Национални парк Биоградска гора основан је 1952. године. Смештен је у простору североисточне Црне Горе, између река Таре и Лима, у средишњем делу планине Бјеласице. Захвата површину од 5.650 хектара. Подручје је заштићено још 1878. године, када је ова територија постала Књажев забран.

Пејзаж је изузетно питом, са доминантном зеленом бојом услед пространстава јединствених шумских екосистема, које смењују живописни крајолици са ливадском вегетацијом. Омеђен планинским висовима, испресецан потоцима и увалама, украшен прелепим језерима, окићен вековним шумама и питомим ливадама, представља величанствен дар природе. Глацијални облици рељефа као што су врхови високи и преко 2.000 метара (врх Црна глава - 2.139 м) и глечерски валови и циркови, са више глечерских језера, чине овај предео непоновљивим.

Најзначајнија природна вредност овог националног парка је прашума Биоградска гора, која заузима површину од 1.600 хектара, једна је од три последње прашуме те врсте у Европи. Има карактер строго заштићеног резервата. У срцу прашуме налази се Биоградско језеро, највеће и најпознатије у низу ледничких језера на подручју националног парка. Знаменитости прашумског резервата, остале природне вредности и пејзажне лепоте националног парка кандидују ово подручје за укључење у Светску природну баштину и међународни еколошки програм Човек и биосфера.

Историја је на овим просторима оставила дубоке трагове. Културно-историјска наслеђа националног парка чине археолошки локалитети, сакрални споменици, народно градитељство. Бројни аутохтони објекти народне архитектуре у селима и катунима, куће, брвнаре, куле, воденице расути су по ободу прашумског резервата планине Бјеласице.

Локација лево|200п|мини|Биоградско језеро, околна прашума и планински врхови Бјеласице Национални парк Биоградска гора налази се у североисточном делу Црне Горе, између река Таре и Лима, у средишњем делу планине Бјеласице.

Улаз у Парк налази се у непосредној близини магистралног пута Подгорица-Београд (E-763), који пролази кроз Колашин, Мојковац и Бијело Поље. Улаз у Биоградску Гору налази се између Мојковца и Колашина. Од Мојковца је удаљен 12.7 км, а од Колашина 23.1 км. Од магистрале до језера води обележено скретање, удаљено пар километара од инфо центра. До Берана и Андријевице води такође добар регионални пут. Пејзаж дуж магистралног пута је посебно живописан дуж Кањона Мораче између Подгорице и Колашина, познат као Платије.

До Колашина, Мојковца и Бијелог Поља може се доћи и возом, пругом Београд–Бар. Током зиме до Колашина саобраћа и посебан ски-воз из Бара и Подгорице.

Најближи аеродром је у Аеродром Подгорица, 70 км удаљен од Колашина.

Историја Постоје бројне анегдоте, које причају локални хроничари, које говоре о томе како је књаз Никола чувао Биоградску гору.Једна од њих говори о томе како је један од колашинских угледних људи, задужен за бригу о Биоградској гори, питао да ли може да покоси ливаде на тој територији, а сено користи како би током зиме обезбедио храну за стоку на Бјеласици. Књаз му је, наводно, тада одговорио да не би било лепо да неко ко чува такво природно богатство истовремено има материјалне користи од њега.

Према другој причи, због крађе рибе из Биоградског језера ловокрадице су биле сурово кажњаване, а у неколико случајева падале су и главе. Још у 17. веку турска војска је на простору у близини Биоградског језера подигла своје утврђење, како би надзирала каравански правац Подгорица – Бијело Поље.

Године 1878. црногорски краљ Никола добио је у посед поседе око Биоградског језераБиоградског језера. Постоје две верзије приче како је до тога дошло. Према једној, Ровчани и Морачани су се договорили да књазу Николи поклоне своје поседе око језера, а књаз је тај простор прогласио заштићеним подручјем. Према другој верзији, племенски главари нису се својевољно одрекли своје имовине, већ је књаз, одушевљен лепотом прашуме и језера, наредио да се тај простор чува и да се не користи у приватне сврхе. Било шта од тога да је тачно, не може се оспорити чињеница да је тадашњи црногорски владар имао еколошку визију и добро проценио која богатства државе треба заштитити и сачувати.

