мини|220п|Псоглав, Нирнбершка хроника (1493) Псоглав је демон из српске митологије. Веровање у ова створења је било распрострањено у неким деловима Босне и у Црној Гори. Ово биће је описивано као химера са људским телом, коњским ногама и псећом главом. Имало је гвоздене зубе и једно око, попут грчких киклопа. Приповедало се да живе у црној земљи која обилује драгим камењем, али где нема сунца. Прождирали су људе, а чак су откопавали и гробове како би се хранили њиховим лешевима.

Име Представе о псоглавима познате су свим словенским народима о чему сведоче и варијантни називи: ; ; ; ; ; ; , итд.

Вук Караџић је у Српском рјечнику из 1818. записао реч псоглав у значењу: „човек са главом пса”.

Они иначе доста подсећају на дивове, па се обично описују као гиганти, отуда и један од назива за њих код Срба Крајишника у Хрватској – џиганде (од „див”). У Србији, околини Лесковца, називају се дивлани.

Порекло Предања о псоглавима код европских народа потичу из античке Грчке (), а тамо су продрла с Далеког Истока после повратка Грка из ратног похода Александра Македонског. Хесиод их спомиње у VII веку п. н. е, док у IV веку п. н. е, после повратка из Индије, грчки писац Ктесиас је забележио да, по причању, на индијским планинама живе људи са псећом главом и зубима дужим од псећих, да се облаче у коже дивљих животиња и хране сировим месом. Могли су да разумеју људски језик, али не и да говоре, већ само да лају. Представе о псоглавима Словени су изградили посредством преведене литературе из Византије или преко латинских извора. Једно од преведених популарних дела у коме се говори и о псоглавима је Александрида чији најранији превод потиче из ХІІІ века.

Веровања Псоглави су хибридни демони, са псећом главом, једним оком, козјим ногама и репом. Живе у мрачној земљи која обилује драгим камењем, од којих се човек може сакрити у коњско ђубре како га псоглав не би нањушио. Ту мрачну земљу чува војска да би остали у Руској царевини. По приповедањима Крајишких Срба из Хрватске, живе у пећинама негде у Мрачају, у земљи где дан не освиће и сунце не светли.

Ловили су и јели људе: код Срба у Хрватској се приповедало да се најрадије хране оним људима који су јели дрењине, код Хрвата да највише воле да одгризу женама груди; према сижеима приповедака, ловили су децу; по веровању из Босне и Херцеговине, вадили су тела из гробова и јели покојнике. Они се покаткад могу прилагодити и људској култури, да копају и ору земљу; али су иначе људождери, и нарочито воле дечје месо, женске сисе, али се пре свега хране лешевима.

Референце

Литература

Категорија:Словенска митологија Категорија:Митолошка бића Категорија:Српска митологија