Југословенство, и као југославизам или југословенски национализам, идеологија је која подржавају идеју по којој Јужни Словени — Бошњаци, Македонци, Словенци, Срби, Хрвати и Црногорци, али и Бугари — припадају јединственој југословенској нацији одвојеној различитим историјским околностима, облицима говора и религијским подјелама. У међуратном периоду југословенство постаје преовлађујућа, а затим и званична идеологија Краљевине Југославије. Постојала су два главна облика југословенства у том периоду: власт је фаворизовала интегрално југословенство које је промовисало унитаризам, централизацију и уједињење етничких група у земљи у јединствену југословенску нацију, уз принуду ако је потребно. Приступ је примијењен и на језике који су говорени у Краљевини. Главна алтернатива било је федералистичко југословенство које се залагало за аутономију историјских земаља у облику федерације и постепено уједињење без спољног притиска. Оба облика су се слагала око концепта националног јединства развијеног као израза стратешког савеза Јужних Словена у Аустроугарској почетком 20. вијека. Концепт је замишљен као појам по коме Јужни Словени припадају једној „раси”, да су „једнокрвни” и да имају заједнички језик. Био је неутралан у погледу избора централизма или федерализма.
Југословенска идеја вуче коријене из Илирског покрета 1830-их у хабзбуршкој Хрватској, гдје је група интелектуалаца видјела јединство Јужних Словена унутар Аустријског царства или изван њега, као заштиту од германизације или мађаризације. Започети су кооперативни разговори са српским политичарима и радом на стандардизација заједничког језика са српским правописцем Вуком Караџићем, али са ограниченим успијехом. Након Аустро-угарске нагодбе из 1867, овам концепту супарнички је био тријализам. Османска и аустроугарска власт на Балкану спрјечавала је практичну примјену југословенских идеја све док Османлије нису потиснуте у Првом балканском рату 1912. и до распада Аустроугарске у посљедњим данима Првог свјетског рата. Током рата почеле су припреме за уједињење кроз Нишку декларацију о српским ратним циљевима, оснивањем Југословенског одбора за заступање Јужних Словена у Аустроугарској и усвајање Крфске декларације о принципима уједињења. Краткотрајна Држава Словенаца, Хрвата и Срба проглашена је на крају Првог свјетског рата у јужнословенским земаља којима су раније владали Хабзбурзи. Руководство је првенствено жељело уједињење са Србијом на федералној основи, док је Србија преферирала централизовану државу.
мини|десно|240п|Краљ Александар I Карађорђевић, главни заговорник политике интегралног југословенства
Крајем 19. и почетком 20. века, поједини идеолози југословенског покрета почели су да напуштају изворну југословенску, односно јужнословенску идеју, која се заснивала на концепту сарадње између јужнословенских народа, а уместо тога су почели да промовишу нову, интегралистичку тезу по којој Срби и Хрвати, а заједно са њима и Словенци, представљају јединствен народ, састављен од три племена: српског, хрватског и словеначког. Након стварања Краљевине СХС (1918), такве замисли су добиле нову политичку и државну димензију. Кључни искорак ка политичком дефинисању интегралног југословенства учињен је 1929. године, када је званични назив државе промењен у Краљевина Југославија. Од тог тренутка, интегралистичка политика је спровођена путем репресивног негирања народне посебности Срба, Хрвата и Словенаца, а сва три народа (српски, хрватски, словеначки), званично су проглашени пуким племенима у саставу јединствене југословенске нације. Таква политика је у Краљевини Југославији интензивно спровођена од увођења Шестојануарске диктатуре (1929), до погибије краља Александра (1934), након чега је запала у кризу, а потпуни слом је доживела у раздобљу између 1939. и 1941. године, чиме је окончан и покушај свођења српског народа на степен племена.