Основне одлике подручја Национални парк Биоградска гора налази се у централном делу планинског масива Бјеласице, између река Таре и Лима. Пејзаж овог простора је сачињен од шума, ливада, водених површина, планинских вриштина и рудина. У самом средишту Биоградске горе налази се Биоградско језеро, највеће од неколико ледничких језера која красе ово подручје. Биоградска гора, заједно са прашумама Перућица у Босни и Херцеговини и Бјеловешком прашумом у Пољској, представља једну од последњих прашума Европе, а самим тим припада категорији националних паркова европског типа.

Заштита подручја 200px|мини|десно|Књаз Никола I Петровић Његош (1906) 200px|мини|десно|Прва зона заштите - пала и оштећена стабла ме смеју се ни на који начин третирати 200п|мини|десно|Друга зона заштите, у којој је дозвољена испаша стоке Исте године када је добио земљиште у посед, књаз Никола законом је заштитио Биоградску гору, уочивши већ тада непроцењиву вредност овог подручја, што се десило само шест година пошто је проглашен први национални парк у свету, Национални парк Јелоустон у Сједињеним Америчким Државама. Те године исти статус су добила још три подручја у околини Никшића. Забранио је сечу стабала на том подручју што је омогућило да се сачува једна од посљедњих примарних прашума у Европи. Овај простор био је познат као „Књажев забран” или „Браник”. Ово је био први званични чин заштите природног амбијента у Европи, што је историјски податак који се може читати и као антиципација концепта Црне Горе као еколошке државе. Чињеница да је у то време и на тај начин дефинисан статус заштите представља својеврсно социо-културолошко достигнуће.

Статус Националног парка Статус националног парка Биоградска гора добила је 1952. године, истовремено када и НП Ловћен и НП Дурмитор

Године 2018. Црна Гора је прославила 140 година заштите подручја Биоградске горе. Јавно предузеће Национални паркови Црне Горе је основано са циљем заштите, унапређења и промоције природних и радом створених вредности у парковима. Како би се Национални парк Биоградска гора, односно букова шума овог подручја, нашао на УНЕСКО-вој листи, 2018. године је, уз помоћ амбасадорке Црне Горе у Паризу, комитету предата Тентативна листа (листа потенцијалних добара) за Национални парк Биоградска гора. Биоградска гора је и 2010. године уписана на ову листу. УНЕСКО-ва заштита ове шуме би омогућила прикључење мултинационалној номинацији букових прашума и изворних шума Карпата и осталих регија Европе. Национални парк Биоградска гора је озбиљан кандидат да буде уврштен на листу еколошке мреже Натура 2000.

Влада Црне Горе, у сарадњи са домаћом и међународном академском заједницом, ради на оптималном техничком и еколошки прихватљивом решењу за заштиту Биоградског језера као једног од највећих и најлепших црногорских језера, а које је као и већина ледничких језера у Европи, потенцијално угрожено.

Биоградска гора је велики туристички потенцијал Црне Горе. Ипак, као привредни субјект она никада није пословала на принципу сопствених прихода, пре свега због тога што је приоритетан циљ увек био очување овог јединственог прашумског резервата. Настојања су да број посјетилаца буде у другом плану, а да се акценат стави на научно истраживачки рад и заштиту подручја.

Ради заштите прашумског резервата Законом о националним парковима из 1978. године забрањен је лов дивљачи и сеча шума, као и све друге активности које би утицале на уништавање природног резервата Биоградске горе. У Националном парку Биоградска гора најстроже је забрањена сеча шуме, уклањање палих трупаца, као и садња. Све је препуштено законима природе. Како би се Парк што боље очувао, утврђена су три степена односно зоне заштите: Прва зона заштите захвата прашумски резерват и у њему је забрањена било која активност која би нарушила природу Националног парка. Други степен заштите подразумева заштиту флоре, фауне, воде и земљишта, али је дозвољена испаша стоке, како би се одржавала пашњачка вегетација. У трећој зони заштите дозвољена је производња здраве хране, пчеларство, лов и риболов, као и брање и сакупљање лековитог биља.

