Михаило IX Палеолог (, Mikhaēl Doukas Angelos Komnēnos Palaiologos;36. Παλαιολόγος, Ἀνδρόνικος II. Δούκας Ἄγγελος Κομνηνός 17. април 1277, Цариград — 20. октобар 1320) је био византијски цар и савладар свог оца (1294/1295 — 1320) из династије Палеолога.
Био је веома агилан и пожртвован војсковођа, али нажалост немоћан да се избори са непријатељима, тако да он, упркос борби са Турцима и жестоком отпору пред Каталанима, није успео да преокрене судбину царства.
Био је најстарији син византијског цара Андроника II и његове прве супруге Ане Арпад. Од стране свог деде је 1281. године проглашен за савладара, а крунисан је 21. маја 1294/1295. године као Михајло IX. Он је тада постао вођа храбре, али несрећне византијске војске у којој су скоро сви војници били плаћеници.
Човек беспрекорног морала и добар помоћник свом оцу, био је познат и као храбар и енергичан војник, спреман да се жртвује да би платио или охрабрио своје трупе; каталонски војни хроничар Рамон Мунтанер је о њему рекао: „Цар Михаило је био један од најхрабријих витезова на свету“.F. Uspensky. "История Византийской империи в 5 томах. Гл. 6. Андроник II Старший [History of the Byzantine Empire in 5 volumes — Ch. 6. Andronicus II the Elder]" (in Russian). Упркос свом војном престижу, претрпео је неколико пораза, из нејасних разлога: неспособности команданта, жалосног стања византијске војске или једноставно лоше среће.
Тада почиње страховито напредовање Турака Османлија у Малој Азији, који су од 1300. године господари Анадолије, а од византијских градова опирала им се само Никеја, са Никомидијом, Брусом, Сардом, Филаделфијом, Магнесијом, Херклејом на Понту, Фокејом и Измиром. Цара Михајла IX је потом послао отац цар Андроник II да заустави ширење Турака, који су 1301. године осојили и Никомидију. Цар Михајло IX је, због слабости своје војске, страховито био потучен код Бафејона и Магнесије, још исте године.
Да би ојачао свој положај на тој страни Михајлов отац је у помоћ позвао Алане, који су требали, за узврат, да се населе у Царству. 10 000 њих су се, према договору, појавили са женама и децом. Њима је у Малој Азији командовао цар - савладар Михајло IX Палеолог, који је наскоро пре тога, 1302. године, именован за команданта у областима око Смирне. Алани су нажалост били поражени, па су морали напустити логор у Магнесији и повући се у Пергам, а касније у Пегај, где је цар - савладар Михајло IX остао до јануара 1303. године, због озбиљне болести, а када се вратио у Цариград морао је, 1304. године, кренути у рат против Бугара. Током овог повлачења Алани су се окренули против цара Михајла IX Палеолога и опљачкали су нека места.
Тада је та опасност постала јасна за све државнике у Цариграду. Цар Андроник II, да би с више изгледа одолевао Турцима, крајем 1303. године, узео у најам једну јаку дружину шпанских ратника, "Каталане" предвођене славним Руђером де Флором, који му је понудио помоћ и који је дотле служио као најамник у борбама између краљевства Сицилије и Напуља. Цар Андроник II је њих 6 500 унапред исплатио, па чак је Руђера, четири месеца касније, оженио својом сестричином Маријом Асен и доделио му титулу megas dux.
