мини|Грчка колонизација од 8. до 4. век п. н. е. Грчка колонизација означава процес организованог оснивања колонија, односно нових градова, које су покретали полиси из копнене Грчке у периоду од 8. до 6. века п. н. е. широм Средоземља и црноморског приобаља.
Први „датум“ у грчкој историји јесте 776. п. н. е., година првих Олимпијских игара. Ову годину израчунао је Хипија из Елиде, софиста који је живео у 5. веку п. н. е. Овај датум и списак првих победника, који се сачувао другом књижевном предајом, вероватно су поуздани. Међу раним победницима на списку највише је локалних такмичара, укључујући неке Месењане. Месенија је изгубила независност и потпала под спартанску власт током 8. века п. н. е., што додатно доказује поузданост списка победника на раним олимпијским такмичењима: тешко да би месенски победници били измишљени у време када Месенија као политички ентитет више није постојала. Стога је јасно да се бележење података и организована активност која је укључвала више од једне заједнице и која је била концентрисана на једно светилиште, као што је Олимпија, може датирати у почетак 8. века п. н. е. Подаци потврђују известан степен писмености, и овде такође недавни налази потврђују традицију о 8. веку п. н. е. Куп, на коме се налази грчки натпис на еубејском писму: Ја сам Несторов куп, може се са сигурношћу датирати у време пре 700. п. н. е. Нађен је на маленом острву Питекусе (касније Искија) у Напуљском заливу.
Узроци колонизације Еубејани су били први покретачи у организованој и забележеној фази грчке колонизације. Ово се може сматрати потпуно сигурним, јер археолошки налази потврђују књижевну предају римског историчара Тита Ливија и других: еубејска керамика нађена је и на западу (у Питекусама) и на истоку (у данашњем турском месту Ал Мина). Ова организована фаза започела је у Италији око 750. п. н. е. и на Сицилији 734. п. н. е. Треба нагласити реч „организована“, јер почетке грчке колонизације свакако треба сместити у ранији временски период. Прво, археолошки налази, као што је Лефканди, показују да су се Грци већ пре 750. или 734. п. н. е. сусрели са становницима Италије и Сицилије и са њима размењивали робу. Друго, Тукидид каже да је Атина током мрачног доба Грчке слала колоније у Јонију, а археологија ово потврђује. Међутим, после оснивања Куме око 750. п. н. е. и сицилијског Наксоса (734. п. н. е.) и Сиракузе (733. п. н. е.) дошло је до праве експлозије колонија на свим странама света. Једини изузетак представљале су оне области, као што су стари Египат и унутрашњост Анатолије, чији су становници били превише напредни у војном и политичком погледу да би се могли лако савладати.
Поставља се питање зашто су Грци одједном почели да предузимају овакве прекоморске подухвате. Изгледа да су мотивациони фактор пре свега били трговачки интереси, похлепа и чиста радозналост. Старије схватање, по коме је архајска Грчка „извозила“ вишак свог становништва због неконтролисаног пораста становништва, сада се углавном одбацује. Као прво, најраније добро документоване колонијалне операције биле су малог обима, сувише малог да би се у метрополи осетила нека разлика у погледу густине насељености. Ово је свакако тачно за колонизацију Кирене у северној Африци, коју су основали становници острва Тере. Друго, прираштај у принципу није био неконтролисан: вештачка средства контроле становништва као што је инфантицид, била су доступна, да се и не спомињу модерније технике као што је контрацепција. Када се то има у виду знатно се смањује доказна вредност открића која, на пример, показују да је број гробова у Атици и Арголиди значајно порастао у позном мрачном добу, или да је у 8. веку п. н. е. Атику погодила велика суша (што се закључује по једном броју исушених бунара на атинској агори). Заправо, није убедљиво ниједно појединачно објашњење за колонизацију. Политичке тешкоће код куће понекад су могле бити важан фактор, као на пример у Спарти, која је у 8. веку послала колонију у Тарент у Италији да би се отарасила једне нежељене полукастинске групе. Али се не може искључити ни једноставна жеља за узбуђењима и жеља да се види света.
