Операција Уран () је кодни назив за совјетску стратешку операцију у Другом светском рату. Изведена је у периоду од 19. до 23. новембра 1942, а циљ операције је био окружити немачку Шесту армију, део немачке Четврте тенковске армије и румунску Трећу и Четврту армију које су учествовале у опсади Стаљинграда. Операција је изведена за време битке за Стаљинград и требало је да разбије немачке војне снаге и вратити Совјетима контролу над градом. Планирање операције је започето у септембру 1942. и развијано је упоредо с плановима за окруживање и уништење немачке "Групе армија Центар" и немачких снага на Кавказу. Црвена армија је искористила слабу припремљеност немачке војске за зиму и велику раширеност немачких снага близу Стаљинграда, којима су слабије румунске јединице браниле бокове. Главни смерови напада су били усмерени директно на румунске снаге које се нису могле да се носе са совјетским оклопом због недостатка тешког наоружања.
Због велике дужине фронта коју је направила немачка летња офанзива која је за циљ имала заузимање нафтних поља на Кавказу и Стаљинград, немачке и остале војне јединице Сила Осовине су биле присиљене да бране врло велика подручја. Ситуација је била додатно погоршана немачком одлуком да премести неколико механизованих дивизија са источног фронта у западну Европу. Надаље, јединице у тим подручјима су биле исцрпљене након месеци борби, посебно оне које су се бориле у самом Стаљинграду. Немци су могли само рачунати на 48. тенковски корпус, који је имао снагу једне тенковске дивизије и на 29. пешачку дивизију у резерви како би појачали румунске армије на боковима немачке 6. армије. На супротној страни, Црвена армија је допремила више од милион војника за почетак офанзиве у и око Стаљинграда. Совјетска страна је имала потешкоће у допремању својих јединица до бојишта због покушаја што бољег прикривања њиховог доласка, па су из логистичких разлога касниле. Почетак операција је био заказан за 8. новембар, али је због кашњења премештен на 17. новембар и онда коначно на 19. новембар када је операција и званично отпочела.
Операција је кренула ујутро у 07:20 по московском времену и прве су у напад кренуле снаге смештене на северном боку сила Осовине. Снаге на југу су кренуле дан касније, 20. новембра. Иако су румунске јединице биле у могућности да одбију прве нападе, до краја 20. новембра су Трећа и Четврта румунска армија биле у повлачењу, а Црвена армија је заобишла неколико немачких пешачких дивизија. Немачке мобилне резерве нису биле довољно снажне да парирају совјетском оклопу и тешком наоружању, док 6. армија није реаговала на време како би ослободила немачке оклопне снаге у Стаљинграду и оријентисала их према надолазећој претњи. До краја 22. новембра совјетске су се снаге успеле спојити код града Калача на Дону, окруживши око 290.000 војника који су били источно од реке Дон. Уместо да немачке снаге направе покушај пробоја совјетског обруча, немачки диктатор Адолф Хитлер је одлучио да задржи немачке снаге у Стаљинграду и опскрбљивао их из ваздуха. У међувремену, совјетски и немачки заповедници почели су планирање својих следећих потеза.
Позадина Дана 28. јуна 1942, Вермахт је започео своју офанзиву против совјетских снага које су се налазиле испред Групе армија Југ кодног имена "Случај Плаво". Након пробоја совјетске одбране до 13. јула, немачке снаге су окружиле и запоселе град Ростов. Након пада града, Хитлер је поделио немачке снаге које су биле у јужном делу источног фронта с циљем истовременог запоседања Стаљинграда и нафтних поља на Кавказу. Задаћа да освоји Стаљинград је дана Шестој армији, која је одмах кренула према реци Волги и наставила да напредује према граду уз јаку ваздушну потпору Луфтвафеове "Луфтфлоте 4". Два немачка тенковска корпуса су 7. августа напала с бока и окружила совјетске снаге међу којима је било око 50.000 војника и приближно 1000 тенкова, а 22. августа немачке снаге су почеле да прелазе реку Дон и наставиле напредовање према Волги. Следећег дана, уласком делова Шесте армије у предграђа града, почела је битка за Стаљинград.
