мини|десно|250п|Терапија онколошких болесника има јако много нежељених дејстава, и зато у процес лечења треба укључити и психоонколога. Психоонкологија је посебна област у медицини заснована на примени психотерапијских интервенција за време лечења онколошких болесника. Психоонкологија је релативно нова научна дисциплина која комбинује проучавање биолошких и психолошких фактора повезих са појавом и лечењем рака (канцера). Разлози који су утицали на развој интересовања за ову област била су бројна истраживања фокусирана на идентификовање могуће везе између психолошких фактора и етиологије, или напредовања рака - изучавањем психолошких фактора који могу утицати на морбидитет и морталитет разбољевања од рака. , January 1, 1997
Реакција на болест је својствена сваком пацијенту, али на путу лечења постоје периоди који су код већине пацијената веома захтевни. Сазнати за дијагнозу малигне болести за све нас страшније је од било које друге дијагнозе (примера ради, 40% људи сматра рак најстрашнијом болешћу). Оно што додатно отежава функциомисање пацијената са овом дијагнозом је преплављујући осећај губитка контроле над сопственим животом, његовим током и садржајем и на крају његовим завршетком.Braš M. Epidemiologija i kliničke slike najčešćih psihijatrijskih poremećaja u onkologiji. U: Gregurek R, Braš M. Psihoonkologija. Osijek: Grafika, (2008). стр. 51-78.
Након појаве симптома који упућују на малигно обољење, код пацијента се ствара велика напетост која, након што ове сумње буду потврђене, прераста у прави „емоционални ураган“. На почетку терапијског процеса осећаји туге, љутње, очаја, често се замењују оптимизмом и надом у излечење. Ово код болесника олакшава осећај краткорочних губитака, попут нежељених дејстава терапије (повраћања, мучнине, губитак косе) или измене свакодневне активности у име дугорочног добитка - продужења живота. Страх од поновног враћања малигних болести може покварити радост и задовољство болесника због завршетка терапије и враћање активном начину живота. Но, свакако је за болесника и његову породицу најтеже пронаћи снагу када лечење замени палијативно збрињавање. Имајући у виду наведене чињенице у први план психоонкологије, као њен главни циљ, искристалисао се задатак ублажавања и уклањање тегоба и успостављање психичке равнотеже код болесника оболелих од онколошких болести.Psihoonkologija, urednici Rudolf Gregurek, Marijana Braš, Osijek : Grafika, 2008. 182 str.
Активности психоонколога (психијатара и психолога) данас се базирају на два основна принципа: истраживању која у циљу проналажења свих доступних одговора на питања шта у настајању болести и њеном лечењу штити, а шта штетно делује, и психотерапијском приступу болесницима на онколошким одељењима, који укључује информативно-едукативне састанке са болесницима (индивидуалне или групне), групну психотерапију, индивидуалне психотерапијске интервенције, консултације психијатра са онколозима и рад са породицом онколошког болесника.
Историја мини|Гален је био један од првих лекара који је депресивна стања означио као могући узрок рака (канцера) мини|Карл Густав Јунг Од давнина је позната, а много векова касније и научно доказана, чињеница да су тело и психа повезани и „да се не може лечити тело ако се не лечи душа” (Сократ, 470—399 п. н. е).
У 2.веку нове ере, римски лекар Гален скренуо је пажњу на чињеницу да су жене у депресивном стању мање отпоране на појаву рака (канцера) него жене које нису у депресији.Бабик А. И. Психоонкология: камо грядеши? (рус.) // Медицинские аспекты здоровья женщины : журнал. — Киев, 2011. — № 1 (40). — С. 70-76. После Галена и многи други лекари главни узрок појаве рака приписују животним проблемима, невољама и тузи. Француски физиолог Дизеи-Гендрон 1701. је претпостављао, на основу својих запажања да се „рак развија после катастрофе, која је код пацијента изазвала много брига“.Deshaies-Gendron, M. Recherches sur la nature et la guerison des cancers. — A Paris: De l’imprimerie d’André Cramoisy — MDCCI . Док 1783, Џон Баруз узрок рака описао као „непријатна искуства душе, која су много година мучила пацијента“.Burrows J. A new practical essay on cancers. — London: printed for the author, 1783.