Западно Средоземље Колонизаторски покрет у периоду од 8. до 6. века п. н. е. одвијао се у три правца: на запад – на обале Сицилије и Италије, на север и североисток – по обалама Хелеспонта и Пропонтиде и до Црног мора и, коначно, на југ – у Африку, где су стварно основане само две колоније. Западни део обала Средозменог мора одавно је привлачио пажњу Грка плодношћу земље и релативно повољним условима за његово освајање. Од Епира и Коркире Италију дели мореуз широк само око 75 -{km}-. Поједина места у Хомеровој „Одисеји“ сведоче о томе да су Грци знали за Сицилију још у доба херојске епохе. У низу италијанских области нађени су остаци грађевина из микенске епохе, а везе Сицилије с Критом потврђују многи историјски споменици.
Јужна обала Апенинског полуострва и Сицилија одавно су биле густо насељене. У јужној Италији живели су Месапи (у Калабрији) и Брути (у Брутији). Средња Италија, у коју су такође почели продирати Грци, била је настањена многобројним племенима италског огранка. На Сицилији су живели Сикули, Сикани и Елими – племена блиска Италицима. Како изгледа, Сикани су прво живели у Хиспанији, али су их отуда истисли Лигури. Првобитно су они заузимали цело острво, али су касније потиснути на запад и на југ од стране Сикула који су дошли из Италије. Већина научника Сикуле сматра Италицима, блиским Латинима, Оскима и Умбрима. Елимска племена вероватно су била малоазијског порекла. Живела су у мањој планинској области на западу Сицилије.
Грци су се учврстили у јужној и средњој Италији и на острву Сицилији. На Сицилији су наишли на Феничане, који су ту основали низ факторија од којих су Мотија, Панорм и Солунт биле најстарије и остале су феничанске чак и у доба процвата грчких градова на Сицилији. Феничани су се, дакле, чврсто везали за крајњи западни део острва. Истовремено са учвршћивањем Грка у Италији су се почели уздизати и етрурски градови. Савез ових градова представљао је моћну етрурску државу која је извесно време потчинила своме утицају средњу и северну Италију и скоро стално била у непријатељским односима са Грцима. Борба између Грка и Феничана, који су деловали у исто време када и Етрурци, представља један од најважнијих догађаја у раној историји Медитерана.
Планска колонизација западног Средоземља почела је најраније у другој половини 8. века п. н. е. Као најстарију грчку колонију у Италији традиција помиње Куму која се налазила на западној обали (у Кампанији). Међутим, археолошки налази говоре да је та колонија настала у отприлике исто време када и остале грчке колоније у Италији и на Сицилији. У оснивању Куме учествовали су еубејски градови Халкида и Еретрија, а такође и Кума Еубејска.
Сицилија Источна обала Сицилије била је тридесетих и двадесетих година 8. века п. н. е. насељена грчким колонистима из Халкиде, Наксоса, Мегаре и Коринта. Халкида и Наксос основали су 734. п. н. е. на Сицилији колонију Наксос. Из Наксоса су при томе ускоро исељене још две колоније: Катана (у подножју Етне) и Леонтина. Почетком 7. века п. н. е. на обали уског мореуза који је делио Сицилију од Италије никла је колонија Занкле (касније названа Месана), коју су основали гусари из Куме, а касније населили Халкиђани. Занкле је са своје стране основала колонију на супротној италијанској обали, Региј, чије је становништво касније попуњено Месењанима који се преселили са Пелопонеза када је Спарта покорила Месенију.
Дуж северне и источне обале Сицилије основали су Занклејци и Халкиђани још читав низ мањих колонија од којих су најзначајније Химера и Таормина (касније Тауромениј). Мегарани, учесници халкидске експедиције, основали су колонију Мегару Хиблејску, а осамдесет година касније Мегара је овде населила још једну колонију – Селинунт, која је одиграла важну улогу истуреног положаја у борби Грка с Картагињанима.