Уједињење је извршено 1. децембра 1918, када је проглашено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца. У првим годинама нове државе, политика је постала све више етничка, како су се поједине политичке странке поистовјећивале са одређеним нацијама унутар земље. Слично, интегрално југословенство се повезивало са влашћу, а политичка борба против власти све више се изједначавала са етничком борбом између Срба (поистовјећених са влашћу) и разних етничких група — најчешће Хрвата као најгласније политичке опозиције власти. Савези су се временом мијењали и нису увијек били етнички засновани. Они су у великој мјери зависили од облика југословенства који су прихватили странке. Исход политичких дебата у првих неколико година нове земље исходовао је Видовданским уставом — који су многи сматрали нелегитимним — и насиљем које је спонзорисала власт и опозиција. Држава је одустала од интегралног југословенства 1939. када је споразумом Цветковић—Мачек постигнута нагодба са вођом хрватске опозиције Влатком Мачеком. Власт је покушала да створи заједнички језик. Недостатак стандардизације српско-хрватског довео је до праксе објављивања службених докумената на екавског изговору заступљеном у Србији, често ћириличким писмом који нису користили Хрвати и Словенци. Власт је предност давала Српској православној цркви, а покушавала је да смањи утицај Католичке цркве, промовишући превјеравања и ривалске цркве, и уздржавајући се од ратификације Конкордата са Светом столицом због противљења Српске православне цркве. Прије Првог свјетског рата, синтетичка југословенска култура била је углавном ограничена на хрватске умјетнике и писце. Иван Мештровић је међу њима постао најистакнутији на избложби у Риму 1911. године. Разочарани након уједињења, већина умјетника и писаца удаљила се од синтетичке културе.
Послије Другог свјетског рата, Комунистичка партија Југославије (КПЈ) је влада земљом. КПЈ је усвојила формалну посвјећеност федерализму у високо централизованој држави, заговарајући социјално југословенство и различито тумачен појам „братство и јединство”. Раскол Тито—Стаљин 1948. гурнуо је КПЈ на постепену децентрализацију све до средине 1950-их, када је покренута југословенска кампања заокретања курса, што је довело до дебате о нивоима децентрализације. Централистичке снаге су поражене до средине 1960-их. Значајна децентрализације догодила се током и након Хрватског прољећа. Словеначки интелектуалци су 1987. навели југословенство као главну пријетњу словеначком идентитету. Питања која су они покренули допринијели су мотивацији за приједлог из 1990. да се Југославија реструктурира као конфедерација и за накнадно проглашење независности Словеније и Хрватске којим је обиљежен распад Југославије.
Позадина
Јужни Словени су подгрупа Словена коју чине Бугари, Срби и Хрвати, чији се национални идентитет развио много прије савременог национализма кроз колективно сјећање на њихове средњовјековне државе. Надаље, у Јужне Словене се убрајају Бошњаци (тј. Словени муслимани из Босне и Херцеговине), Македонци, Словенци и Црногорци.
Почетком 19. вијека Балкан је био подијељен између Аустријског и Османског царства. Аустријско царство је обухватало Словеначке земље, краљевине Хрватску, Славонију и Далмацију са значајним удјелом хрватског становништва и Војводину са значајним српским удјелом. Дворски ратни савјет контролисало је Војну крајину, која је раздвајала Хрватску и Славонију једну од друге и од османских територија. Значајан дио хрватског и словеначког становништва живио је у Истри, организованој као Краљевина Илирија. У Османском царству се почетком 19. вијека развила полунезависна Кнежевина Србија. Царство је обухватало Босански вилајет, као њен најзападнији дио између Србије и Аустријског царства. Постојала је и непризнато Митрополство Црна Гора.
Прије Југославије Илирски покрет
мини|усправно|десно|Људевит Гај је предводио Илирски покрет 1830-их година.
