Аморијска династија је владала Византијом од 820. до 867. године, добила је име по родном граду родоначелника династије Михаила Аморијаца, Амориону. За време владавине ове династије царство се успешно суочавало са Бугарима, унутрашњим непријатељима и Арабљанима. Године 843. завршила се иконоборачка криза, па је источна црква почела нагло јачати. Ова црква успела је на покрштавање натерати Бугаре и део Јужних Словена. Аморијска династија, називана је још и Фригијска династија, по области из које је потицао родоначелник династије.
Михаило Аморијац — родоначелник династије 300п|мини|десно|Томин устанак Михаило Аморијац утемељитељ Аморијске династије, био је груб ратник, чија је необразованост постала предмет исмевања профињених Ромеја, али му није недостајало ни енергије ни разума ни осећаја за меру, ипак за време његове владавине настављају се тешке финансијске кризе.
Споменик Византије који нам је сачуван из IX века — »Књига епарха« (епарх је нешто налик на градоначелника престонице) слика нам организацију занатске производње у Цариграду и више него будну контролу владе над делатношћу трговаца и занатлија. Специјални чиновници, који су потчињени епарху, контролишу цену и квалитет робе, регулишу увоз и извоз, врше надзор над трговцима који долазе у град, убирају царине, које су државној благајни давале крупне приходе. Та контрола није могла да спречи велико оживљење трговачко-занатске делатности у Византији захваљујући општем учвршћењу државе.
Али се положај сељака после реформи није побољшао. Порески терет који је на њих падао чак је нешто повећан. Битније је било продубљивање социјалног и економског јаза између ситних сељака и дината. Ови последњи све више потчињавају себи сељачка газдинства и појачавају експлоатацију сељака, који у то доба добијају у законодавним и другим споменицима карактеристичан назив убоги. Од угњетавања особито су страдали словенски насељеници. На почетку IX века они су дигли на Пелопонезу устанак. Али покрет сељачких маса достиже свој највећи замах 821—823 г., када се излива у моћан устанак под предводништвом Томе Словена. Тома, један од војних команданата у Малоазијској теми, прогласио се за цара и, по речима византијског летописца, »дигао робове против господара, обичне војнике против њихових старешина«. Разноплеменско становништво Мале Азије и стратиоти пружали су му подршку, тим пре што је он укинуо порезе. Пребацивши се у Тракију и Македонију, Тома је наишао на свестрану помоћ и код Словена. Налазећи се на челу бројне војске, састављене од сељака и стратиота, Тома је читаву годину дана држао Цариград под опсадом. Влада је тешком муком изишла на крај с тим устанком — само захваљујући помоћи Бугара. Тома је био заробљен и погубљен (823 г.); његови приврженици држали су се понегде још до 825 г., док нису били разбијени или побијени.
После угушења устанка положај сељака се погоршао. Процес пропадања ситних газдинстава и пораст крупног земљопоседа врши се још бржим темпом. Али је страшна акција доњих слојева из 821—825 г. заплашила владу. Она је, с једне стране, донекле олакшала порески терет, а с друге — тежила да што пре ликвидира расцеп у цркви, изазван иконоборачком политиком, и да тако учврсти позиције владајуће класе. Ипак, Михаило није ни помишљао на то, јер је црква могла тако добити независност од царства.
За време Михаилове владавине наставља се рат са Арабљанима и Михаило је, уз помоћ млетачке флоте 827. и 828. године, успео одбранити остатке Сицилије који су му припадали.
Теофило мини|десно|Теофило, највећи владар Аморијске династије Женидба Године 829. Михаило II из Аморија, цар Византије, умре, оставивши престо своме сину Теофилу. Нови владар није био ожењен; зато је у почетку царица удова Еуфрозина у дворским церемонијама играла улогу коју је етикета одређивала Августи. Али Еуфрозина је мрзела свет. Кћи оног несрећног Константина VI, тако свирепо ослепљеног на заповест своје мајке Ирене, и његове прве жене Марије, она се, после катастрофе која је оборила њену породицу, повукла у један манастир на Принчевским Острвима, и живела тамо мирна и скривена, кад, не без јавне саблазни, ватрена страст василеуса Михаила извуче из манастира лепу калуђерицу да је посади на престо Цезара. Али, по смрти свога мужа, Еуфрозина је имала само једну жељу, да се што пре врати у какво свето склониште, и сва њена брига била је управљена на то да без оклевања ожени младога цара, свога пасторка.