Од новембра 2018. године у склопу Националног парка Биоградска Гора послује и Ботаничка башта у Колашину.

Покушаји девастације Националног парка О Забрану се строго водило рачуна све до 1918. године, када је Народна скупштина конфисковала имовину династије Петровић, а са њом и Књажев Забран. После овога наступа период занемаривања заштите овог подручја, односно до неконтролисане сече шума. Године 1935. љубитељи природе ангажовали су се код тадашњих власти за проглашење Забрана Националним парком, међутим и поред све оправданости за проглашење, до тога није дошло. После Другог светског рата, ради обнављања порушених кућа, поново долази до неконтролисане сече шума. Тек 1952. године, Биоградска гора бива проглашена Националним парком.

Научна заједница је у прошлости неколико пута извојевала значајне победе над онима који су хтели да остваре личну материјалну корист од тог простора. Традиција одбране овог прашумског резервата дуга је и успешна: Прва и највећа опасност по ово подручје јавила се 1934. године, када су амбициозни руководиоци, у то време привредног гиганта, фабрике намештаја „Шипад” намеравали да искориштавају столетну дрвну масу шума на овом подручју. Неколико година касније, Зетска банска управа поднела је Дирекцији шума из Скопља захтев за подизање објеката на Биоградском језеру. Захтев је одбијен. Године 1958. Савезна комисија за физичку културу СФРЈ урадила је пројекат за изградњу Зимског спортског центра на подручју садашњег националног парка. После дуже расправе експертска комисија за преглед пројекта, са академиком Вилотијем Блачићем на челу, подржана научним институцијама, угледним јавним и културним радницима и државним органима за заштиту природе, одбацила је пројекат у целини. Године 1965. Секретаријат за пољопривреду, водопривреду и шумарство наручио је Елаборат о могућностима коришћења Биоградске горе. И та идеја је осујећена, јер је у одбрану прашуме устала струка и наука из Европе и тадашње Југославије.

Географски подаци 200п|мини|десно|Лишћарска шума, Биоградска прашума, око Биоградског језера - екосистем прашуме 200п|мини|десно|Планинске ливаде и четинарске шуме 200п|мини|десно|Високопланински екосистем планина изнад горње шумске границе Национални парк Захвата средишњи део планине Бјеласице. Захвата територије општина Колашин, Мојковац, Беране и Андријевица. Површина заштићеног подручја износи 5.650 hа, а површина прашумског резервата 1.600 hа. Надморска висина се креће од 832 мнв на Тари до 2.139 мнв на врху Црна Глава. Граница Парка почиње од реке Таре, иде преко Јарчеве стране, уздиже се до врха Црна глава и на крају се спушта према Лумерском потоку и реци Тари.

Клима Подручје које захвата Национални парк Биоградска гора налази се под утицајем умерено континенталне, јадранско медитеранске, субпланинске и планинске климе.

Рељеф Рељеф територије коју обухвата Национални парк карактеришу велика разуђеност и бројни облици који прате планински рељеф. Изграђен је од 4 гребена са највишим врховима: Црна глава (2.139 м), Зекова глава (2.117 м) и Троглава (2.072 м).

Хидрографија Хидрографију Националног парка чини: неколико глечерска језера, од којих су најзначајнија: Биоградско, Урсуловачко (велико и мало), Пешића, Шишко (велико и мало, 1.680 м.н.в), Шеварине), две реке: Биоградска ријека и Језерштица стални и повремени потоци извори и карстна врела

Биоградско језеро

Само језеро налази се у централном делу парка, на надморској висини од 1.094 м. Величина језера као и његова дубина зависи од водостаја. Максимална дубина износи 12,1 м, просечна површина око 230.000 м2, а запремина око 1.052.763 м3. Језеро пуне Биоградска ријека, дуга 8 км и поток Бендовац, а из њега вода отиче отоком Језерштица.

Планина Бјеласица