Почетком 1304. године Каталани су се пребацили на Кизик и затим кренули да разбију турску опсаду Филаделфије. Задавши Турцима судбоносни ударац, мега дукс Руђер је као победник ушао у ослобођени град. Та победа показује да је била потребна тек мала, али стварна војска да би се спасила ситуација. Каталани су пак били мач са две оштрице, посебно ако су чинили аутономно тело и тако су се магли сваког часа окренути против Царства, које није располагало никаквим средствима моћи и присиљавања. Након победе Каталани су почели са пљачкашким походима и довели у стање несигурности целу околину, како на копну, тако и на мору, будући да су имали и сукоба са Ромејима и са Турцима те су, на крају, уместо да ратују против Турака, опсели византијску Магнезију. Цариградска влада је осетила олакшање када је успела наговорити Каталане да се повуку у Европу. Зиму 1304/1305. године провели су на Галипољу, а с пролећа је требало да се врате у Малу Азију, али напетост између царске владе и Каталана постајала је све већа. у Цариграду је расло непријатељство према тим бахатим плаћеницима, а посебно је непријатељски према њима био расположен цар - савладар Михајло IX. Каталонци су пак били незадовољни нередовним плаћањем и искоришћавали су изостанак плате као изговор за своје испаде.
Пусти, недисциплиновани и острвљени крвљу, Каталани обрћу 1305. године, своје оружје против својих изнајмитеља и склапају савез са Турцима, истина не без византијске кривице, јер, не беху солидни у плаћању. Цар Андроник II је да би смирио Каталане, прогласио Руђера за цезара и тиме знатно угрозио свог сина цара - савладара Михајла IX, који је на једној априлској гозби у својој Адријанопољској палати, још исте године, убио цезара Руђера. Веровало се да се Византија ослободила тог финансијског терета, али најгоре је тек следило. Каталанци потом у јуну исте године побеђују хетерогену Михајлову војску у бици код тврђаве Апрос, па су и самог храброг цара Михајла IX ранили, који се спасао бегом у Димотику.
Озлојеђени Каталанци, се сада превозе у Европу, на Галипоље, које постаје њихова престолница, и после на Касандру, и почињу одатле пустошење суседних области. Тракија је пуне две године страховала од њих. Служили су једно време и једним делом и као најамници код Бугара, који су продрли у Тракију и освојили Месембрију и Анхијал. Византијска влада морала је признати пораз, па је са Бугарима склопила мир, 1307. године. У међувремену су Каталанци, након што су опустошили Тракију, прешли Родопе и угрозили Касандру. Одатле су наставили са својим дивљачким походима.
Од њихових насртаја био је, негде 1307. године, угрожен и манастир Хиландар, који је пожртвовано, с много напора, одбранио игуман Данило, чувени писац житија српских краљева и архиепископа, захваљујући добрим делом и помоћи коју му је послао српски краљ Милутин, у људству и новцу. Биограф Данилов пише како "тада није било могуће наћи ниједну стазу куд би се могло мирно проћи, него борбе и ратнике". Краљева помоћ уништила је један део пљачкаша, а други су се, после извесног времена, повукли у Тесалију.
Каталанци ипак нису били побеђени, јер су се они, 1308. године, усудили опсести Солун, али без већег успеха.
Након тог пораза цар Михајло IX је покушао поново зауставити продор Турака, али је поражен у бици код Магнезије 1310. године.
Михајлово здравствено стање, тешко је погодило дављење његовог другог сина Манојла 1319. године, па је умро, у својој 43. години живота, у Солуну 20. октобра 1320. године, и тако никад није постао самосталан византијски цар. Он је био први владар у историји Византије, који је умро пре свог оца. Историчар Јован Кантакузин бележи смрт са речима, да је Михајло умро млад.
У сећању Византинаца Михаило IX је остао „најпобожнији господар“Малые византийские хроники. Хроника № 8 (9, 10, 11c) [Small Byzantine Chronicles. Chronicle number 8 (9, 10, 11c)]" (in Russian). и „прави цар по имену и делима“."Малые византийские хроники. Хроника № [Small Byzantine Chronicles. Chronicle № ]" (in Russian).
