Дијего Веласкез (; Севиља, 6. јун 1599 — Мадрид, 6. август 1660), био је шпански барокни сликар. Заједно са Ел Греком и Франсиском Гојом чини сам врх шпанског сликарства.

Веласкез је рођен у Севиљи, и био је најстарији од осморо деце. Оба његова родитеља су била из нижих друштвених слојева. Између 1611. и 1617. Веласкез је радио као шегрт Франсиска Пачека (-{Francisco Pacheco}-), севиљског сликара маниристичког стила, који је био аутор расправе „Умеће сликања“ из 1649, и који је постао Веласкезов свекар. Током својих студентских дана Веласкез је усвојио најпопуларнији начин савременог сликарства, усвојеног делимично од стране фламанских и италијанских реалиста.

Прве године у Севиљи

Дијего Родригез де Силва и Веласкез крштен је 6. јуна 1599. у цркви Сан Педро из Севиље. Његови родитељи Хуан Родригез де Силва, рођен у Севиљи, и Херонима Веласкез, рођена такође у Севиљи, венчали су се у истој цркви Сан Педра. Дијего, њихово прворођено дете, најстарији је од њихово осморо деце. Дијего, као и његов брат Хуан, који је такође био сликар, прихватио је мајчино презиме по обичају које потиче из Андалузије, иако се половину свог живота потписивао као Силва Веласкез, користећи друго очево презиме. мини|Веласкезова породична кућа у Севиљи Севиља у којој се Дијего формирао као сликар, била је најбогатији и најнасељенији град у Шпанији. Севиља је имала важну колонију са фламанским и италијанским трговцима. Такође је била црквено седиште од великог значаја и располагала је великим уметницима. Веласкезов таленат је процветао у раном узрасту. Тек што је напунио 10 година, по Антонију Паломину (-{Antonio Palomino}-) почео је своју обуку у радионици Франсиска Ерера Старијег (-{Francisco Herrera el Viejo}-) престижног сликара Севиље у XVII веку, али са лошим карактером који млади Дијего није могао носити. Боравак у радионици Ерера који није био документован, вероватно је био на кратко. У октобру 1611. Хуан Родригез (-{Juan Rodríguez}-) потписао је „писмо о учењу“ Дијега са Франсиском Пачеком, обавезујући се на 6 година, почевши од децембра 1610. године.Pérez Sánchez, Alfonso E. (1990). «Velázquez y su arte» pp. 24–26 У Пачековом атељеу Дијего је повезао црквене и интелектуалне амбијенте Севиље. Веласкез је тада стекао своју прву техничку обуку и естетске идеје.

Пачеко је био човек широких схватања и аутор значајног дела „Уметност сликарства“ који за његовог живота није био објављен. Као сликар био је доста ограничен, верни пратилац модела које су поставили Рафаел (-{Rafael}-) и Микеланђело (-{Miguel Ángel}-), интерпретирани на тежак начин. Међутим, као сликар, стварао је одличне портрете оловком. Пачеко је познатији по својим написаним делима и по томе што је био учитељ Веласкезу, него као сам сликар. У свом важном делу, које је објављено након његове смрти 1649. године, суштински се ради о упознавању живота сликара тог периода. Показује своје дивљење делима свог зета и похваљује дела мртве природе са фигурама обележеним натуралистичким обележјима које је сликао у раном периоду живота. Имао је велики утицај у кругу свештенства и био је јако утицајан у круговима севиљанских књижевника. Тако је Пачеко описао тај период учења: „Са овом доктрином (са цртежа) се формирао мој зет Дијего Веласкез де Силва“ поставши младић, којем је послужило као модел у различитим ситуацијама и позицијама, смех, плач, не опростивши понеку тешкоћу. Најпознатије слике овог периода су „Старица пржи јаја“ и „Водоноша из Севиље“. Карл Хусти, велики специјалиста за сликарство, сматрао је да је кратко време које је провео са Ерером требало да изазове почетни импулс који му је дао величанственост и јединственост. Требало је да му покаже „слободу руке“, коју Веласкез неће достићи све до каснијих година у Мадриду. Вероватно му је његов први учитељ послужио као пример у потрази за сопственим стилом. У првим радовима, Дијего, прати оригинални модел. Наставио је своје учење са потпуно другачијим учитељем. Као што је Ерера био јако темпераментан уметник, тако је Пачеко био образован сликар, који је највише ценио православље. Хусти је закључио да је Пачеко вршио мањи утицај на Дијега.

