Данило Галички (; око 1201 — 1264) је био галичко-волински кнез у неколико наврата, почевши од 1205. године, са прекидима, а потом је накратко био и кијевски велики кнез (1239-1240). Затим је 1253. године узео титулу краља Русије (), истакавши тиме своје претензије на првенство међу руским кнежевима. Припадао је династији Рјуриковича.Katchanovski et al. 2013,

За време Даниловог живота вођено је неколико узастопних династичких ратова за власт над галичко-волинским областима, што је довело до честих смена на кнежевском престолу. Пошто је Данило у време смрти свога оца, кнеза Романа (1205) још увек био дете, први периоди његове владавине били су обележени регентством и споровима око опстанка на престолу, услед чега је над галичком облашћу владао у пет наврата (1205-1206, 1211-1212, 1229-1231, 1233-1235, 1238-1264), а додатно и над волинском облашћу у три наврата (1215-1229, 1231-1233, 1235-1238).

Иако је након 1238. године успео да се учврсти на кнежевском престолу у Галичу, његова владавина је у наредном периоду била обележена борбом за одбрану државе од монголске инвазије која је оставила разорне последице на Кијевску Русију.

Иако је крајем 1239. године успео да овлада Кијевом, на великокнежевском престолу је успео да се одржи само до 1240. године, тако да је 1253. године у циљу истицања и јачања својих претензија на првенство и врховну власт над супарничким кнежевима узео титулу краља Русије (), примивши краљевску круну од римског папе, чиме је оснажио свој политички положај и наспрам западних суседа (Краљевина Пољска и Краљевина Угарска).

Биографија Године 1205, после смрти његовог оца, кнеза Романа II Мстиславича, владара Галиције и Волиније, Данило је као дете наследио оца на кнежевском престолу, али побуњени галички бојари су већ 1206. године отерали младог кнеза у прогонство, са његовом мајком кнегињом Еуфрозином Византијском и братом Василком Романовичем. Након што су бојари 1213. прогласили једног од бојара за владара, Пољаци и Мађари су упали у кнежевину, наводно да би подржали претензије младих кнежева Данила и Василка, и поделили је између себе. Он се 1219. одрекао својих претензија на Галицију у корист свог таста Мстислава Смелог.

Године 1221. кнез Данило је поново успоставио своју власт над Волинијом, где су бојари и становништво поново потврдили своју верност његовој династији. Године 1234. победио је Александра Всеволодовича, заузевши војводство Белз. До 1238. победио је бивше витезове Добржиња код Дрохичина (Дорохочин) и повратио већи део Галиције, укључујући престоницу Галич. Док су Пруси били под притиском Тевтонског реда, кнез Данило је покушао да покори сродни народ, Јатвинге.

Монголска инвазија Следеће године, Монголи проваљују у Русију, Михаил, велики кнез Кијевски, који је био ожењен Даниловом сестром, брзо је напустио Кијев и потражио је помоћ од кнеза Данила. Кнез Данило је послао свог војводу Дмитра да брани град. Међутим, после дуге опсаде, његове зидине су пробијене и, упркос жестоким борбама унутар града, Кијев је пао 6. децембра 1240. године и у великој мери је био уништен. Годину дана касније, Монголи су прошли кроз Галицију и Волинију док су ишли у поход против Пољака и Мађара, уништавајући Галицију у том походу.

Дана 17. августа 1245, кнез Данило је победио удружене снаге кнеза од Чернигова, незадовољних бојара и мађарских и пољских присталица код Јарослава и коначно заузео остатак Галиције, обнављајући тако посед свог оца. Поставио је свог брата Василка за владара Волиније и задржао за себе галичку титулу, иако је наставио да врши стварну власт над обе кнежевине.