Да би за василеуса нашли жену, послаше, по традиционалном обичају византијског двора, гласнике по свима покрајинама, с налогом да пронађу и доведу у Цариград најлепше девојке из монархије, и изабране искупише у великој Бисерној Дворани, да Теофило међу њима одреди будућу царицу. На првом избору, владар је одвојио шест, најдивнијих, и, не могавши се одлучити између тих лепих супарница, он одложи за сутрадан последњи избор. Тога дана, он се појави међ младим девојкама држећи у руци, као Парис међу трима богињама, златну јабуку, залогу љубави, коју је требало да понуди оној која му буде освојила срце, и тако опремљенв отпоче смотру. Прво застаде пред једном врло лепом девојком, високога рода, која се звала Касија, и без сумње мало узбуђен, и не знајући како да почне разговор, изговори јој, у виду мудре изреке, овај не одвише учтив комплименат:
Касија је имала доста духа, и одговори не без забуне:
Тај јој је одговор нарушио срећу. Теофило се врло уплаши од ове лепе девојке тако брзе на одговору и тако феминистички расположене, окрете јој леђа, и однесе своје одликовање и своју јабуку другој једној кандидаткињи, исто тако врло лепој, која се звала Теодора.
Да би се утешила што је промашила престо, Касија је, по правом византијском обичају, основала један манастир у који се повукла; а како је била жена од духа, она се у својој самоћи забављала састављајући побожне спевове и световне епиграме који су дошли до нас и доста су занимљиви. За то време њена срећна супарница била је крунисана; са великим церемонијама у цркви Светог Стевана у палати Дафне, и, по обичају, цела је њена породица добила удела у њеној великој срећи. Њена мати Теоктиста добила је врло завидно достојанство »патрицијке с појасом«, њене три сестре, позвате надвор» удадоше се за великодостојнике; њена браћа Петронас и Вардас, брзо су напредовали на путу почасти. Они су уосталом показали мало захвалности оној; чије их је неочекивано уздизање и сестринска љубав толико приближила самим степенима престола.
Нова царица била је азијаткиња, рођена у Пафлагонији, од чиновничке породице. Родитељи су јој били побожни људи, приврженици поштовања икона, против којих је, под следбеницима благочестиве Ирене, царска влада опет била почела борбу, и чак изгледа да су доказали доста ватрену ревност у своме веровању. Васпитана у таквој средини, природно да је Теодора била побожна, и јако поштовала свете иконе; зато се с почетка осетила мало сметена у том дворском свету у који ју је удаја тако нагло пренела.
Борба око икона мини|десно|Цар Теофило упознаје своју жену Од једно двадесет година, заиста, борба око икона била се опет разбуктала, још оштрија и још жешћа него у VIII веку, нарочито сад кад се на чисто верску препирку накалемило једно политичко питање, и кад се у сукобу хватала у коштац Држава која тражи право да се меша у црквене послове и Црква, која захтева и брани своје слободе. Михаило II гонио је своје противнике без поштеде и без устручавања; Теофило, паметан, својевољан, енергичан владар, ишао је за примерима и политиком свога оца. И тако је Теодора узалуд покушавала да употреби свој утицај у корист својих пријатеља и да својим молбама умири претерано строга гоњења. Теофило није нимало био владар погодне нарави; кад би набрао обрве, кад би почео говорити строгим гласом, његова жена, престрављена, не би се усудила да наваљује, и сама би била принуђена да пажљиво прикрива своја осећања и своје тајне симпатије. Требало је да брижљиво крије под своје одело свете иконе које је упорно продужила да носи уза се, морала је да употреби сву своју опрезност да би гоњене иконе сакрила од погледа, у сандуцима својих одаја, и понекад се излагала извесној опасности вршећи своје тајне и смотрене обреде.