Рођење и ране године мини|Цар - савладар Михаило IX и цар Андроник II (Сребрни базиликон). Михаило IX је био најстарији син византијског цара Андроника II Палеолога и његове прве жене Ане, ћерке угарског краља Стефана V. Рођен је у подне на Ускршњу недељу (17. априла) 1277. године, што је народ препознао као чудо.Georges Pachymérès relations historiques, A. Failler. "Sur un passage mutile de la Chronique breve de 1352" (PDF) (in French). pp. 61–62. Archived 24 September 2015 at the Wayback Machine Цар је волео свог прворођеног сина, што му је постало велика утеха после преране смрти његове вољене жене Ане 1281. године. Михаило IX је имао само једног млађег брата, Константина, који је рођен негде између 1278. и 1281. године.Nicephorus Gregoras, Byzantine History, Book 6.2. (in Russian). Moscow-Yekaterinburg.
Цар Андроник II је Михаила IX прогласио за цара непосредно пре смрти цара Михаила VIII 1282. године, а након што је његов син постао пунолетан, потврдио је његов ауторитет. Дана 21. маја 1294. године у храму Свете Софије, Михаила IX је крунисао цариградски патријарх Јован XII."Малые византийские хроники. Хроника № 8 (9, 10, 11c) [Small Byzantine Chronicles. Chronicle number 8 (9, 10, 11c)]" (in Russian). У наредним годинама, цар Андроник II је поверио свом сину вођење ратова против унутрашњих и спољашњих непријатеља.
Војна активност
Сукоб код Магнезије (1302. године) У рано пролеће 1302. године, цар - савладар Михаило IX Палеолог је извршио свој први поход на Османско царство, на шта је унапред био веома поносан, јер је дуго желео (како извештава историчар Георгије Пахимер) да добије прилику да се докаже у борби.G.I. Bratianu, Notes sur le projet de mariage entre l’empereur Michel IX Paleologue et Catherine de Courtenay. (in French) — . Под његовом командом сакупљено је до 16.000 војника,F. Uspensky. "История Византийской империи в 5 томах. Гл. 6. Андроник II Старший [History of the Byzantine Empire in 5 volumes — Ch. 6. Andronicus II the Elder]" (in Russian). Nicol 1993, од којих је 10.000 био одред плаћеника Алана;Nicephorus Gregoras, Byzantine History, Book 6.10. ови су, међутим, лоше обављали своју дужност и подједнако су пљачкали и турско и грчко становништво. Цар Михаило IX Палеолог је логоровао у тврђави Магнезији у Малој Азији (данашња Маниса, Турска), недалеко од Смирне, где се у античко доба водила велика битка између Римске републике и Селеукидског царства. Видећи низак морал свог народа, цар - савладар Михаило IX се није усуђивао да први започне битку, пошто су Турци успели да заузму све повољне положаје — врхове околних планина и заклоне у шумама — и већ при првом судару би лако одбили налет грчке пешадије и лаке аланске коњице. Други разлог зашто је млади цар Михаило IX дао својим непријатељима прилику да први нападну били су проблеми у његовој сопственој војсци. Својеврсни плаћеници нису хтели да изврше његова наређења, а према Нићифору Григори:
"...често су без икаквог наређења излазили на плен и сами су опустошили римске поседе чак и више од очигледних непријатеља".
У међувремену, Турци су изабрали тренутак и сишли са планина. Цар - савладар Михаило IX Палеолог је наредио да се спреме за битку, али га нико није слушао — плахи војници нису хтели да започну битку и размишљали су само о бекству, како се присећа Нићифор Григора:
"Наши нису чекали први напад непријатеља и, повукавши се одатле, ишли су тихим кораком, имајући у позадини варваре, који су их пратили и логоровали у најближој удаљености од њих. Наши нису ни видели колики је број душмана; десио им се кукавичлук, шта бива с пијаницама: пијанице не виде шта је у ствари, већ замишљају да је нешто друго... Пре него што непријатељи стигну да их нападну, они сами већ беже од свог кукавичлука... Цар, видећи да су Масагети (односно Алани) побегли и да са малим бројем војника не могу да се одупру варварима, затворио се у најтврђу тврђаву, Магнезију, и ограничио се само на посматрање како ће се то завршити. Масагете стижу до самог Хелеспонта, пустошећи сва поља хришћана, а одатле се селе у Европу".