У рускоој медицинске литературе 18.века наводи се „да је узрок рака дугогодишња туга“.Дуброва В. П., Егоров К. Н. Этико-психологические аспекты работы врача общей практики с онкологическими больными // Медицинские новости : журнал. — 2003. — № 2.
Карл Густав Јунг, швајцарски психијатар и психолог, оснивач аналитичке или комплексне психологије у којој се разликују лично и колективно несвесно, веровао је да у неким случајевима узроци рака могу да буду психолошки феномени.Michael Lerner. Choices In Healing: Integrating The Best of Conventional and Complementary Approaches to Cancer u Russell A. Lockhart, "Cancer in Myth and Dream." In James Hillman, ed., An Annual of Archetypal Psychology and Jungian Thought (Spring 1977), 2.
Развој савремене психоонкологије започео је у другој половини 20. века, пре свега као одговор на утицај карцинома и других тумора на чланове породице и здравствене професионалце и интерес за психијатријске, психолошке и социјалне факторе и проблеме онколошких болесника који утичу на успешну превенцију и лечење карцинома. Тако су започела, од 50-их година прошлога века, бројна истраживање утицаја психосоцијалних чинилаца на појаву и ток лечења карцинома из којих су произашли бројни написи у психијатријској и психосоматској литератури (1950—1952), у којој по први пут психијатри иступају са ставом да болесника треба упознати са дијагнозом тумора. Током 1950. године настало је и прво психијатријско одељење у оквиру Меморијалног центра за туморе „Sloan Keterinng“ у Затерланду.
Седамдесетих година 20. века формирају се национални планови за туморе који укључују рехабилитацију и контролу тумора, а психоонкологија доживљава експанзију. Објављене су бројне психосоцијалне студије, а започео је и такозвани „Пројекат Омега“, а психосоцијална колаборативна онколошка група почела је по први пут са радом. Прва Национална конференција о психосоцијалним истраживањима одржана је 1975, након које почела да ради и прва психосоцијална група, која се бавила и психосоцијалним проблемима деце оболеле од тумора.
Осамдесетих година 20. века одржане су 4 конференције о психоонкологији а Америци је основан Одбор за надзор психосоцијалних истраживања. Године 1984. основано је прво Међународно психоонколошко друштво, а потом и бројна слична друштва широм света.
У даљем следу догађаја све напред наведено довело је до постепеног развоја психоонкологије као посебне психијатријске дисциплине, јер је истраживањима утврђено да се клинички изазов за онколога разликује од очекиваног и пролазног дистреса повезаног с карциномом од прекомерног и онеспособљавајућег дистреса који захтева психијатријско збрињавање, и да око једна трећина онколошких болесника поседује ниво дистреса који захтева психијатријску процену и лечење.
Психоонкологија у 21. веку све више истражује психичке факторе у оквирима мултидидисциплинарног разумевања малигних обољења у која су укључене дијагностичке, терапијске, едукативне и истраживачке активности психијатра, тј. онколошког тима у онколошким институцијама. У том циљу у лечењу уобичајених психијатријских поремећаја користе се психотерапијске и фармакотерапијске интервенције, а све бројнија истраживања и клиничка пракса допринели су бољем разумевању психосоцијалних питања онколошких болесника у свим стадијумима болести. У склопу ове гране развијени су и разни едукативни програми и практични клинички алгоритми.Gregurek R. Psihosocijalni aspekti onkoloških bolesti. U: Gregurek R, Braš M.
