избором разноврсног репертоара, хор је „запалио“ америчку публику, и одушевио и најстроже критичаре, који пишу да: „Богдан Бабић с правом заслужује признање једног од највећих живих хорских диригената.“ (Газет Тајмс, Орегон), „Сад је јасно зашто овај хор осваја само прве награде на светским такмичењима, зато што је сјајан.“ (Њујорк Тајмс), „Богдан Бабић има хор којим он и његова земља могу да се поносе.“(Вашингтон Пост), „Југословенски хор заслужује епитет величанствен.“ (Њујорк Тајмс).

Опус Године 1963. Богдан Бабић припрема са хором Вердијев „Реквијем“, који после београдске премијере, 1964. иде у Стокхолм на „Стокхолмски Фестивал“, где наступа са диригентом Сикстеном Ерлингом и солистима Метрополитен опере, међу којима су Биргит Нилсон и Ким Борг, највећи певачи тог времена. Сви су они изразили највеће комплименте хору и диригенту који га је припремио. Богдан Бабић је дириговао и један а капела концерт. Све је преносио шведски радио, а штампа је наступ окарактерисала као „највећи музички догађај у последњих пет година“. мини|десно|290п|Зубин Мехта и Богдан Бабић са супругом Косаром, Лос Анђелес, 1967. 1965. хор изводи оперу Михаила Глинке „Иван Сусањин“ прво у Београду, а затим на Берлинском фестивалу, са Београдском филхармонијом и диригентом Живојином Здравковићем, директором Филхармоније. Велики Карајан је стојећи аплаудирао, уз повике из публике „Браво Славени“. Слично се десило и 1968. када је у Дубровнику велики Зубин Мехта стојећи аплаудирао и викао „бис“, после Вердијевог „Реквијема“.

1968. Светски фестивал омладине и студената у Истанбулу, Источна Немачка (Дрезден) и Бугарска (Светски фестивал омладине и студената, Софија 1968).

1972. диригује „Мису Солемнис“ Бетовена, најзахтевније Бетовеново дело, које изводе само најбољи професионални хорови. То дело, као и Вердијев „Реквијем“, хор је безброј пута изводио са разним професионалним ансамблима и познатим диригентима у свету, али увек онако како их је маестро Бабић учио. После Бабићеве смрти хор није изводио „Мису“.

1973. Варна, прво место на међународном такмичењу хорова .

Гостовања После првог изласка у Европу (Минхен 1954), Богдан Бабић исте године добија позив да диригује симфонијским оркестром Јужнонемачког радија у Штутгарту, где је наступио са делима словенских композитора (Сметана, Шостакович).

1955 у Хановеру диригује Хановерском филхармонијом дела Моцарта и Хајдна. Исте године гостује у Анкари са Београдским балетом (мешани програм, Барановић, Маркиан Фролов, Коњовић). 1956: Хановер, Доњесаксонски симфонијски оркестар (Моцарт, Хајдн, Телеман). 1957: Цирих (Швајцарска), Београдски јеврејски хор (М. Лаври: „Хора“). 1960: Лече (Италија), гала концерт првака београдске опере, које на клавиру прати Богдан Бабић. 1960: Варшава, опера „Коштана“ од Коњовића. 1961: Румунија (Букурешт, Плоешти, Пјатра Њамц, Брашов, Синаја) турнеја од 12 дана са хором. 1962: Италија (Рим, Торино), Бах, Орф, са академским хором и оркестром. 1964: Јапан, са Токијском филхармонијом, у Токију и Осаки, Б. Бабић за 8 дана диригује 8 балетских представа класичног и модерног балета. 1964: Стокхолм, концерт са хором а капела на Стокхолмском краљевском фестивалу. 1965: Праг, концерт хора са америчким програмом у еминентној "Сали уметника" уз ТВ пренос. 1969: Каиро, Београдска опера са балетом уз пратњу оркестра Каирске опере, извела неколико представа („Норма“, „Дон Кихот“). 1972: Женева, са оркестром швајцарског радија, диригује дела Глинкe и Чајковског. 1972: Трст, концерт хора. 1972: Варна (Бугарска), гостовање хора. 1972: Монтре (Швајцарска), гостовање хора. 1973: Женева, „Миса Солемнис“ (Бетовен), са Женевским симфоничарима. 1973: Варна (Бугарска), хор осваја прво место на такмичењу. 1974: Норвешка, Шведска, Финска, турнеја са хором. 1974: Анкара, гостовање Београдске опере (Пајаци, Кавалерија рустикана). 1974: Швајцарска турнеја, Енгл, Ст. Мориц, (Литургија Св. Јована Златоустог од Чајковског, Миса Криоља од Рамиреза). 1975: Варна (Бугарска) 1975: Трст, два пута (Копар, Порторож) Богдан Бабић је, као један од најистакнутијих југословенских диригената, традиционално гостовао на свим еминентним музичким фестивалима у земљи, као што су Дубровачке летње игре, Сплитско лето , Хварски Фестивал, Охридско лето, Нишке хорске свечаности, Мермер и звуци (Аранђеловац), Слободиште (Крушевац), Вуков сабор у Тршићу, који се нису могли замислити без његовог присуства, као и у Загребу, Љубљани, Марибору, Грацу, Сарајеву, Скопљу, и свим музичким манифестацијама у земљи и региону.

Амбасадор културе Велике су заслуге Богдана Бабића за културу наше земље. Пронео је славу Југославије у свету, као прави културни амбасадор. Он је бирао, припремао и дириговао сложена дела светског репертоара, од непревазиђених Баха, Бетовена и Моцарта, Росинија, Берлиоза, Вердија, Вагнера, Дворжака, Глинке, Орфа, Бритна, Хиндемита, Стравинског, Даријуса Мијоа, Вилијема Волтона, Бернштајна, до Рамиреза.

Рамирез (1921-2010) је „Мису“ написао 1964. године на шпанском и на бази јужноамеричког фолклора. После великог окршаја са Ватиканом, извео ју је у „Теaтро Колон“ у Буенос Ајресу (Аргентина), баш кад је тамо гостовала наша примадона светског гласа Бисерка Цвејић. Она је ступила у везу са композитором и причала о диригенту Бабићу и његовом раду са хором. Композитор је дао ноте да донесе у Београд, где је изведена 1968. године, први пут од стране једног страног ансамбла. То је одмах постао „хит“ и заштитни знак Хора до данас.

Промоције Списак значајних дела светске музичке баштине која је Богдан Бабић извео први пут код нас, а већину и једини: Вофганг Амадеус Моцарт: Реквијем, са хором и оркестром „Бранко Крсмановић“, 1951.