мини|лево|Немачке јединице напредују у Совјетском Савезу, јун 1942.
До новембра, 6. армија је окупирала већи део града, потискујући одбрану Црвене армије до обале Волге. Од ове фазе, због повећане активности совјетских снага на боковима Шесте армије и информација које су добиване испитивањима совјетских заробљеника, постојале су индикације о надолазећој совјетској противофанзиви чији ће главни смерови напада бити усмерени на Вермахтове снаге у околици града. Но упркос томе, немачка команда је и даље намеравала да заврши запоседање Стаљинграда. У ствари, заповедник Главног штаба војске генерал Франц Халдер је у септембру био смењен с дужности након покушаја да упозори на могућу опасност којој би због превелике раширености фронта могла бити изложена 6. армија и 4. тенковска армија. Већ у септембру совјетска "Ставка" (високо заповедништво) је почела планирање серије противофанзивних операција које би уништиле немачке снаге на југу и окренуле ток ратовања. Заповедништво совјетских снага за ослобођење Стаљинграда је дано генералу Александру Васиљевском.
"Ставка" је осмислила две главне операције које ће бити предузете против војних снага Сила Осовине у близини Стаљинграда, "Уран" и "Сатурн", а у плану је била и операција "Марс" намењена нападу на групу армија Центар с циљем ометања брзог доласка појачања и изазивању што већих губитака. Операција "Уран" је укључивала кориштење великих совјетских механизованих и пешачких снага како би окружили немачке снаге и снаге њених савезника смештених око Стаљинграда. Полазне точке напада су позициониране на растегнутим местима на фронту, иза леђа Шесте армије, смањујући могућност појачавања тог сектора, јер су на тим местима немачке снаге биле превише растегнуте да би га квалитетно окупирале. Офанзива је била изведена у обухватној тактици; совјетске механизоване снаге би пенетрирале дубоко у немачку позадину, док би други напад био направљен ближе немачкој Шестој армији с циљем напада немачких јединица директно с леђа. Док се Црвена армија припремала, немачки војни врх је био убеђен да Црвена армија, ојачавајући се насупрот немачке Групе армија Центар на северу, није у могућности да изведе симултану офанзиву на југу и наставио је да негира могућност такве офанзиве.
Упоређење војне силе Војска Сила Осовине Операција Случај Плаво је укључивала немачке и остале снаге Сила Осовине раштрканих на фронту ширине око 480 км и дубине од неколико хиљада километара, а одлуком да се освоји Стаљинград развучене снаге су постале још раштрканије. На пример, почетком јула 6. армија је бранила 160 км прве црте, док је истовремено учествовала у офанзиви која је укључивала помак прве линије за 400 км. Група армија Б, која је издвојена из Групе армија Југ (снаге које су дејствовале око Кавказа су назване Група армија А) је на папиру деловала снажно; укључивала је Другу и Шесту армију, Четврту тенковску, Четврту и Трећу румунску армију, Осму италијанску и Другу мађарску армију. Група армија Б је имала 48. тенковски корпус, који је био снаге ослабљене тенковске дивизије и једну пешачку дивизију као резерву. Већи део немачких бокова су држале надолазеће не-немачке армије, док су немачке снаге кориштене за наставак офанзивне операције у Стаљинграду и на Кавказу.