На Сицилију је 734. п. н. е. дошла коринтска експедиција која је заузела острво Ортигију на улазу у најбоље пристаниште Сицилије. Коринћани су одатле прешли на Сицилију и основали Сиракузу, која је касније постала један од највећих и најбогатијих грчих градова на том острву. Оснивачи Сиракузе најпре су проширили своју власт на врло плодну територију која се граничила с градом.
Од малоазијских градова у колонизацији Сицилије учествовао је само град Линд на Родосу, који је заједно с Крићанима почетком 7. века п. н. е. основао на јужној обали Сицилије град Гелу. Касније (580. п. н. е.) западно од Геле основан је Акрагант (касније Агригент).
Јужна Италија Јужна Италија била је насељена Грцима већ крајем 8. века п. н. е. У колонизацији јужне Италије учествовао је низ грчких градова, а такође и Ахајци који су бежали са Пелопонеза. Приближно у исто време Спартанци су основали Тарент. Јужноиталске колоније, као и оне на Сицилији, никле су скоро у исто време. Насељавање обале Тарентског залива трајало је највише 10-15 година, а битан стимуланс за ову колонизацију могло је бити и спартанско освајање Месеније, које је можда изазвало онакав талас емиграције какав је пре четири века изазвала претпостављена најезда Дорана.
Најстарије ахајске колоније у јужној Италији били су Сибарис и Кротон. Да би се заштитили од непријатељског Тарента и да би спречили његове даље експанзионистичке тежње, становници Сибариса су основали Метапонт, чије су становништво попунили новим ахајским досељеницима са Пелопонеза. Касније су наметнули своју доминацију и области јужно од Метапонта. То је Сибарису осигурало превласт над целом обалом Тарантског залива.
Кротон је ширио свој утицај у правцу југа. Налазећи се у врло плодној области, Сибарис и Кротон су пре свега били земљорадничке колоније и такав су карактер сачували и касније, када су већ стекли известан значај и у трговини. Они су успели да прошире своје територије не само дуж обале, већ и у унутрашњост земље све до обале Тиренског мора. Сибарис је ту, између осталих, основао колонију Посејдонију. Под влашћу Сибариса, по једним изворима, налазило се 100.000 становнка, а по другима, њих 300.000. И Кротон је располагао територијом унутар земље. Ахејски градови Сибарис и Кротон, заједно са ахејским колонијама које су зависиле од њих, образовали су ахејску конфедерацију са средиштем у храму богиње Хере, недалеко од Кротона, који је имао значај религијског центра. Та конфедерација играла је извесну политичку улогу: она није дозвољавала да се на њеној територији оснивају друге грчке колоније и успешно је спречавала ширење Тарента на југ.
Спартанску колонију Тарент, према предању, основала је једна група становника Лаконије који су били обесправљени и лишени земљишних поседа. Становници Тарента чували су све до 5. века п. н. е. у свом државном уређењу много одлика из спартанских установа. Убрзо по оснивању Тарент се претворио у снажан економски центар. Град је имао једну од најбољих лука у јужној Италији, а његова околина била је чувена по плодности. Међутим, наилазећи на отпор, на северу од Месапа и Јапига, а на западу од Ахејаца, Тарент је могао ширити своје поседе само у правцу југа и истока, где је и основао неколико колонија.
На крајњем југу Апенинског полуострва Локра Опунтска је осамдесетих година 7. века п. н. е. основала Локру Епизефирску. Попут Сибариса и Кротона, Локра је проширила своје поседе по целој околној територији све до Тиренског мора.
За колонизаторски покрет 8. века п. н. е. карактеристично је то што грчки колонисти, усмеравајући све своје тежње према плодним територијама Италије и Сицилије, нису поклањали пажњу оближњим планинским обалама Акарнаније и Епира. Тек у наредном периоду, када су на даљи развитак колонизације све више деловали интереси поморске трговине која се убрзано ширила, и на овој ће територији нићи низ колонија, углавном коринтских.
Хелеспонт