Данилова унутрашња политика била је фокусирана на стабилност и економски раст. За време његове владавине, немачки, пољски и руски трговци и занатлије позвани су у Галицију, а велики број Јермена и Јевреја се настанио у градовима и селима. Кнез Данило је основао градове Лавов (1256) (назвавши први по свом сину) и Хелм, и утврдио многе друге. Он је именовао службенике за заштиту сељаштва од аристократске експлоатације и формирао је сељачке јединице тешке пешадије. мини|Галичко-волинска кнежевина у 13. и 14. веку (најтамнија залена)

Ипак, Данилови успеси и његова неуспела одбрана Кијева привукли су већу пажњу Монгола. Године 1246. био је позван у престоницу Златне Хорде у Сарај на реци Волги и био је приморан да прихвати монголску врховну власт. Према украјинском историчару Оресту Субтелном, кнезу Данилу је монголски кан Бату уручио шољу ферментисаног кобиљег млека и рекао да се навикне на то, јер „ти си сада један од наших“. Разменили су таоце при чему је 100 породица Кераита поново насељено у Карпатској Галицији. Према Џејмсу ЧејмберсуChambers, James. The Devil´s Horsemen. The Mongol Invasion of Europe. New York 1979. page 120, између кана Батуа и кнеза Данила Галицијског се одиграо следећи дијалог: Кан Бату је на банкету питао да ли пије кумис као Монголи, а кнез Данило је одговорио: „До сада нисам, али сада радим како ти наређујеш. и пијем га“. На шта је кан Бату одговорио: „Сада си један од наших“, а пошто је био навикнут, наредио је да кнезу Данилу дају пехар вина. То је било због Даниелове озлоглашене љубави према вину.

Краљевска титула Док је формално прихватао Монголе као врховне господаре и снабдевао их војницима по потреби, кнез Данило је у спољној политици почео да се повезује са противницима Златне Хорде. Успоставио је срдачне односе са владарима Краљевине Пољске и Краљевине Угарске и затражио помоћ од папе Иноћентија IV у виду крсташког рата. У замену за папску помоћ, кнез Данило је понудио да своју земљу стави под заштиту Римске цркве, што упркос договорима никада није остварено у пракси. Подстакнут могућношћу да прошири свој утицај према истоку, папа је охрабрио Данилов отпор Монголима и његову западњачку оријентацију, па је 1253. послао папског представника са краљевском круном. Папски легат је у Дорохочину на реци Буг крунисао Данила за краља Русије, чиме су оснажене Данилове претензије на првенство међу рским кнежевима. Данило је, међутим, желео више од признања и огорчено је коментарисао да очекује војску када добије круну.

Следеће године, краљ Данило је одбио монголске нападе које је предводио Ордин син Куремса на Понизију и Волинију и послао војску са циљем да заузме Кијев. Упркос почетним успесима, 1259. године, монголске снаге под Бурундајем и Ногај-каном ушле су у Галицију и Волинију и понудиле ултиматум: краљ Данило треба да уништи своја утврђења или ће Бурундај напасти градове. Краљ Данило је послушао и срушио градске зидине.

Пошто савез са папом није довео до крсташког рата у који би Европа, на папски позив, притекла у помоћ, Данило је пред крај своје владавине прекинуо везе са папом. Иначе, његова држава је неколико пута настрадала од Татара, а и он сам морао је да иде на поклоњење кану. Иако одлично дочекан у Хорди, он је ипак тешко осећао свој положај канова вазала, као што се види из забелешке летописца о његовој посети код кана:

Последњих година своје владавине, краљ Данило се бавио династичком политиком, венчавши сина и ћерку за потомке Миндаугаса из Великог војводства Литваније и стекавши територијалне концесије у Пољској од њега. Друга његова ћерка, Устинија, била је удата за Владимир-Суздаљског кнеза Андреја Јарославича. Такође је уговорио брак свог сина Романа са Гертрудом, наследницом Бабенберга, али није успео у покушају да га постави на војводски престо Аустрије.

Својом смрћу 1264. године, краљ Данило је обновио и проширио територије које је држао његов отац, одбио експанзионистичке претње Пољске и Мађарске, минимизовао утицај Монгола на Галичко-волинску кнежевину и подигао економске и друштвене стандарде својих поседа. У Галицији га је наследио син Лав.