Једнога дана царева дворска будала, један кепец који је забављао цео двор својим пакосним досеткама, изненади је пред иконама. Врло радознао од природе, он затражи да види ствари које су толико привлачиле царичину пажњу. Теодора му рече:
Трчећи, кепец оде и исприча цару причу о лепим луткама, које је василиса 'чувала под својим јастуком. Теофило одмах разумеде о чему је реч, и бесан што види да се његове заповести не слушају у самоме двору, одјури у гинекеј, и оштро нападе царицу. Али Теодора је била жена, и умела да се извуче из незгоде и рече свом мужу:
Теофило се умири, или се претварао да се дао убедити; али Теодора се умела наплатити брбљивцу. После неколико дана, за неку незнатну погрешку, она даде да се кепец жестоко ишиба, а затим му препоручи да убудуће никад не говори о луткама из гинекеја. А кад би се цар, после пића, враћао каткад на тај догађај и испитивао будалу, овај је, са изразитом мимиком, метао једну руку на уста, другу на део своје личности који је добио шибе, и врло брзо му је одговарао:
Исто тако, у свима вишим круговима престонице, постојала је општа завера у корист икона. У манастиру где је завршавала живот, стара царица Еуфрозина исповедала је иста осећања као и Теодора, и кад би јој послали у посету царске ћерчице, она није престајала да им говори о поштовању икона. Теофило, који је нешто сумњао, трудио се да испита децу кад би се вратила, али није успевао да извуче никаква одређена обавештења. Ипак, једанпут, најмлађа се принцеза издала, и, пошто је испричала своме оцу како их у манастиру обасипају лепим поклонима, како им дају за ужину дивно воће, она му поче објашњавати како њена баба има и један сандук пун лепих лутака, и како их је често прислањала на чело њој и њеним сестрама, и давала им да их побожно љубе. Теофило се опет наљути, и забрани да се деца у будуће шаљу старој царици. Али, и у царевој најближој околини, много је политичара мислило као две царице; министри, лични саветници, остали су тајно али дубоко привржени обожавању икона, и ствар је дотле дошла да су гатари, које је цар радо питао за савет, отворено прорицали скору пропаст његовога дела. И сам је то толико осећао да је, на самртној постељи, захтевао од своје жене и од логотета Теоктистоса, свога првог министра, свечану заклетву да после њега неће ништа мењати у политици коју је он водио и да неће дирати патријарха Јована, који је био главни саветник те политике. Ретко су последње мере опрезности биле тако узалудне.
Спољашња политика Арабљани за време Теофилове владавине још више узимају маха и 831. узимају Палермо; 839. Тарент.
Млетачка флота, којој пада у дужност да брани те делове Царевине, заузета је готово сва борбама с Арапима. Царска флота се појављује ретко и са малим бројем бродовља. То, и арапски залети, дају маха словенским гусарима око Неретве, да и они развију своје бродарске способности; наравно, само у свом интересу. Оживела је стара илирска традиција пиратерије, ради које је некад изазван рат с Римљанима. Они су 834/5. год. опљачкали и побили млетачке трговце који су се враћали из Беневента. Ово изазва против њих велико огорчење у Млецима. Да прекрате то нападање предузели су Млечани 839. велику експедицију против словенских гусара. О борбама њиховим те године нема помена, али се зна, да је дошло до измирења и са Хрватима и са једним делом Неретљана. Само тај мир није дуго трајао; не зна се, да ли стога, што су га наши људи склопили можда за то, да би избегли опасности; или, вероватније, стога, што није био склопљен са свима, него само са једним племеном или братством њиховим. Млетачки напад поновљен је 840. год. против неретвљанског вође Људислава, и завршио је њиховим неуспехом. После два пораза млетачке флоте, које су им одмах иза тога нанели Арабљани, Млечани се нису могли упуштати у нове борбе с далматинским Словенима. Сада су Арабљани постали већа опасност.