мини|десно|200п|Генерал Фридрих Паулус, заповедник немачке Шесте армије
Иако је Адолф Хитлер имао поверења у могућности и снагу не-немачких војних јединица које су штитиле немачке бокове, у стварности те јединице су биле опремљене застарелом војном техником и с артиљеријом које су вукле коњске запреге и биле су немотивисане за борбу за туђе циљеве. Прва румунска оклопна дивизија је била опремљена с око 100 чешких тенкова Панцера 35(т), наоружаних с 37 мм топом који је био неефикасан против оклопа совјетских Т-34. Исто као и тенкови, њихови 3,7 цм ПаК 36 протутенковски топови су били застарели и често у недостатку граната. Након много поновљених захтева Немци су послали румунским јединицама 7,5 cm ПаК 40 топове; шест топова по дивизији. Јединице с овим топовима су биле раштркане у велике секторе на фронту. На пример, Трећа румунска армија је окупирала линију дугу 140 км, док је Четврта румунска армија штитила линију дуљине 270 км. Италијани и Мађари су били позиционирани на реци Дон, западније од Треће румунске армије, али немачки заповедници нису превише веровали у борбене способности тих јединица. Италијански војници нису били особито поштовани од стране својих савезника, али њихова неефикасност у борби је била изражена због застарелог наоружања и слабе опремљености. Оружје италијанских војника је било веома лоше квалитете: готово нису имали противтенковско наоружање, ручне гранате би ретко детонирале, хваљене висококвалитетне италијанске јуришне пушке су биле изузетно ретке, а минобацачи и пољска артиљерија није била адекватна. Пушке и митраљези требало је да буду загрејани како би правилно функционисали у екстремним климатским условима и често су били неупотребљиви усред битке.
Генерално гледано, немачке снаге нису биле у много бољем стању. Биле су исцрпљене због вишемесечних борби с Црвеном армијом и док је Ставка доводила нове, свеже армије, немачки војни врх је одлучио да задржи и обнавља постојеће механизоване јединице. Штавише, током одвијања немачке офанзиве између маја и новембра 1942, две моторизоване дивизије, елитне 1. СС оклопне дивизије и Гросдојчланд су премештене из Групе армија А на запад, како би учествовали као механизоване резерве у случају савезничке инвазије у Француској. 6. армија је претрпела велике губитке током борби у Стаљинграду. У неким случајевима опрема немачких јединица, као што је 22. тенковска дивизија, није била ништа боља од оне коју је имала Прва румунска оклопна дивизија. Немачке формације су такође биле прераширене на фронту; на пример, 9. армијски корпус је требало да брани око 100 км дуг фронт.
Црвена армија Црвена армија је за надолазећу офанзиву обезбедила око 1.100.000 војника, 804 тенка, 13.400 артиљеријског наоружања и више од 1000 авиона. Насупрот Трећој румунској армији, Совјети су сместили 5. тенковску армију и 21. и 65. армију како би пробили и разбили немачке бокове. Немачки јужни бок требало је да пробију Стаљинградска 51. и 57. армија, вођена 13. и 4. механизованим корпусом; требало је да се пробију кроз сектор који је држала Четврта румунска армија и споје се с 5. тенковском армијом у близини града Калача. Укупно, Совјети су скупили 11 армија и много различитих независних тенковских бригада и корпуса. Но, припреме за офанзиву су биле далеко од савршених; на дан 8. новембра, Ставка је издала наређење за одгоду почетка операције зато што су кашњења у транспорту спречиле многе јединице да буду помакнуте на планирана полазишна места напада. У међувремену, јединице на првој црти су прошле кроз бројне "ратне игре" како би извежбале одбијање непријатељских противнапада и заштиту од пробоја механизованих јединица. Ова кретања јединица су била маскирана кроз разне лажне кампање, укључујући смањивање радијског промета, камуфлажа, држањем операције у тајности користећи курире за комуникацију уместо радија којег је могуће прислушкивати и разним преварама као нпр. повећање активности јединица око Москве како би се одвратила непријатељева пажња. Јединицама је наређено да изграде одбрамбене фортификације, како би оставили лажан утисак на Немце, а постављани су и лажни мостови како би одвратили пажњу од правих који су саграђени преко реке Дон. Црвена армија је и зауставила нападе на Армијску Групу "Центар" и поставила лажне фортификације како би навела на идеју да ће главне офанзивне операције против немачких снага бити усмерене на средиште Совјетског Савеза, односно из смера Москве.