У последње две деценије психоонкологија се нагло развија као посебна грана медицине и психијатрије (у неким земљама као субспецијализација из онкологије, а у другима као субспецијализације у оквиру консултативно-сарадничке психијатрије или психосоматске медицине), са циљем да се схвате и изуче вишеструки психосоцијални утицаји на онколошке болеснике и пронађу оптимални терапијски приступи у свим фазама лечења малигних тумора.Gregurek R. Maligne bolesti (onkologija). U: Gregurek R i sur. Suradna i konzultativna psihijatrija.
Интердисциплинарни приступ онколошком болеснику Малигна болест је један од највећих јавноздравствених проблема у свету и други узрок смрти, са глобалном инциденција која је у свету послединјих 70 година порасла као резултат убрзаног старења становништва у бројним земљама и повећаног излагања разним ризичним факторима (пушењу, нередовној и неадекватној исхрани, телесној неактивности, карциногеним супстанцама). Савремена истраживања и клиничка пракса указала је да отприлике половина онколошких болесника има и разне психијатријско/психолошке коморбидитетне поремећаје који захтевају оптималну дијагностику, терапију и дугорочно збрињавање не само болесника већ и чланова њихових породица.
У медицини, све више преовладава став да онколошка болест не погађа само соматски ниво (органе), доступне онкологу, већ и психички, социјални и духовни ниво, што чини нову парадигму приступа малигним болестима. Зато се у лечењу онколошких болесника све више примењује нтердисциплинарни приступ који укључује психијатра,психотерапеута, физиотерапеута, клиничког психолог, дефектолога, социјалног радника и друге медицинске и немедицинске специјалности.Tomislav Peharda, Interdisciplinarni pristup onkološkom bolesniku, Objavljeno na Pliva med.net, Zagreb, 08.07.2013.
Синтетички или интердисциплинарни приступ још више долази до изражаја након психолошког ангажовања породице оболелог, будући да болест често пројектује и на њих, као и на емоционални ниво здравственог особља. То комплексно подручје обухвата психоонкологија.
Задаци психоонкологије У почетној развојној фази психоонкологије се првенствено бавила психоаналитичком формулацијом болести, као што су трауматски догађаји, рана породична динамика, несвесни сексуални конфликти и црте личности етиолошки повезиване с појавом карцинома.
Нешто касније психоонкологија мења своје интересовање и бави се истраживањем и развојем два врло значајна подручја у психоонкологији која обухватају: серију студија из подручја психобиологије стреса, развоја консултативно-сарадничке психијатрије.
Данас се савремена психоонкологија примарно бави: Психолошким реакцијама болесника на малигне туморе, чланова његове породице и других пружаоца помоћи. Квалитетом односа између болесника и лекара, на свим нивоима здравствене заштите, код свих стадијума малигних тумора и током свих облика лечења, што може имати значајан утицај на болесника при сваком сусрету са лекаром. Психолошким, понашањем и биолошким и социјалним факторима ризика који утичу на развој малигног тумора, његово откривање, лечење и преживљавање. Истражибвањем многобројних психонеуроимунолошких механизми могуће повезаности психолошког и биолошког у настанку и току болести. Истраживањем механизама којима цитокини утичу на „понашање у току болести“, као могуће биолошке основе за заједничке симптоме; депресије, анксиозности, слабости, умора, и когнитивних промена код онколошких болесника.
Теорије о психосоматском узроку онколошких болести
Бројни истраживачи дошли су до закључка да је заједничко онколошким болесницима; тешкоћа изражавање емоција, немогућност отвореног изражавања агресије и потискивање депресивног расположења. Ове особе су добро прилагођене према другима, а истовремено отуђене од себе.. Након многобројних истраживања етиопатогенезе, клиничке слике и прогнозе малигним болести који је омогућио развој савремене медицинске науке, дошло се до сазнања да на успех лечења онколошких болесника не утичу само стадијум болести, хистолошки тип тумора, степен малигнитета и начин лечења, већ и бројни психички фактори. Бројне истраживачке и клиничке студије анализирале су повезаност малигних тумора са одређеним структурама личности, и генетичке предиспозиције сваке личности понаособ, као једног од основних биолошких фактора који имају значајну улогу у настанку малигних болести..