Идеја јужнословенског јединства претходила је стварању Југославије скоро вијек раније. Први пут развијен у хабзбуршкој Хрватској међу хрватским интелектуалцима предвођеним Људевитом Гајом 1830-их, концепт се развио кроз различите облике предложеног јединства на различитим нивоима културне и политичке сарадње или интеграције. Припадници Илирског покрета су сматрали да се Јужни Словени могу ујединити око заједничког поријекла, варијетета заједничког језика и природног права да живе у сопственој држави. Тврдили су да је хрватска историја дио шире јужнословенске историје и да су Хрвати, Срби, као и потенцијално Словенци и Бугари, били дијелове једне „илирске” нације (користећи ту ријеч као неутрални термин). Покрет је започео као културни, залажући се за хрватски национални идентитет и интеграцију свих хрватских покрајина у оквиру Аустријског царства. Позивање на „хрватске покрајине” се нормално тумачило као референца на краљевине Хрватску, Славонију и Далмацију, а понекад и дио или цијелу Босну. Шири циљ био је окупљање свих Јужних Словена или Југо-Словена () у заједницу унутар или изван Царства. Два правца покрета су позната као хрватство и југословенство, с циљем да се супротставе германизацији и мађаризацији. Било је веома мало заговорника илирске идеје 1830-их и 1840-их. Готово сви су били Хрвати из реда интелектуалаца — свештенство, чиновници, умјетници, студенти и војници. До 1910. окупљали су се око Народне странке, а чинили су једна 1% становништва.
У Словеначким земљама средином 19. вијека, рани словеначки националисти су се осјећали ближи Чесима или Русима него другим Јужним Словенима, тражећи рјешење у реформама унутар Хабзбуршке монархије. Подршка српско-хрватској сарадњи расла је као реакција на текућу германизацију, али је већина словеначких интелектуалаца одбацила илирске идеје.
Илирски допринос језичком јединству мини|усправно|лево|Вук Стефановић Караџић је сматрао да је заједнички језик темељ нације.
Од средњег вијека Хрвати су говорили три нарјечја — названа по облицима ријечи шта — чакавски, кајкавски и западни штокавски. Срби су говорила два нарјечја — источни штокавски и призренско-тимочки. Од 12. вијека, оба штокавска нарјечја су постајала све сличнија и све више се разликовала од других нарјечја.
Гај је подржао идеју српског правописца Вука Стефановића Караџића да је заједнички језик темељ нације. Караџић је сматрао да се Срби и Хрвати могу ујединити заједничким правописом. Да би подржао овај циљ, Илирски покрет се залагао за штокавски као стандардни књижевни језик, јер су га говорили готово сви Срби. То је била намјерно принесена жртва — већина истакнутих Илираца говорила је кајкавски, који је био уобичајен у Загребу. То је довело до Бечког књижевног споразума о стандардизацији српско-хрватског језика као заједничког. То је такође произвело националистичке тврдње да су Срби православни Хрвати и да су Хрвати Срби католици, као и да су Словени муслимани исламизовани Срби или Хрвати — негирајући постојање „супарничких” етничких група. Упркос договору, Илирци још четири деценије нису усвојиили стандард који је предложио Караџић.
Хрвати нису универзално прихватили Гајево језичко одређење нације. Оснивач Странке права (СП) Анте Старчевић је сматрао да постојање држава осигурава опстајање нација. Старчевић је навео Француску и Енглеску као примјере такве нације. Идеју државе као темеља нације примјенио је на Хрвате заступајући концепт хрватског државног права. Јосип Франк, Старчевићев насљедник на челу СП, тврдио је да нације имају различите расне особине, заузимајући антисрпски став.
Илирци су наишли на слабу подршку међу Србима у хабзбуршким земљама, пошто су Србију сматрали језгром јужнословенског уједињења, приписујући јој улогу Пијемонт-Сардиније у уједињењу Италије. Већина српских интелектуалаца одбацила је измјењен штокавски као пријетњу литургијском црквенословенском, и Гајеву латиницу — препоручивши Хрватима да користе ћирилицу као истински словенско писмо. Српски књижевни критичар Јован Скерлић је 1913. покушао да створи српскохрватски стандард. Предложио је да Хрвати прихвате „источно нарјечје”, а да Срби напусте ћирилицу. План је наишао на мјешовит пријем у Хрватској и одбачен је са избијањем рата.