Почеци сликања

Након завршеног периода учења, 14. марта 1617. године, полагао је испред Хуана де Еуседе и Франсиска Паћека испит који му је дозвољавао да се прикључи еснафима сликара из Севиље. Добио је дозволу да практикује своју уметност у целом краљевству као „мајстор маште и уља“ као и да поседује радњу и запосли ученике. Пре него што је напунио 19 година, 23. априла 1618. године оженио се са ћерком Франсиска Паћека, Хуаном, која је тада имала 15 година. У Севиљи су се родиле њихове две ћерке : Франсиска и Игнасиа. Његова велика особина као сликара манифестовала су се у његовим првим делима са само 18 и 19 година, мртве природе, у делима као што су „Три човека за столом“ или „Старица пржи јаја“. У овим раним годинама развио је изванредно мајсторство у којем је откривена његова заинтересованост за имитацијом природе, добијајући презентацију рељефа и квалитета, технике кјароскуро која подсећа на Каравађов натурализам, иако није сигурно да је млади Веласкес стигао да упозна ни једно дело италијанског уметника. На његовим сликама јака светлост је усмерена ка једносноствним објектима који су смештени у центра слике. Такође, Веласкес је први могао да препозна радове Ел Грека. лево|мини Веласкесове најраније слике показују јаку наклоност натурализму, као нпр. „Оброк“ из 1617. године који би могао бити један од његових најранијих радова као независног мајстора, после положеног испита пред еснафским удружењем. Ова слика припада једној од три категорије - кухињским сценама, који заједно са религиозним сценама и портретима могу бити сврстани у ране Веласкесове радове, које је створио између 1617. и 1623. године. У овим сценама из кухиње, Веласкес комбинује неколико ликова са објектима из свакодневног живота, и успева да их крајње природним начином приказивања и феноменалним комбиновањем светла и сенке неизбежно постави раме уз раме са делима Италијана Каравађа. Веласкесове религиозне представе, приказе једноставне побожности, представљају портрете људи које је свакодневно виђао на улицама Севиље, наводи његов биограф. У "Поклоњењу мудраца" на пример, приказао је целокупну своју породицу у форми библијских фигура, укључујући и себе.

Веласкес је био добро упознат са члановима интелектуалних кругова Севиље. Паћеко је био директор неформалне хуманистичке академије, на чијим је скуповима млади уметник био упознат са песником Арготом, чији је портрет насликао 1622. године. Овакво познанство је постало јако битно за касније Веласкесове радове на митолошким и неокласичним субјектима.

Живот у Мадриду

У својој првој посети Мадриду, настала је слика “Гонгорин портрет”. 1621. године у Мадриду, преминуо је Филип III и нови монарх, Филип IV фаворизовао је племића из севиљске породице, Гаспара Гусмана, касније грофа-војводу од Оливареса, који је за кратко време постао краљев миљеник. Веласкесово прво путовање у Мадрид било је пролећа 1622. године. Требало је да буде представљен Оливаресу од стране Хуана де Фонсеке или Франсиска Рохе међутим краљу га је представио Луис де Гонгора, јер се сликар већ вратио у Севиљу.