Борба са бојарима Међутим у овим плодним крајевима, раније него другде, бојари се учвршћују на својим поседима, образују сталеж велепоседника земље и подвргавају своме надзору велики део становништва, које их се боји. Ослањајући се на тај свој утицај, они теже да надјачају и кнежевску власт; чак и онако моћни кнежеви као што су били Данило и његов отац морају упорно да сузбијају њихове необуздане прохтеве.

Тај сукоб, који подрива снагу кнежевине, постаје утолико опаснији што се бојари не устежу да позову у помоћ своје суседе Угре и Пољаке. Због тога се спољне и унутрашње борбе неразмрсиво преплећу: непријатељи могу да се мешају у послове земље и да стварају савезнике међу становницима. У таквим приликама нема политичке стабилности. За време Данила кнежевина Галиција-Волинија се све више насељава, шири, обогаћује и победнички одбија нападе Половаца, Пољака и Угра; па ипак се унутрашњи немири не стишавају и представљају сталну претњу за благостање и безбедност земље. Ниједна од тих противничких снага не може да савлада свога супарника: бојари не успевају да наметну своју вољу кнежевима; а ови, опет, иако успевају да угуше побуну бојара и да их свирепо казне, ипак су немоћни да униште њихову социјалну моћ, која је основица њихових политичких стремљења. Оваква нестабилна равнотежа у унутрашњој политици кнежевине Галиције-Волиније олакшаће умногоме рад њених непријатеља и изазваће тешке међународне последице.

Наслеђе и значај Споменик му је подигнут 1998. године у Галичу.

Дана 7. септембра 2011. године, парламент Украјине (Врховна Рада) је донео резолуцију о прослављању 810. годишњице рођења Данила Галичког, као првог краља.

Породица

Супруге

Ана Новгородска († од 1252), 1218, ћерка кнеза Мстислава Смелог. НН, нећака литванског краља Миндаугаса, поч. 1252

Сестре

Феодора Галичка († после 1200), удата. 1187 (разведени 1188) Василко од Галиције Марија Галичка († после 1241), у. пре 1200. Михаил Черниговски, некада велики кнез Кијевски и након смрти канонизован за светитеља.

Синови

Ираклиј Данилович (*око 1223 – † до 1240) Лав I Галицијски (*око 1228 – † око 1301), кнез Белза 1245–1264, кнез Пшемисла 1264–1269, кнез Галички 1269–1301, кнез Галичко-Волински 1293–1301; преместио је престоницу из Галича у новоосновани град Лавов (Лвов, Лемберг), о. 1257. Констанца, ћерка краља Беле IV од Угарске. Роман Данилович (*око 1230 – † око 1261), кнез Црне Русије (Навахрадак) 1255? – 1260?, и Слоним Мстислав Данилович († после 1300), кнез Луцка 1265–1289, кнез Волиније 1289 – после. 1300 Сварн (Схварно, Шварнас, Јован; † 1269, сах. Цхеłм), велики војвода Литваније 1264–1267 (1268–1269?), кнез од Хелма 1264–1269.

Ћерке

Перејаслава († 12. април 1283), у. 1248 Принц Семовит I од Мазовије Устинија, у. 1250/1251 Владимир-Суздаљски кнез Андреј II Софија Даниловна, у. 1259 Гроф Хајнрих V фон Шварцбург-Бланкенбург: били су родитељи Уте фон Шварцбург-Бланкенбург, која је била истоимени предак куће Ројс.

Породично стабло

Референце

Литература

. Retrieved 22 January 2023.

Категорија:Рођени 1201. Категорија:Умрли 1264. Категорија:Историја Русије у средњем веку Категорија:Историја Белорусије у средњем веку Категорија:Историја Украјине у средњем веку Категорија:Династија Рјурикович Категорија:Руски владари