Портрет инфанта Дон Карлоса представља мешвину елеганције и строгоће и контраст осветљености са мраком у позадини. Захваљујући Фонески, Веласкес је могао да приступи краљевским делима великог квалитета где су Карлос I и Филип II окупили слике Тицијана, Вероне, Тинторета и Басана. мини|Луис де Гонгора Убрзо потом, Паћекови пријатељи на челу са Хуаном Фонеском постигли су то да гроф-војвода прикаже Веласкеса краљу. Све је указивало на то да ће млади монарх, који је шест година млађи од Веласкеса и који је ишао на часове цртања код Хуана Баутисте умети да цени уметнички таленат севиљана. Последица тог првог сусрета са краљем била је у октобру 1623. године када је наређено да се резиденција премести у Мадрид, када је Веласкес проглашен за главног краљевог сликара, који је добијао двадесет дуката месечно, замењујући Родрига Виљандранду, који је преминуо претходне године.

Слика под називом „Пијанци“, настала у периоду од 1628. до 1629. и сматра се Веласкесовим ремек делом тог доба. Сјај голих тела и присуство пејзажа у позадини показују еволуцију у техници сликаревог цртања. Од марта 1627. плата му је повећана на 350 дуката, након положене заклетве, а од 1628. године заменио је и Сантијага Морана, поставши најпознатији сликар у краљевству, и најангажованији је био око сликања краљевских портрета који представљају веома битан фактор у његовом развитку. Други део његовог запослења обухватао је дела која су подразумевала декорацију краљевских палата што му је дало поприличну слободу у одабиру тема и њиховом представљању, слободу коју тада ниједан други сликар није имао. Од тренутка када је крочио на двор, прихватао је само захтеве утицајних људи и бавио се све већим делима која су све до данас остала упамћена. Од свих дела из овог периода највише се издваја слика „Пијанци“, која спада у његово прво митолошко дело, које је у јулу 1629. године наплатио 100 дуката. Такође се издваја портрет Дон Карлоса који се данас налази у музеју Прадо у Мадриду. мини|лево Његова техника у овом периоду највише се заснива на светлости у односу на боје и саму композицију. Негде је истицао интелигенцију, дискрецију, лепоту, отуђеност, јачу светлост да би истакао лица, и за сваку слику различито, а опет, једнако добро. 1628. у Мадрид долази Рубенс, који постаје близак Веласкесов пријатељ и велика инспирација у даљем стварању. Рубенс је сликао више алегорично док је Веласкез покушавао у свакој слици да истакне моћ присуства. Годину дана се задржао у Мадриду али се њихово пријатељство наставило и касније.

Прво путовање у Италију

Дакле, након одласка Рубенса на двор Шпаније и највјероватније под његовим утицајем, Веласкез је тражио од краља дозволу да путује у Италију на усавршавање.Pérez Sánchez, Velázquez y su arte. стр. 35–36 Дана 22. јула 1629. године био је награђен за путовање двогодишњом платом од 480 дуката и такође је имао на располагању 400 дуката за исплату неколико слика. Веласкез је путовао са слугом, а имали су писма препоруке властима за места која је хтео да посети.Gállego, op. cit.. стр. 74–75 Ово путовање у Италију било је одлучујућа промена у његовом сликарству. Од прошлог века многи европски уметници су путовали у Италију у срце европског сликарства задивљујућег за све. Поред тога, Веласкез је био сликар краља Шпаније и зато су му била отворена сва врата да види радове који су били доступни само привилегованима.Brown, Velázquez. Pintor y cortesano. стр. 69. мини|La fragua de Vulcano, (1630) Он је напустио луку Barcelona en la nave de Espínola, Junitese генерала у служби шпанског краља, који се вратио у домовину. Августа 23. 1629. брод је стигао у Ђенову, где је зауставио марширање у Венецију, где је шпански амбасадор успео да посети велике уметничке колекције разних палата. Као Паломино он је копирао радове Тинторета. Како је политичка ситуација у граду била деликатна, остао је кратко и кренуо до Ферара, где ће се сусрести са сликарством Ђорђонеа, у смислу да је произвела рад овог великог непознатог иноватора.Gállego, op. цит. стр. 76–80 Након Кента био је заинтересован за рад Герсина, који је сликао доста белом светлошћу, третирао религиозне личности као обичне ликове и био велики пејзажиста. Рад Герсина је био најкориснији Веласкесу да пронађе свој лични стил.Gállego, op. цит.. стр. 76–80